Prikaz knjige 'Javni jezik' Dubravka Škiljana

Jezik je osvajanje sveta pomoću logosfere.
(Lafont)

Javni jezik je knjiga promišljanja o području lingvistike za koje je Dubravko Škiljan na nekoliko mesta rekao da je virtuelno, ali procesom autorovog definisanja i uspostavljanja osnovnih i izvedenih pojmova, struktura i zakonitosti, ono to definitivno prestaje da bude.

Škiljan daje orijentacijske tačke za pristup problematici, povlači linije razmatranja, rasvetljava bitne aspekte problema. U knjizi je uspostavljen koordinatni sistem: jezik (x), kontekst (y), javna komunikacija (z). Fenomen tako postaje logički opisiv, izmerljiv i, zahvaljujući Škiljanovom sugestivnom tekstu, opipljiv.

U Temeljnim pojmovima Škiljan nas prvo podseća na Kunove paradigme u nauci koje nastaju revolucionarnim skokovima, paradigmatskim samo uslovno govoreći. Dok neki autori (Markova, npr.), uspostavljaju dosta vidljivu razliku između tzv. kartezijanskog (formalističkog, strukturalističkog, pozitivističkog, sistemskog) i hegelijanskog (funkcionalnog) pristupa fenomenu, Škiljan smatra da se funkcionalnost može posmatrati i kao proširenje normalne paradigme. Potvrde za tu tvrdnju nalazi kako kod ženevskog lingviste tako i kod npr. Martineta. Šta više, s kraja 20. veka i s nasleđem novije nauke o jeziku može se govoriti, i to s pravom, o jednoj široj dihotomiji kontekstualne i nekontekstualne lingvistike, iako ni ovde nema epistemiološki čistih okvira. Tako kaže autor.

Laboratorijski uslovi za analizovanje interne strukture jezika odstupaju od realnih determinanti jezičke delatnosti. Njima se, međutim, bavi kontekstualna lingvistika, i to relacijama prema određenim elementima konteksta. Kontekst je skup konkretnih jezičkih fenomena u kome se delatnost odvija. I u tom smislu, izvankontekstualna lingvistika može se videti kao granični slučaj kontekstualne lingvistike. U Lingvistici i poetici Jakobson 1963. određuje kontekst jednom od 6 temeljnih funkcija jezika, naime, referencijalnom. Kontekst je po njemu deo izvanjezičkog sveta na koji se odnose sadržaj jezičke poruke. Okvir je ipak širi.

Komunikacija najšire određuje kontekst. Model konteksta morao bi da sadržava opsežan popis odrednica, a svaki konkretan slučaj je isečak iz cele skale. Ali šta ona predstavlja?

Pojedinačno ostvarenje komunikacije predstavlja komunikativni akt (čin). Komunikacija je totalni društveni fenomen. Ona predstavlja uslove konstituisanja i postojanja ljudskog društva. Ona omogućava mrežu relacija među učesnicima a relacije definišu oblike komunikacije. Manifestuje se na 2 plana. Jedan je domen javnosti, a drugi domen privatnosti. Javnost je sfera u kojoj se pripadnici jednog društva bave pitanjima od opšteg interesa i institucionalizovana je polugom društvenih normi dok je privatna sfera rezervisana za lične životne potrebe. U dijahronijskoj perspektivi lingvistika se bavila uglavnom jezikom u javnoj upotrebi. Antički jezici poznati su nam uglavnom iz njihove javne upotrebe. O vulgarnom latinskom ili pučkom starogrčkom može samo da se nagađa. Normativna lingvistika, takođe, bavi se jezikom iz domena javnog života, deskriptivna tek usputno opisuje i privatni jezik. Novije lingvističke discipline bave se raznim oblicima konteksta (i javnim i privatnim). Predmet Škiljanovog promišljanja je lingvistika javne komunikacije.

Šta predstavlja differentiu specificu javne i privatne komunikacije?

Nije sadržaj poruke tj. referencijalni kontekst jer se u obe sfere može raspravljati o bilo čemu, niti forma poruke jer se u domenu jezika sve češće čuju standardni ili supstandarni jezici. Što se tiče koda, nesumljivo postoje kodovi i potkodovi adekvatni samo javnoj sferi i oni rezervisani samo za privatnu sferu, ali je između njih čitav niz formi upotrebljivih u oba domena i ta je prelazna zona prilično široka i u modernim društvima sve se više širi. I kanal služi kao sekundarni indikator. Iako je tehnologija kanala, čini se, distinktivna crta dva domena, oni su i pre kompjuterizacije postojali. Globalizacija, naravno, utiče na slabljenje granica između ove dve sfere. Kontrola i vlasništvo su ovde jako bitni. Implicitna i eksplicitna kontrola govori o upotrebi javnog jezika. Društvena grupe koje teže da imaju moć postaju i vlasnici sredstava javne komunikacije. Differentia specifica može se tražiti u samim akterima komunikativnog čina. Jer, presudni su, zapravo, statusi i ulogepošiljalaca i primalaca. Status predstavlja skup svih ponašanja što ih neka osoba može s pravom očekivati od drugih aktera. Uloga, obrnuto, predstavlja skup svih ponašanja što ih druge osobe s pravom očekuju od dotičnog.

Statusi i uloge javne komunikacije su verifikovani kao javni. Koji statusi i koje uloge pripadaju sferi javnosti, varira od društva do društva. Postoje i univerzalna obeležja:

-sama komunikacija smešta neke uloge i statuse u domen javnog ili privatnog jezika

-komunikacija i socijalna struktuiranost društva su u stalnoj međuzavisnosti

-statusi i uloge mogu se tokom govornog akta promeniti

-govornik može da pokuša da stvori lažnu ulogu i da očekuje da će ona biti potvrđena i kao status; lažne pozicije se iščitavaju prema ekonomskim obeležjima ili prema distribuciji društvene moći i sankcionišu se

-uloge i statusi prethode svakom komunikativnom aktu i u njemu se uostalom potvrđuju ili poništavaju

-postoje ograničenja u preuzimanju uloga i statusa (dob, rasa, obrazovanje, ekonomska moć, socijalna prohodnost, pristup tehničkim pomagalima, npr. TV-u, radiju, PC-ju, telefonu)

-statusi i uloge nisu uvek kompatibilni (komunikacija se ne sastoji samo u prenošenju poruka nego u obostranoj afirmaciji ili negaciji socijalnih pozicija pošiljalaca i primalaca)

-ne moraju oba aktera imati uloge i statuse u domenu javnosti (položaj čitaoca, slušaoca, ili gledaoca koji su uvučeni u komunikaciju); nedefinisani primalac ugrađen je u definiciju masovne, konzumentske kulture

-uloga mora biti adekvatno odigrana ili status slabi (obraćanje neadekvatnoj publici, podučavanje na ulici, izbor argoa ili razgovor o privatnim problemima kad nije prilika

-u današnje vreme je omogućeno svakome da se aktivno uključi u izravnu komunikaciju s pošiljaocima poruka, čime se stvara privid brisanja granica između domena itd.

Pitanje za lingvistiku javne komunikacije je kako jezik, govor i jezička delatnost interferiraju sa kontekstom javne komunikacije.

Lingvistika javne komunikacije je disciplina kontekstualne lingvistike. Ona proučava domen javne komunikacije, javni karakter uloga i statusa, odabir kanala i sadržaja, dakle, dva su objekta izučavanja, kontekst javne komunikacije i jezik javne komunikacije a oni se sastaju u jednoj tački, u komunikativnom aktu. Govornik poseduje osim jezičke kompetencije i komunikativnu kompetenciju, što znači da na osnovu svog jezičkog iskustva izgrađuje mrežu odnosa među potkodovima u svojoj matrici. Ti su potkodovi idiomi koji obeležavaju pojedine socijalne uloge i Škiljan ih naziva diskursima (tipovima komunikacije). Postoji diskurs politike, obrazovanja, sudstva (ono što je univerzalno i specifično za sve njih zove se idiom javne komunikacije).

Konteksti komunikacije u okviru kojih postoje diskursi su domeni i oni tvore homogene celine u strukturi društva.

Domeni se mogu podudarati. Pošto socijalna struktura nije podjednako gusta, neki domeni su manje ili više koherentni. Društvene grupe su istovremeno i komunikacijske zajednice (kolektivi). Upotreba određenog potkoda (vernakular, mesni govor, patois, argo, žargon, supstandarni jezik, standarni, književni, literarni) nije i garancija pripadnosti (neko ko nije književni kritičar može progovoriti jezikom te profesije.) Svaki pojedinac manje ili više participira u većem broju grupa, menja idiom (code swiching).

U poglavlju o domenima Škiljan nagoveštava i problematiku dve kompatibilne funkcije jezika, komunikacijsku i simboličku, gde se prvom prenose poruke, a drugom stvara unutrašnja kohezija te jezik postaje simbol zajedništva.

Još je Aristotel razlikovao tri domena javne komunikacije. Retoričku, poetsku i logičku. Danas možemo reći da u prvi domen spadaju diskursi politike, administracije i prava, kao i diskurs medija koji posreduju u otvarivanju javnog mnjenja i uređivanju socjalno relevantnih odnosa u društvu.

Domeni javne komunikacije ne predstavljaju samo trenutni presek socjalnih odnosa, već zbir civilizacijske tradicije određene zajednice. Na primer, zapadnoevropska tradicija nametnula se ekonomskom propulzivnošću.

Za konstituisanje javnosti bitnu ulogu igra urbana struktura društva. Fenomen pismenosti je u istoriji odigrao odlučujuću ulogu. Spomenici starih naroda svedoče o postojanju raznih sfera javne komunikacije (religijske poruke, trgovačke, administrativne, umetničke). Grčka je specifičan slučaj. Društvo se strukturisalo u zajednici polisa, gde su slobodni građani antagonizme rešavali komunikacijskim i političkim mehanizmima na agorama. Homerovi spevovi su vekovima služili kao predložak za sve iskaze i sferi javnosti. Ili, Rimsko carstvo gde je država prostorna jedinica u kojoj se formira javnost sa svojim domenima i diskursima.

Savremena komunikacijska situacija je kompleksnija. Postoji čitav niz prelaznih i mešanih subdomena. Tako retorički domen ima nekoliko potpodručja.

Najvažniji je domen politike, čiji diskurs ima obeležja pravog sociolekta (ne samo da se prenose političke poruke, nego se iskazuje i pripadnost grupi). Akteri imaju povlašten status, imaju više društvene moći od ostalih tako da je jednakost koju zagovaraju virtuelna. Deo svojih interesa političari prezentuju kao opšte, tako se može govoriti o manipulaciji jezikom. U totalitarnim društvima politički iskaz je uniforman.

Administrativni diskurs je produžetak političkog. Služi za operativno sprovođenje političkih poruka, ali ne podleže lako promenama. Ovaj diskurs je uglavnom jednosmeran, odvija se u pisanoj formi, očituje bezličnu moć (perlokucijska moć u skladu je sa ilokucijskom snagom).

Pravni diskurs je isto usmeren ka zajedničkom interesu. Uslov za anticipiranje u ovom domenu je stručno obrazovanje. Može se nazvati sociolektom, pošto funkcioniše i kao sredstvo međusobnog raspoznavanja. Ovde advokati prevode iskaze s pravnog na obični diskurs između stručnih i laičkih učesnika. Pravni iskazi su performativi jer predstavljaju direktno jezičko delovanje.

Diskurs medija je mešovit subdomen i kojem se pojavljuju svi diskursi javne komunikacije. Mediji imaju funkciju oblikovanja javnosti, pre svega političke. Poruke se distribuiraju širokom krugu primalaca, kojih je veliki broj, dok je pošiljalaca daleko manje. Ovde se samo simulira dvosmernost jer kontakt-emisije i pisma gledalaca ne mogu dati ni približno informacije o pravom raspoloženju masovnog konzumenta. Internet je utemeljen na novoj tehnologiji, tu se uloge pošiljalac-primalac lako zamenjuju, te Mreža svojim virtelnim prostorom i virtuelnom zajednicom podseća na grčke agore. Komunicira se pismenim putem, ako ne na domaćem, ono uglavnom na engleskom jeziku. Demokratizacija je maksimalna pošto nema straha od pravila i kodova koji moraju da se poštuju kao u običnoj komunikaciji, iskaz dobija karakteristike idioma koji se unifikuje. Trećom revolucijom u pismenosti (prve dve su otkriće pisma i štamparske mašine) globalna mreža je izbrisala granice između javnog i privatnog saobraćanja i dovela u krizu socijalnu struktuiranost, javnu komunikaciju i javnost uopšte.

Poetski diskurs upotrebljava se u umetnosti, pre svega u literaturi, i jedna od najprepoznatljivijih njegovih osobina je narušavanje utvrđene jezičke norme. Funkcija poetskog diskursa je emotivna i estetska spoznaja sveta. Poetski idiom je namenjen oblikovanju specifične javnosti onog kolektiva koji je osetio zajedničku snažnu emociju i tako doživeo zajedničku spoznaju. Njegovo mesto u topografiji javne komunikacije, potvrđeno kao najstarije, palo je na zamišljenoj lestvici važnosti u onom trenutku kad je izgubilo svoj kolektivni karakter.

Religijski diskurs se služi nadracionalnom argumentacijom, gde je jezička norma strogo kanonizivana. Bog je originarni pošiljalac poruka, sveštenici i izabrani posreduju u kanalu Bog-vernik. Ilokucijska moć religijskog iskaza leži u institucijama iz kojih potiče.

Treći domen je logički i sačinjavaju ga naučni diskurs, sa strogo specijalizovanim profesionalnim žargonom i obrazovni diskurs, kod kojeg se naučna istina popularizuje odgovarajućim jezikom svakodnevne komunikacije.

U domenu javnosti postoje, stalno nastaju i dekonstituišu se statusi i uloge koji proizilaze iz različitih društvenih moći. Upravo mreža tih odnosa može se iščitavati iz upotrebe jezika. Nekadašnja suprotstavljenost klasa u modernom i postmodernom dobu raspala se na privilegovane društvene slojeve i one marginalizovane. Međutim, virtuelne zajednice su dokaz teorija postmoderne da je shvatanje čoveka kao integralne ličnosti prevaziđeno, odnosno da se subjektiviteti formiraju ad hoc, menjajući i brišući stause i uloge po volji i prilici. To je ipak tek delimično tačno.

Zašto?

Lišeni telesnosti i elemenata zvuka i slike (osim kad poruku prati fotografija ili neki drugi vizuelni efekat), učesnici u komunikaciji na Internetu na raspolaganju imaju samo svoju pismenost i elementarno tehnološko znanje za odašiljanje i primanje poruka. Ovo pisanoj formi danas ponovo vraća ugled. Međutim, iako je ogoljena, poruka ipak nosi podatke o fizičkom, psihičkom, socijalnom, geografskom, etničkom, stilističkom, kontekstualnom identitetu pošiljaoca, perlokucijskoj i ilokucijskoj moći korespondenata. Umesto niza konvencionalnih kodova u živom razgovoru, internet poruka je svedena, kraća, prati princip ekonomičnosti, konkretnosti. Karakteriše je odljuđivanje, odsudstvo tonaliteta, melodije, atmosfere, odsustvo prisutnosti ( ! ) drugog. Smanjena je redundanca, ili 'šum u kanalu' na tzv. minimum. Domet je trenutan i svi su dostupni. Više od ovoga bi još jedino moglo biti saobraćanje mislima i na bilo koju daljinu. Dakle, ovde je značajna pismenost, rečitost, poslovnost i poznavanje engleskog jezika kao sredstva za internacionalno sporazumevanje.

Klasični model socijalne struktuiranosti ipak funkcioniše. Čak i u internetskim zajednicama postoje društvene strukture, zna se ko su zakonodavci tj. osnivači, ko su pravi članovi a ko gosti. Postoje i određeni skupovi pravila a stepen statusa neretko zavisi od stepena poznavanja kompjuterske tehnologije. Sloboda, što je i krajnji cilj svih teorija, može da se formira samo u odnosu na neslobodu. Tu je i problem tzv. aktuelne stvarnosti. Ona neće prestati da postoji samo zato što se neko premestio u virtuelni svet. Premeštanje u svet virtulenog je sublimacija ljudskog eskapizma od sadašnjeg i ovdašnjeg, a Mreža otud može da se predstavi kao obrnuta moderna bajka koja, kao i sve drugo što se ne konzumira s merom, ne pruža psihičku ravnotežu i uceljenje subjekta.

Svako društvo poseduje mehanizme, institucionalizovane, dakako, davanja odobrenja i autorizacije za učestvovanje u javnoj komunikaciji.

Svaki subjekat učestvuje u više različitih jezičkih grupa (porodica, posao, neka organizacija, udruženje... Mreža) i što je društvo složenije, to je broj društvenih grupa veći.

Jezička zajednica je skup govornika istog idioma.

Istorijski gledano, u političkom domenu potčinjene klase uglavnom nisu umale pristupa kanalima javne komunikacije. Basil Bernstain u 'teoriji društvenih kodova' deli kodove na ograničene i razrađene. Kroz tzv. code switching pojedinac sa poznavanjem većeg broja kodova na društvenoj lestvici ophođenja ima veću prohodnost i socijalnu moć, od onog koji poznaje uzak krug kodova.

Unošenje obeležja privatnog idioma u domen javnosti povećava se stepen demokratizacije, ali samo prividno jer moć ostaje u rukama političkih grupa koje su aktuelne, a one iz svojih središta iznose poruke u stvarnost. Profesionalne grupe odlikuju se svojim posebnim idiomima - sociolektima. Tako razlikujemo profesionalne žargone, tajne jezike, argoe... gde je uslov postojanja posebnog govora potreba za hermetičnošću s jedne strane i za etabliranjem svoje 'kaste', s druge strane, Na tematskoj ravni postoji disperzija jezičke mase na ono što je fah određene društve grupe. U logičkom domenu proces je obrnut - teži se nadilaženju državnih granica, nauka je, naime, faktor univerzalne komunikativne integracije.

Kad je u pitanju jezička norma, nemoguće je ustanoviti kad je došlo do prećutne konvencije, kad se neka norma ustanovila kao takva. Znači, pre eksplicitne norme konstituiše se imlicitna. Ekcplicirana norma predstavlja skup pravila koji su izneli jedan ili više autoriteta, institucija, kolektiva i ta pravila su obavezujućeg tipa. Postoji ortografska norma (slova se izričito uče), pravopisna norma, komunikacijska (pravila po kojima se bira najadekvatniji idiom). Relacijama između odabranih sredstava i postizanja komunikativnog cilja bavi se pragmalingvistika, dakle, tu bi pravila bila pragmatičke prirode (ne eksplicirani bonton, recimo). Ova pravila se menjaju brže od drugih, njima se diktira ponašanje u sudu, školi, na ulici... Njihov dijapazon je širok, od neobaveznih uputa (kako razgovarati sa starijom osobom, kako napisati poslovno pismo) do striktnih zakonskih odredaba. Može se zabraniti upotreba određenih idioma, opscenih reči, tabuiranih i to na neformalan, ali i formalan način. Postoji zabrana međukastinske komunikacije. I tako dalje. Ograničenja proizilaze ili iz tradicije, ili iz potrebe dominantnih nosilaca statusa i uloga da očuvaju status quo.

Norme su instrumenti održavanja socijalne ravnoteže i kohezije. Otud se engleski jezik na Internetu normativno raspada. Svakom učesniku je dopušteno da upotrebljava idiom svoje komunikacione matrice, ipak potpuno odsustvo pravila je nezamislivo. Zajednički interesi aktera su kratkotrajni, ali se u principu pravila jednako proporcionalno i artikulišu.

Jezičkom normom bavi se jezička politika, planiranjem korpusa, planiranjem statusa jezika (relacijama među idiomima). Komunikaciona matrica maternjeg jezika sastavljena je od niza potkodova i ako govornik ne poseduje odgovarajuću kompetenciju i izabere pogrešan kod, izazvaće buku u kanalu, dakle, on bira najprimereniji idiom njegovom vlastitom statusu i ulozi u datom trenutku i u odnosu na datog aktera, datu situaciju, dati sadržaj poruke, dati kanal kojim se odvija komunikacija.

Planiranje statusa jezika je, u stvari, regulisanje odnosa među etničkim kolektivima, gde je pojava dijalekata ili sociolekata na javnoj sceni signal slabljenja nacionalnog pa i državnog statusa. Dakle, strogo normiran jezik ukazuje i na strogo ustrojen sistem funkcionisanja države. Nacionalni jezik je službeni jezik pod snažnom ingerencijom države. Manjine anticipiraju tek ako su autohtone i brojno značajne, što, na primer, nije slučaj sa Romima koji su geografski disperzivni, ili sa Jevrejima u Evropi. U zapadnim demokratskim društvima planiranje statusa jezika izmenjeno je u korist manjina, dok kod postkomunističkih zemalja imamo regresivnu tendenciju umanjivanja prava manjinama. Za vreme Frankovog režima baskijski nije smeo javno da se upotrebljava u Španiji. Kurdski ne sme da se upotrebljava u Turskoj ni privatno. Gašenje tako tretiranog jezika je neminovno. Pripadnici manjinskih jezika upotrebljavaju većinski iz straha od getoizacije, ali i zato što većinski jezik ima širi socijalni opseg i pokretljivost. Kad se bira lingua communis u sredini sa više jezičkih zajednica, funkcioniše jedna od paradigmi koje je Bugarski sveo na četiri. 'Paradigma diskontinuiteta' funkcioniše u ranim periodima kolonijalizacije gde manjinski jezici uopšte ne učestvuju u javnom opštenju. Ako se jezik u jednom komunikativnom aktu bira ad hoc ili a priori, imamo 'paradigmu izbora'. Manja zajednica, koja je nužno postala bilingvalna, prihvata jezik većine u 'paradigmi prilagođavanja', a najradikalnija verzija ovog uzusa je 'paradigma asimilacije'.

Planiranje jezika je u izvesnom smislu planiranje nejednakosti, kaže Škiljan, citirajući Tolefsona.

To nas uvodi u odnose komunikativnog prostora jednog jezika i njegovog simboličkog areala. Jezik je i sredstvo saobraćanja, ali i simbol zajedništva članova te zajednice, prošlo i buduće vreme koje ti članovi projektuju. Često se ta dva prostora ne poklapaju sasvim. Na primer, komunikativni prostor srpskog jezika bio bi svuda gde živi govornik srpskog jezika, simbolički prostor je, međutim, svedena Srbija. Irski jezik je još jedan primer, a ima ih mnogo. Engleski jezik, kao jezik međunarodne komunikacije, ima manji simbolički opseg od komunikativnog jer je prešao svoje granice i proširio se na čitav svet.

Kod simboličkog prostora imamo više naglašen dijahronijski aspekt jezika, kotiranje jezika tj. etniciteta na hronološkoj ravni. U komunikativnom prostoru bitan je sinhronijski momenat gde deluju centripetalne sile raspadanja kad dođe do teritorijalnog raslojavanja, do specijalizacije pojedinih diskursa

Ljudi znakove dvostruko iščitavaju i kao direktne nosioce informacija i kao indirektne simbole. Ne samo u semiološkim modelima, već i u praktičnom životu moguće je razlikovati izvanznakovni i znakovni univerzum, što može isključivo homo sapiens. Da bi postao opšti simbol, jezik se mora neutralizovati (socijalno, dijalekatski), ali je neutralnost samo prividna, pošto predstavlja zapravo produkt dominantnih socijalnih grupa.

Na kraju, Škiljan govori o jeziku i identitetu, podsećajući na sve one osobenosti koje se mogu čitati iz neke poruke, što je Crystal 1992. taksativno predočio u kembridžskoj Enciklopediji jezika. Kontekstualne osobenosti koje se aktiviraju u datoj situaciji iz statusa i uloga aktera samo su dopuna socijalnom identitetu neke osobe. Iz ovoga proizilazi da je identitet nalik na mozaik, te da uvek na sceni imamo 'igru identiteta' gde pošiljalac usklađuje svoj realni status i uloge sa onima iz kojih bi želeo da bude iščitavan. Karakter identiteta, ovako shvaćenog, je dinamika, takođe, svest o sebi čovek formira i iz autopercepcije i iz percepcije drugih, ali ne treba zaboraviti da je tema ove knjige jezik javnosti, te da je čovek ovde posmatran iz socijalnih mreža relacija. Ipak, kada se govori o ljudskom identitetu i ako se on zaista želi pojmiti, mora se poći od definicije osnovne jedinice identiteta a to je svest; takva definicija, međutim, ne postoji.

Ljiljana Ćuk