SVAKO DETE JE PAMETNO NA SVOJ NAČIN, Moć knjige, Beograd, 2003

Ja sam pedijatar s misijom. Opsednut sam time da pomognem deci da pronađu sopstveni put do uspeha.

Pedagog iz Severne Karoline, dr Mel Livajn, u svojoj knjizi (na čijim koricama izdavač tvrdi da smo dobili još jedan ’psihološki bestseler’) nastoji da nam ukaže na mogućnosti rada sa tzv. problematičnom decom, odnosno, sa učenicima koji imaju određene poremećaje u praćenju nastave, bilo da su ti poremećaji verbalnog tipa (učenik ima problem sa izražavanjem, ne razume strukturu reči složenu u fonetski niz, strukturu rečenice i šire), bilo da postoji poremećaj pažnje, problem sa memorijom, ili, pak, neodgovarajuće socijalno ponašanje. Neverovatan entuzijazam i posvećenost i specifičan pristup radu dr Livajna vodi uspešnim rezultatima. Zato će ova knjiga pomoći pre svega roditeljima i nastavnicima koji se sa ovakvim problemima susreću, jer bitka za pronalaženje mesta pod suncem za ovu nemalu školsku iliti dečju populaciju nije izgubljena, ali samo pod jednim jedinim uslovom: da postoji dobra volja i rešenost da se uspe. Um je nalik kutiji sa alatom, kaže Livajn. Taj alat predstavljaju ’neuro-razvojne funkcije’ kojih ima 8. Nabrojmo ih: sistem kontrole pažnje, sistem memorije, jezički sistem, sistem prostornog rasporeda, sistem redoslednog rasporeda, motorni sistem, sistem mišljenje višeg reda i sistem socijalne inteligencije. Ako postoji kvar u upotrebi nekog alata, na delu je neuro-razvojna disfunkcija. Neka deca teško pišu ili čitaju, neka teško nalaze reči kada govore, jedni teško prate složene rečenice, drugi ne mogu da se sete lekcije koju su celo poslepodne bubala, neka deca ne razumeju matematičke operacije, a neka, opet, ne mogu da se uklope u društvo. Ovakvi učenici brzo dobiju ružne epitete da su lenji, glupi, nemotivisani, sa čime moraju da se nose sve vreme svog školovanja, ili još gore, ceo život. Roditelji kojima se dešavalo da im deca stalno oblače stvari naopako, zaboravljaju pesmicu ili matematičku teoremu, previše lutaju mislima, padaju sa svojih bicikala, ili ne razlikuju vremenske sekvence, imaće šta da nauče od ovog pedagoškim iskustvom bogatog Amerikanca. Svako pojedinačno dete svakodnevno prolazi kroz ocenjivački sistem školskih radnika, vukući po podu svoj profil, delimično skriveni obračun ličnih snaga i slabosti... Postoje šabloni i uputstva kako se upravlja slabostima i prednostima, kako se one kombinuju u specifičnim uzrastima i uslovima. Roditelji i nastavnici moraju biti stalno i uporno u potrazi za ’zakopanim blagom’ u deci. Kako nastaje mentalni profil naše dece? Faktor br. 1 su geni, slede porodični život i nivo stresa prisutan u primarnoj društvenoj ćeliji, faktori kulture (sistemi vrednosti koji vladaju u aktuelnom društvu), uticaj vršnjaka koji, kako znamo, može biti i pozitivan i, na žalost, negativan, zdravlje, osećanja (zabrinuta i depresivna deca gube svako interesovanje za školu), obrazovno iskustvo (moguće je zapaziti porast moždanog tkiva u slučajevima pravilne moždane stimulacije; uspeh u školi koji takođe utiče na motivaciju). Problem je i stil života. Pasivno konzumiranje informacija otežava mogućnosti kreativnog mišljenja, protok ideja i aktivnosti koje ’istežu’ mozak. Video igrice nemaju doprinosa intelektualnom razvoju dece, osim pozitivnog efekta na koordinaciju između oka i ruke i prostorne sposobnosti. Tu su i loša ishrana, noćni život i nešto što Livejn naziva ’vizuelno-motornom ekstazom’. Droge i alkohol, koji pogubno utiču na rast i razvoj mozga, ne moramo posebno ni isticati. Dr Mej Livejn podseća da su stavovi o tome da se do šeste godine formiraju neuro-razvojne funkcije te da je posle ovog limita kasno za promene, pogrešni i neutemeljeni. Nikada nije kasno da se razume i ojača mentalni sistem, što će reći da ni za nas odrasle nije kasno. Npr. haos u karijeri je i te kakav pokazatelj da su se naša interesovanja udaljila od našeg ’mentalnog sklopa’, i da bismo mogli da se duboko zamislimo nad time kuda idemo i kako da uvećamo zadovoljstvo svojim radom. Dirigovanje mozgom predstavlja timski rad moždanih funkcija i postiže se kontrolom pažnje. Livajn navodi svoje iskustvo sa velikim brojem ’problematične’ dece. Dok je Klark impulsivni sanjar koji maršira u taktu svog unutrašnjeg dobošara, zaboravko u potrazi za vizuelnim stimulansima, Džejms je dete na naizmeničnu struju, čije je ponašanje retko prikladno. Oba dečaka imaju bujnu maštu, originalne ideje i zabavni su svojim vršnjacima. Njihovi roditelji obratili su se iskusnom pedagogu. Klark i Džejms uvideli su svoj problem i počeli da primenjuju tehnike za kontrolu pažnje. Misli treba usporiti, planirati, organizovati, odmeriti. Postoje tri komponente kontrole pažnje koje moraju biti usaglašene. To su: kontrola nad mentalnom energijom, kontrola ulaza informacija i kontrola izlaza. Kako da dotok mentalne energije bude optimalan, da se izbegne zamor, da misaoni tok bude konzistentan, kako se prave prioriteti i vrši selekcija informacija, kako se drži fokus i otkriva značaj pojedine informacije, koja je odgovarajuća ’dubina pažnje’ u koju se smešta informacija, jer problem postoji i ako se učenik previše bavi nekom informacijom, zakači se za nju, kao god i ako je primi površno, tako da mu ona ’kroz jedno uho uđe a kroz drugo izađe’? Aktivna svest je važan aspekt kontrole pažnje i jedan od osnovnih sastojaka kvalitetnog učenja. Po ulasku u aktivnu svest nova informacija se odmah povezuje sa postojećim znanjima i iskustvima. Kontrola raspona je sposobnost koja omogućava svakome od nas da prebacujemo svoju pažnju sa jedne stvari na drugu, već prema zahtevima određene situacije. Kad vozimo bicikl ili auto, potrebno je da koordiniramo nekoliko misaonih aktivnosti (saobraćajna pravila, predviđanje i procena, motorika, kako najbrže da stignemo do željene destinacije i sl.). Šta je poremećaj kontrole zadovoljstva? Razne vrste nezasitosti, npr. usmerenost na materijalna sticanja, žudnja za intenzivnim iskustvima, potreba za neprekidnim stimulacijama. Konačno, da li se i sami možemo prepoznati u ovim mentalnim disfunkcijama? Ukoliko smo iskreni, odgovor je vrlo verovatno potvrdan. Ako neko govori ’što na umu, to na drumu’, pati od poremećaja kontrole izlaza. Planiranje onoga što ćemo da radimo ili kako ćemo da radimo (kontrola kvaliteta) stavlja nas u poziciju iznad impulsa. Kontrola prethodnog pregleda je sposobnost da se prethodno razmisli o posledicama neke aktivnosti. Deci je potrebno da koriste polje za pregled mogućnosti koje se nalazi na prednjem delu mozga. Ono im omogućava da vide unapred, naslućuju, planiraju i predviđaju. Na žalost, ima nas mnogo koji idemo kroz život kao ’glavom kroz zid’. Prethodni pregled je toliko važan u procesu učenja, i u životu uopšte, da bi ga trebalo učiti u okviru obaveznog školskog programa (tehnike mogu biti pravljenje skica kako će nešto izgledati kad bude gotovo, pravljenje maketa ili koncepta). Mocart je imao veoma mali broj ispravki u svojim notnim sveskama, dok je, recimo, Tesla svaki eksperiment izveo prvo u svojoj glavi. Mi, obični ljudi, moramo da se učimo onome čime su geniji ljudskog roda bili prirodno obdareni.

Postoji kontrola opcija koja služi tome da ne reagujemo odmah ’na prvu loptu’, nego da razmislimo malo o alternativama i zatim upotrebimo proces koji se zove ’rasuđivanje’ (vežba za razvoj ove misaone operacije je npr. zadatak da se napišu drugačiji završeci priča, da se razmatraju opcije sa kojima su morali da se suoče poznati svetski lideri ili istorijske vojskovođe pred nekim problemom). Kontrola tempa reguliše brzinu kojom se odigravaju aktivnosti. Dete ne treba da radi previše usporeno, niti brzopleto, postoji optimalna brzina za sve što radimo. Tempo zahteva sinhronizaciju.

Sve ove funkcije moraju da rade sve brže i brže sa sazrevanjem deteta. Možemo pružiti deci naše saosećanje, podršku i pomoć, kao i poverenje u njihovu vlastitu sposobnost prevazilaženja teškoća koje sazrevanje nosi sa sobom.

Od posebne će nam koristi biti da znamo kako funkcioniše memorija. Uslovno, ona se može podeliti na sledeće depoe: na kratkoročnu i dugoročnu memoriju, i aktivnu koja posreduje između ove dve. Ako je saradnja tri rečene komponente neodgovarajuća, učenje je neuspešno. Deca sa redukovanim sistemom memorije obeležena su kao ’glupa’, iako baš niko ne poseduje apsolutno savršenu memoriju u svim oblastima. Banke dečje memorije u školi stalno su zapljuskivane novim zahtevima i često, usled ove preobimne opterećenosti, dolazi do sabotaže nekog od podsistema. Kratkoročna memorija predstavlja ulazna vrata procesa učenja i poneka deca imaju tzv. zablindirani um, u koga je ući isto što i provaliti u trezor banke. Da bi se podatak zadržao u ovom depou svesti, potrebno je koristiti tzv. probne strategije (ponavljanje zadatka sebi u bradu, vizualizacija verbalne informacije i obrnuto, verbalizacija vizuelne, asociranje, takođe). Ovaj segment memorije funkcioniše tako da se brojni podaci na ulazu dekodiraju u uži format kako bi mogli da stanu unutra, jer je to deo svesti koji stalno apsorbuje nove informacije, dakle, protočan je. Livajn ovaj postupak zove ’parafraziranje’. Jedan njegov mali pacijent sa ovim specifičnim problemom naučio je da stvari smesti tako što ih ’zgnječi u loptice’. Ipak, teško je nešto zapamtiti ako ne slušate, zato je i ovde od presudne važnosti budnost pažnje. Kada nastavnik učeniku postavi pitanje, ono ulazi u aktivnu radnu memoriju preko kratkoročne. Tu, u aktivnoj memoriji, učenik mora da zadrži pitanje dok prekopava dugoročnu memoriju. Ako zaboravi šta je bilo pitanje, problem je u aktivnoj memoriji. Aktivna radna memorija služi kao štafelaj gde se delovi slike sjedinjuju da bi formirali celovitu sliku. Ona zahteva smiren um, jer uznemirenost može da je poremeti kao kompjutere virus. Budnost pažnje proširuje prostor aktivne radne memorije. Misli se da se iz dugoročne memorije podatak ne može izgubiti, može se izgubiti jedino unutar nje. Dakle, ne zaboravljamo mi stvari, nego zaboravljamo gde smo šta stavili. Kako slagati informacije sistematično? Slaganje u kartoteku dugoročne memorije odvija se formiranjem parova (reč i značenje; ime i lik; datumi i događaji), skladištenjem proceduralnih informacija, to su informacijao tome kako se nešto radi (kako se vozi auto ili peru zubi, kako se piše sastav ili uči), organizacijom po kategorijama (mačka: domaća životinja: životinja: sisar: živo biće) Ovde je od pomoći grafički prikaz tabelama, dijagramima, skupovima. Informacije se u dugoročnu memoriju mogu smeštati i principom modela i pravila. Dugoročnoj memoriji pristupamo procesom prisećanja ili prepoznavanjem. Prekidi u prisećanju spadaju u najteže kvarove u memoriji. Dati učeniku više vremena za razmišljanje, svi prosvetni radnici to znaju, jedan je od načina da mu se pomogne. Kod ovog drugog pristupa (prepoznavanjem) svest prepoznaje varijacije na istu temu, dakle, prepoznaje prvo temu, kao u muzičkoj kompoziciji, a zatim izvlači zaključke o varijacijama. Pristup sve većem broju stvari u dugoročnoj memoriji treba da postane brz i lak. To se zove ’progresivna automatizacija’. S početkom puberteta dešifrovanje reči postaje automatsko, čime se mentalni potencijal oslobađa za ideje. Treba razlikovati dobrovoljnu memoriju, koju aktivirate namerno, i onu drugu, nehotičnu, koja je za školu manje prihvatljiva. Postoji tzv. epizodna memorija koja predstavlja lični biografski magacin i ona koja je ’semantička’ i koja se razvija učenjem. Dakako da problemi mogu da se pojave u svakoj od ovih pojedinačnih sekcija uma. Livajn podseća da je pohranjivanje podataka, tj. učenje, najbolje pre odlaska u krevet jer se na taj način memorija najviše konsoliduje. Kroz njegovu ordinaciju prošli su i mnogobrojni učenici koja su imali probleme vezane za jezik i njegovu upotrebu. Ovde je od pomoći, pre svega ostalog, stalno podsticanje dece na verbalnu interakciju (prepričavanje događaja, korišćenje celih rečenica, izbegavanje poštapalica koje svedoče o verbalnoj nemoći, literarno druženje roditelja i dece, odlazak u biblioteku ili knjižaru, čitanje priča pred spavanje, diskutovanje o velikim i malim temama i sl.) Od obdaništa pa do trećeg razreda deca vežbaju fonologiju, ukrštaju reči, rimuju pesmice, igraju se rebusa, sriču i čitaju glasove tj. reči i rečenice. Do kraja petog razreda trebalo bi da sami grade smislene i prigodne rečenice, čitaju efektno i sama skupljaju informacije iz knjiga. Narednih dve godine do izražaja dolazi sposobnost sintaksičkog variranja, jezik i memorija se gotovo savršeno harmonizuju, a vokabular i pojmovnik dramatično rastu. Srednjoškolci bi bez problema trebalo da primenjuju ’viši’ jezik, apastraktne i tehničke koncepte, strani jezik, lucidno kreativno pisanje, rasprave na nezgodne teme, i to temeljnim i obrazovanim načinom komunikacije, bez poštapalica i nedostatka reči. Srećom, teškoće u jezičkom sistemu mogu se u nekom periodu razvoja naglo i nezaustavljivo nadići.

Ima mnogo dece (i odraslih) koja ništa ne stižu da urade na vreme, koja ne razumeju čak ni značenja pojma ’vreme’ ili koja ne mogu da se snađu u prostoru. Postoje dva sistema raspoređivanja, smeštena na suprotnim stranama mozga: vremenski ili redosledni raspored u levoj hemisferi i prostorni u desnoj. Ovim sistemima pripada shvatanje važnih osobina i odnosa unutar nekog niza ili modela sve do dobro organizovanog vremena i stvaranja koncepata kroz prostorno i redosledno raspoređivanje. Deca koja imaju teškoće sa redosledom teško pamte tablicu množenja, propuštaju poentu kad pričaju vic ili brkaju vremenski poredak kad nešto prepričavaju. Đaku je potrebno zrnce zdravog rezonovanja o upravljanju vremenom da bi shvatio da, ukoliko ima čas lektire u utorak, mora da počne sa čitanjem nedelju dana ranije. Na višem nivou, uz upotrebu logike i mišljenja višeg reda, indukcije i dedukcije, potrebno je umeti odgovoriti koji broj sledi posle brojčanog niza: 2, 6, 18, 54. Princip je da se svaki složeni problem rešava tako što se podeli na niz manjih celina, poređanih sukcesivno, koje se opet obrađuju korak po korak. Prostornu percepciju, za razliku od vremenske, priroda je udesila tako da podaci o mnoštvu različitih celina koji se tiču prostora ulaze i izlaze iz mozga istovremeno a ne sukcesivno. U ovaj sistem spadaju: razumevanje trodimenzionalnosti, odnos dela prema celini, precizna prostorna procena u sportskim igrama, simetrija i asimetrija, shvatanje o tome šta je levo a šta desno. Ako vaše dete ima prostornih slabosti, ne bi na odmet bilo da se ustanovi šta je dominantnija crta njegovog mentalnog profila, jer možda ima bujnu maštu i kapacitet za nesvakidašnju kreativnost, džinovsko pamćenje ili tome slično. Često se u prirodi manjak pojavljuje onda kada nečega drugog ima previše. U slučaju da je vaše dete prostorno dezorganizovano, utešite se činjenicom da su veliki umovi imali katastrofalne kabinete i radne stolove. Prostorno mišljenje višeg reda omogućava nam da shvatimo zašto nam se ne okreće točak bicikla, zašto dolazi do pomračenja Meseca, šta je otpor a šta jednačina. Pojmovi vremena i prostora su infrastruktura za razumevanje instrukcija u školi. Postoje mali trikovi da se slabosti jednog ili drugog sistema doteraju do nivoa normale ili da se čak usavrše. Gde je priroda stala, čovek može da nastavi Osećanje za raspored pojačavaju ritmičke igre i pesme. Izgubljena stvar u haotičnoj sobi se može naći ako je npr. zovemo (tako se usredsređujemo upravo na nju i, pričajući joj, podsećamo se gde je ona poslednji put viđena) itd. itd. Motorni sistem koji dobro funkcioniše, pospešuje memoriju i učenje. Postoji gruba motorna funkcija, fina, grafomotorna, oromotorna (govorna), pa i muzička motorna funkcija. Livajn nas podseća da ne dozvolimo svojoj deci tzv. motornu intoksikaciju, a to je prevelika doza zadovoljstva sopstvenim telom, gde ništa drugo nije toliko važno. Sve se može završiti depresijom u godinama kada su umesto motorike neke druge prednosti na većoj ceni. Iako je dete opravdano ponosno na svoje motoričke sposobnosti i u ranom dobu zahvaljujući njima stiče solidnu osnovu za samopoštovanje, ne treba zaboraviti da je sport samo igra. Viši nivo mišljenja aktivira se kad god se suočimo sa iskustvom čije značenje ili rešenje nije neposredno. Postoji pet oblika višeg mišljenja: mišljenje u idejama i pojmovima (konceptualno mišljenje), rešavanje problema, kritičko mišljenje, mišljenje s pravilima (matematičkim, gramatičkim...), kreativno mišljenje. Za neku decu upotreba najfinijih funkcija mozga čini od učenja uzbudljivo iskustvo, dok druga ulažu veliki napor koji ima slabe efekte. Pamćenje napamet služi kao imitacija razmišljanja. Neka deca veruju u istinitost reklama jer ne poseduju kritičko mišljenje, neka zaobilaze sve što je vezano za primenu pravila. Svakome od nas neravnopravno su podeljene sposobnosti za viši nivo razmišljenja. Na ovom planu se svi mi najviše i razlikujemo. Kad možemo da shvatimo šta je osmoza, borba za opstanak, jednačina, proporcija, duhovnost ili agnosticizam, posedujemo konceptualno mišljenje. Za razliku od apstraktnih koncepata, konkretni su čulima dostupni. Verbalni koncepti uče se pomoću reči i rečenica (npr. konzervativni političar), dok je za neverbalne potreban izvestan stepen vizualizacije (proporcija, molekul, planetarne orbite i sl.). Dr Livejn kod problema vezanih za ovaj segment svesti predlaže pravljenje konceptualnih mapa, atlasa u kojima se koncepti tematski obrađuju. Rešavanju problema se pristupa tako što se prvo zastane i razmisli, ali neka deca upravo to ne mogu da podnesu nego glatko prelaze preko problema kao da ovih i nema. Problem je teško rešiti ako ne postoji predstava o tome kako će izgledati rešenje, ako ne postoji procena mogućnosti i ako se svako od nas ne pokrene da sprovede rešavanje problema. Logičko razmišljanje (’mislim da ću koristiti kartice, pomogle su mi na poslednjem testu’) te razmatranje raznih strategija i odabiranje onih najboljih sastavni su delovi čitavog procesa. Potreban je odgovarajući tempo u rešavanju problema jer bez završavanja pismenog zadatka na vreme nismo ništa uradili, i ne samo to nego je potrebno imati i vremena za proveru. Kako se suočiti sa teškoćama i prevazići ih? Kako potrošiti novac dobijen za rođendan? Kako rešiti moralnu dilemu, politički problem, lični problem? Odgovore je najbolje pisati. Autotrening pomaže učeniku da se organizuje i da utvrdi redosled aktivnosti a proces s vremenom mora da postane automatski. Funkcije kritičkog mišljenja predstavljaju pobedu nad naivnošću jer opremaju decu sposobnošću da odole obmanama i da procenjuju utiske. Ako nabrojimo činjenice (prepričamo film), otkrijemo autorovo mišljenje, navedemo lični utisak, prepoznamo greške, preterivanja, neoriginalni pristup, iskrivljavanje činjenica, pa još potražimo i relevantne informacije u biblioteci ili na Internetu, odmerimo činjenice i na pismen, jasan i prodoran način prezentujemo svoje mišljenje, onda smo došli do formule kako da pristupamo pojavama oko nas. Ukoliko vaše dete ima poteškoća u učenju stranog jezika, matematike ili gramatike, preporučljivo je da izvlači u posebnoj svesci sva pravila na koja nailazi kao i da smišlja svoja. Ovo mu može pomoći da osvesti svoj problem sa primenjivanjem pravila.

Kreativno mišljenje vapije da bude otkriveno. Kako kaže Mel Livajn, kod neke dece ovaj krik je jasan i glasan, a kod neke čuje se samo tanušan šapat. Svakom detetu kreativnost pomaže da pređe u oblast višeg mišljenja, stvarajući amalgam ponašanja i osobina koje se zovu originalnost. Za razliku od konvergentnog mišljenja, gde je misao usmerena na usko definisano rešenje problema, divergentno mišljenje je spremnost i sposobnost misli da se vinu u nepoznatom pravcu, u prostor neistražene i opasne slobode. Šta je razmišljanje od vrha nadole? To je spremnost da se sve na šta se nailazi u životu obeleži vlastitim asocijacijama, vrednostima, perspektivama. Ovaj pristup čini nas krajnje subjektivnima u reagovanju na informacije i iskustva. Kad čitate kratku priču, interpretirajte je preko svojih ideja (koje mogu biti suprotstavljene autorovim), pomerite granice i unesite svoju kreativnost u proces čitanja i razumevanja. ’Povratak u naivnost’ je sposobnost da se u potpunosti prihvati novo stanovište, bez uplitanja sopstvenih pretpostavki ili predubeđenja. Ima mnogo ljudi koji su privrženi postojećem znanju i stanovištu, a to nije kvalitet kreativne osobe. Prihvatanje rizika dopušta nam da stvorimo nešto što će drugi možda osporavati, ili izvrgnuti ruglu, ali nam omogućava da ispoljimo svoju ideju, stav, kreaciju, ma koliko se to ne uklapalo u vladajuće tokove mišljenja. Spoj tehničke veštine i originalnosti je umeće da se, na primer, u krutu pesničku formu soneta udene poetski sadržaj, što će reći da nam za svaki oblik ispoljavanja svoje kreativnosti treba vešto rukovanje medijem. Visokokreativna osoba biće rezistentna na pritisak sredine i važećih standarda, jer nam nije cilj da udovoljavamo publici ili kolegama. Tinejdžeri koji očajnički žele da budu prihvaćeni u društvu, odbacuju i guše svoju kreativnost zarad trenda i stila koje je prihvatila većina. Za vreme kreativnog napora učenik mora da odoli preteranoj samokritici, jer to može da ga paralizuje. Svako od nas mora da se opredeli za najprirođeniji mu medijum putem kojeg će se ispoljavati (ples, skulptura, pisanje, komponovanje...). Još tokom školskog uzrasta može se negovati težnja za neobičnim, za jedinstvenim izrazom tj. ličnim stilom. U većini slučajeva ta jedinstvenost se ispoljava nesvesno, spontana je i lako dolazi do izražaja u atmosferi u kojoj se kreativnost neguje. Brainstorming je pomoćnik u kreativnosti, to je aktivnost koja počinje gotovo ni od čega i kroz proces uvida generiše zbir inovacija, zahvaljujući slobodnom i kreativnom mišljenju. Neki đaci će iskoristiti svaku priliku da se upuste u ’moždanu oluju’, dok drugi tvrdoglavo odolevaju izazovu želeći da im se zada tema i daju uputstva. Neka deca intuitivno shvataju zadatak i nisu im potrebne detaljne instrukcije, neka lako proziru u pesmu, a neka u matematičke jednačine. Intuicija predstavlja misteriju. Ona zahteva neku vrstu kognitivne vizije, nalik rendgenskom zraku i instiktivnu sposobnost da se pronikne u unutrašnju suštinu stvari. Intuicija vas čini manje zavisnim od pravila i formalnog memorisanja. Treba pronaći oblasti u kojima je dečja intuicija plodna. Intuicija je magična i moguće ju je steći kroz stručnost u nekoj oblasti. Ali nije preporučljivo oslanjati se samo na intuiciju, jer ona jeste vredno preimućstvo ali ne i nepogrešivo. Intuitivno mišljenje treba potkrepljivati i potvrđivati činjenicama. Na kraju, osvrnimo se još na probleme socijalne inteligencije. Ovom inteligencijom obdareno dete ume da bira prave teme na pravom mestu i u pravo vreme, procenjujući raspoloženja drugih tako da sa njima ne uđe u konflikt. Društveni nastup dramatično se razlikuje od deteta do deteta. Deca se u razredu nemilosrdno procenjuju, ispituju i isprobavaju društvene uloge i svako teži da se prikaže u najboljem svetlu tj. da izađe iz ovih interakcija nepovređen. Tri velika društvena zadatka su: imati i negovati prijateljstva, jer ona podrazumevaju bliskost, deljenje i podršku, imati pozitivnu reputaciju u društvu, ako ne i biti popularan ili čak omiljen, jer iz toga proizilazi društvena moć čije su reperkusije dalekosežne, biti dobar ’političar’ tj. shvatati ’centre moći’ (nastavnike, najbolje i najuticajnije đake) i biti u konstruktivnim vezama sa njima, preuzeti inicijativu u odnosu na nastavnika i sl. Kako izgraditi registre iz kojih posežemo za kodovima, kako prepoznati situaciju i biti joj jezički primeren...? Često se deca veoma teško snalaze u surovim i slojevitim društvenim strukturama škole, ulice, pa i porodice. Socijalna oprema nalazi se u našim genima ali je ipak moguće osvestiti one domene u kojima se pojavljuju pukotine i šavovi...

Knjiga Svako dete je pametno na svoj način sadrži solidne osnove za razumevanje i osvetljavanje segmenata svesti koji utiču na mentalnu aktivnost učenika (i odraslih), ali pre svega ostalog, u vidu tehnika, metoda i pozitivnih ishoda lečenja, dr Mel Livajn pruža veliko ohrabrenje roditeljima koji u neurorazvojnom profilu svoje dece prepoznaju disfunkcije i slabosti mentalnog sklopa.

Ljiljana Ćuk