priredila Ljiljana Ćuk
KREATIVNOST II

Kako se možemo naučiti onome što smo zaboravili?

 Kako to rade Hrvati ili primer jednog Distance learning programa naših suseda

Na fakultetima za menadžment kreativnost je jedan u nizu ne-stručnih predmeta, ali svakako od onih principskih kategorija koje su, uz visok IQ i EQ, uslov uspešnog upravljačkog razmišljanja.

Zavirimo na sajt Postdiplomskih studija poduzetništva Sveučilišta u Zagrebu, gde prof.dr.sc. Sanja Pfeifer u Distance Learning aranžmanu podučava kreativnosti i inovativnosti.

Cilj kursa koji je ona osmislila je da se kroz spoznavanje principa kreativnog razmišljanja, kroz postavke i rešavanje problema podstakne slobodan, divergentan uzlet u maštu. Studenti se uče sposobnosti uočavanja prilika, proaktivnosti u ponašanju, proširivanju pogleda na postavljeni problem, podsticanju inovativnosti kroz saradnju i timski rad. Polazeći od pretpostavke da svaka osoba poseduje kreativni potencijal, zamišljeno je da se seminar bavi istraživanjem tog potencijala u prvi plan stavljajući pitanja šta je kreativnost i zašto je ona važna, kao i kako je praktikovati u svakidašnjem životu. Iako kreativne ideje najčešće doživljavamo kao nadahnuća koja dolaze iznenada, većini kreativnih rešenja prethodi kontinuitet treninga za kreativne reakcije.

Nastavni ciljevi ovog kursa koji traje jedan semestar su:

• potvrda samopouzdanja u ličnu kreativnost

• razmatranje i uviđanje prednosti kreativnog ponašanja

• istraživanje ličnih mentalnih preferenci

• artikulisanje istih u vidtimske ili organizacijske kreativnosti i uviđanje neprocenjivosti sinergijskog efekta

• spoznavanje vlastitih mentalnih blokova koji sprečavaju kreativno reagovanje i obuka tehnikama za njihovo uklanjanje

• primena specifičnih tehnika za podsticanje kreativnih ideja i rešenja

• strategije primene kreativnih rešenja

• strategije stvaranja i održavanja kreativno stimulativne klime

Da bi položio i dobio maksimum 100 bodova, svaki student dobija pojedinačni i grupni zadatak i izlazi na završni ispit.

Pojedinačni zadaci (nose 10 bodova) treba da prate samo određene tematske celine. Predstavljeni su u obliku pitanja na koja je potrebno odgovoriti kod kuće kratkim esejem od dve-tri strane. Uputstva o pojedinačnim zadacima student dobija na predavanjima.

Grupni zadaci (nose 55 bodova) oslanjaju se na principe timskog rada. Struktura timova se menja tokom trajanja semestra, da bi se osigurala interakcija i izloženost što raznolikijim tipovima grupa. Timovi mogu imati 5 članova. Studenti se ohrabruju za aktivno učestvovanje u radu timova, uče se entuzijazmu u preuzimanju neke od uobičajenih uloga u grupi. Poželjno je da svaki student u različitim grupnim zadacima isproba što je moguće više timskih uloga. Uobičajene timske uloge su: kreativac (nosilac neuobičajenog gledišta, čovek koji nudi lepezu ideja), procenitelj-provoditelj-dovršitelj (zadužen za procenu ideja, organizaciju, razradu, sprovođenje ideje do kraja, prezentaciju), podsticatelj-usklađivač (dežurni je za praćenje vremena, usmerenost na cilj, delovanje i funkcionisanje ideje), istražitelj (on je link s okolinom, donosilac novosti o konkurenciji i tržištu), harmonizator (njegova briga je stvaranje dobrih međuljudskih odnosa i njihovo očuvanje). Od timskih članova očekuje se motivisanost, emocionalna stabilnost, konstruktivnost u razradi zadatka, fleksibilnost i delotvornost. Smeh i veselje u grupnim interakcijama su poželjni. Besposličenje ili duhovna odsutnost su, naravno, krajnje nepoželjni. Na pitanja za diskusiju treba dati jasne, razumljive, sažete i konkretne komentare. Praćenje aktivnosti u grupama za diskusiju značajno utiče na ukupan broj bodova, a posebno se vrednuje kontinuiranost, konstruktivnost i pravovremenost (poštovanje rokova).

Za završni ispit (nosi 35 bodova) formiraju se grupe od pet članova. Studenti se ohrabruju da predlože teme iz realnog poslovanja koje je moguće iskoristiti kao probleme za kreativno i inovativno razmišljanje. Završni ispit predstavlja prezentaciju svega onoga što je naučeno kroz seminar. Očekuje se primena kreativnih algoritama na rešavanje konkretnog problema, a ne prepričavanje tehnika kreativnosti. Grupe se definišu najkasnije na 5. predavanju, do kad bi trebalo predložiti i teme za projektni zadatak. U slobodno vreme grupe rade na izveštaju i završnoj prezentaciji koju izlažu na poslednjem predavanju iz ovog seminara. Izabrani projektni zadatak svaka grupa izlaže u usmenom obliku pred nastavnom grupom, a predavaču predaje i pisani izveštaj i elektronski oblik prezentacije. Forma pisanog izveštaja je propisana i objašnjena, dok je u prezentaciji poželjno biti što zanimljiviji.

Faze rešavanja problema

Zajedništvo, predanost ciljevima grupe i poistovećivanje pojedinaca s timom uvek će podstaći više kreativnosti nego individualizam, neprihvatanje timske uloge ili sklonost dominaciji i kritičnosti.

Rešavanje problema obično se odvija u više faza od kojih su najopštije: (1) identifikacija problema; (2) prikupljanje relevantnih informacija; (3) definisanje cilja; (4) generisanje ideja; (5) evaluacija ideja; (6) izbor i oblikovanje rešenja; (7) primena rešenja u praksi i procena uspešnosti rešenja. U svakoj od navedenih faza moguće je primeniti neku od brojnih individualnih ili grupnih tehnika kreativnog rešavanja problema.

priredila Ljiljana Ćuk

Da li je IQ nasledan?

Genetski i sredinski deterministi i tipovi inteligencije

Arthur R. Jensen je istaknuti psiholog koji je doktorirao na Columbia Univerzitetu 1956. godine. Postdoktorske studije je radio u Londonu kod Hansa J. Ejsenka, autora knjige Genije: Prirodna Istorija Kreativnosti. Jensen je najpoznatiji po veoma kotroverznom eseju o genetskom nasleđu koji je prvi put objavljen 1969. godine u februarskom izdanju časopisa Harvard Educational Review, u kojem ga je njegovo istraživanje individualnih razlika u inteligenciji navelo na zaključak da je 80% inteligencije naslednog, a 20% sredinskog karaktera. Još kontroverzniji su bili njegovi nalazi u vezi sa krupnim, naslednim etničkim razlikama u fluidnoj inteligenciji. Idući po tragu takođe kontroverznog bestselera Krivulja zvona, autora Hernštajna i Muraja, odlično osmišljena i napisana knjiga G Faktor: Nauka Mentalnih Sposobnosti (1998) otkriva nalaze Jensenovih istraživanja i temu o udelu naslednosti na inteligenciju prebacuje u polje u kome se može na zadovoljavajući način istražiti i izneti na svetlost dana.

Majka Priroda nije poverila određivanje naših intelektualnih kapaciteta slepoj sudbini jednog ili više gena. Dala nam je roditelje, jezik, kulturu, obrazovanje - da načinimo sopstveni program. Krajem 1997. Robert Plomin je objavio svetu da je našao gen za inteligenciju na hromozomu 6. Do tog epohalnog otkrića došao je pecajući gensku sekvencu u uzorcima krvi mladih tinejdžera iz Ajove čiji je IQ iznosio preko 160. Met Ridli, autor čuvenog bestselera Genom - Autobiografija vrste u 23 poglavlja, veli da se retko koja debata u istoriji nauke vodila sa tolikom gomilom gluposti kao ova o inteligenciji. Pionir u izučavanju blizanaca, Frensis Galton, bavio se razdvajanjem stečenih od naslednih talenata, sa neskrivenom željom da selektivno odabira i ukršta ljude, jer zašto da mutne taloge evolucije prepustimo kombinatorikama g. Slučaja (kome je naš Borislav Pekić stavio ludačku kapicu na glavu). Godar je preuzeo smešno subjektivne i pristrasne testove inteligencije od Francuza Alfreda Binea po kom je ispalo da su američki imigranti koji pristižu na ostrvo Elis većinom ‘ moroni’. Još ekstremnijeg gledišta bio je Robert Jerkis koji je upravljao testiranjem miliona regruta u Prvom svetskom ratu, što je poslužilo kao platforma za tezu da se vojnici mogu brzo i lako sortirati u različite kategorije. Vojni testovi su imali veliki uticaj na debatu u Kongresu i doveli su do uvođenja Imigracionog restrikcionog akta 1924. po kome se strogo određuje kvota za ‘gluplje’ južne i istočne Evropljane od nordijskih tipova koji uveliko dominiraju američkom populacijom s kraja 20. veka. Taj akt bio je izraz rasnih predrasuda i sindikalnog protekcionizma a ne reč nauke. Godar i Jerkis testirali su engleskim testovima ljude koji ne govore engleski, ali njihov stav prema došljacima je bio priželjkivan i zato je zdušno prihvaćen. I baš kao što su genetički deterministi 20–ih tražili samo potvrde za svoje ideje, tako su i sredinski deterministi 60–ih činili isto. Ne postoji prihvaćena definicija inteligencije. Da li je brzina rezonovanja, memorija, rečnik, mentalna aritmetika, mentalna energija ili afinitet prema intelektualnim temama ono što nekog određuje kao inteligentnog? Pametni ljudi mogu da budu zapanjujuće glupi za neke stvari. Hauard Gardner je zagovarao teoriju multiple inteligencije gde je svaki talenat prepoznat kao jedna određena intelektualna sposobnost. Robert Sternberg tvrdi da postoje tri različita tipa inteligencije: analitička, kreativna i praktična. Analitički zadaci su jasno definisani i imaju samo jedan mogući odgovor. Praktični problem stavlja nas pred zadatak da ga sami definišemo, izvire iz konkretnog života i može imati više odgovora. Kreativna inteligencija svojstvena je umetnicima, ljudima mašte i inspiracije. U školi, kao i na IQ testovima, preovlađuje analitički tip zadataka, testovi su, dakle, inherentno pristrasni prema nekim vrstama umova. Čarls Spirman kaže da inteligencije nisu nezavisne, nego su u korelaciji i čine tzv. generalnu inteligenciju, kraće ‘G’. Geni za inteligenciju ne rade u vakuumu, potrebna im je stimulacija da bi se razvili. Jedna statistikom prožeta drastična studija govori u prilog tome da život u istoj porodici nema nikakavog uticaja na IQ. Jednojajčani blizanci su pokazali identičan rezultat na testu. Dvojajčani su manje slični od prve kategorije ali su sličniji od rođene braće i sestara, što ukazuje na veoma veliki značaj onoga što smo iskusili u majčinoj utrobi. (Taj uticaj na našu inteligenciju, piše Ridli, tri puta je veći od svega što su nam roditelji učinili posle našeg rođenja!) Korelacija između skorova usvojene dece koja su rasla u istoj kući je 0 (i slovima - nula). Svi su pokazatelji, ipak, da je oko polovine naše ‘g’ nasleđeno, da je manje od jedne petine rezultat uticaja porodice, ostatak otpada na uticaje iz prenatalne faze, uticaje škole i okoline.

IQ se menja sa godinama, ali i njegova naslednost se menja sa godinama. Kako se akumuliraju iskustva, uticaj gena raste. Naslednost dečjeg IQ-a je 45%, a adolescentskog 75%. Deca, što su starija, sve više ispoljavaju urođenu inteligenciju, ostavljajući iza sebe tuđe uticaje. Dakle, naslednost nije nepromenjiva. Dokazano je, takođe, da intenzivno izlaganje kvalitetnom školovanju ima dramatičan efekat na IQ rezultate naše dece, ali kad taj pritisak na mozak prestane, rezultati na testu rapidno padaju.

Naslednost IQ približno je ista u različitim populacijama ili rasama. Postoje razlike između prosečnih IQ rezultata crnaca i belaca, ali slučajevi međurasne adopcije sugerišu na to da prosečni IQ crnaca odgajanih od strane belaca nije različit od IQ belaca.

Plomin nagoveštava još desetak gena za inteligenciju koji treba da se pojave na njegovim uzorcima super pametne dece iz Ajove. Ali, priča o naslednosti inteligencije provocira čitav niz već pomenutih zloupotreba eugenike. Britanci se gnušaju IQ testova jer smatraju da su zahvaljujući njima mnoga natprosečno inteligentna deca otišla u drugorazredne škole. Amerikanci imaju suprotno stajalište i kod njih je, ako ništa drugo, dobro urađen test propusnica za akademski svet pripadnika siromašnih slojeva stanovništva.

Jedna pikantna činjenica: Pametniji ljudi imaju simetričnije postavljene uši i u celini su više simetrični. Širina stopala ili članaka, dužina prstiju, širina lakata, sve je u korelaciji sa IQ-om. Kod nekih ljudi levo uho je veće od desnog, kod drugih obrnuto. Kolika je ova fluktuirajuća asimetrija zavisi od mere stresa kojem smo bili izloženi u majčinom stomaku i naknadnom razvoju, bilo da je taj stres infekcija, slaba ishrana, ili odsustvo ljubavi i pažnje u kritičnom periodu. Ili su inteligentniji ljudi prosto rezistentniji na te stresove. Dakle, mi nasleđujemo zapravo sposobnost da ravijemo visok IQ. Potpora ovoj ideji je i tzv. Flinov efekat. Politikolog sa Novog Zelanda Džejms Flin tvrdio je još 80-ih da IQ raste prosečnom brzinom od oko tri boda sa svakom novom generacijom. Možda je razlog tome poboljšana proteinska ishrana. Naučnik Ulrih Najser veruje da je uzrok Flinovog efekta bogato vizuelno okruženje u vidu filmova, reklama, postera, grafika, animacija, a upravo vizuelno rešavanje zadataka dominira IQ testovima. Ako je Najser u pravu, onda je moderan svet okruženje koje podstiče razvoj jednog tipa inteligencije – lakoću komunikacije sa vizuelnim simbolima.