Emocionalna inteligencija , Lorens E. Šapiro (deo III )

Na relaciji međusobnih potreba i očekivanja ključ je RAVNOTEŽA

Socijalne veštine EQ, tehnike za uspešno prevazilaženje problema socijalizacije Prikazuje: Ljiljana Ćuk

Društvene veštine

Da bi funkcionisalo efikasno u društvu, dete mora da nauči da prepozna, protumači i odgovori primereno na socijalni podsticaj okruženja. Mora da prosudi kako da pomiri svoje potrebe i očekivanja sa potrebama i očekivanjima drugih.

Socijalizacija

Proces socijalizacije deteta je sučeljavanje urođenog socijalnog poriva i roditeljskog odgovora na njega. Čak i vrlo mala deca razlikuju se u načinu reagovanja na okolinu. Prirodno, roditelji više vremena provode sa decom koja su društvenija, ali i ona manje društvena mogu se naučiti primerenim društvenim ponašanjem, samo što zahtevaju više strpljivosti i pažnje odraslih.

Roditelji ni ne shvataju koliko rano deca postaju svesna i osetljiva na društvene nijanse. Predškolska deca usvajaju veštine ne toliko u porodici koliko u interakciji sa drugom decom. Pokušajima i greškama ona otkrivaju koje su strategije delotvorne. U mnogim slučajevima društveni problemi postaju značajniji od problema u školi. Odbacivanje vršnjaka samo doprinosi slabijem uspehu u školi i povećanom riziku od delikvencije u adolescentskoj dobi. Srećom, društvene veštine je moguće naučiti.

Više od razgovora

U društvu omiljena deca umeju da se postepeno približe nepoznatim vršnjacima, lelujajući prvo neko vreme na periferiji a potom stupajući u akciju - manevar koji manje omiljena ili omražena deca ne znaju da izvedu. Evo spiska veština koje omogućuju uspešno vođenje konverzacije:

- Izražavanje svojih potreba i želja

- Poveravanje (govoriti o stvarima koje su nama interesantne)

- Moduliranje razgovora prema signalima i rečima drugih (šta i kako govori druga osoba - konverzacija je nalik ljuljašci i potrebne su dve osobe da bi igra funkcionisala)

- Ispitivanje, radoznalost pram drugog (saznati što više stvari o drugome koje on želi da poveri)

- Nuđenje pomoći i sugestija (obratiti pažnju na to šta onaj drugi želi)

- Poziv u zajedničku igru

- Davanje pozitivne povratne informacije

- Zadržavanje na razgovoru koji je važan onom drugom

- Pažljivo slušanje i traženje dodatnih informacija

- Odražavanje osećanja druge osobe

- Izražavanje zanimanja za drugu osobu

- Slušanje tuđih ideja

- Izražavanje privrženosti i odobravanja

- Izražavanje empatije

- Nuđenje pomoći i primerenih sugestija

Roditelji mogu pospešiti razvoj društvenih veština sopstvenim primerom prilikom uspavljivanja, u toku šetnje, komunikacijom jedan na jedan. Ove razgovore karakteriše realno samootkrivanje, poveravanje misli i osećanja, grešaka i neuspeha, problema i rešenja, ciljeva i snova.

Teško je ne voleti osobu koja vas zasmejava

Duhovita deca su uspešnija u svojim društvenim interakcijama. Osećaj za smešno razvija se još u prvim nedeljama života. Stavljanje knjige ispred lica i brzo sklanjanje može da izazove bebin smešak. Mala deca uživaju u doslovnom fizičkom (čaplinovskom) humoru. Vremenom se razvija osećaj za simbolički karakter reči. Prosto nazivanje nečega pogrešnim imenom (ili luckaste reči u nekoj potpuno besmislenoj konverzaciji...) mogu da izazovu salve smeha. Sa pet godina deca se već bore da ovladaju i sadržinom i formom šale. Uobičajeno je npr. videti da se učenici u razredu takmiče u poznavanju viceva. Ispričati nekome vic, znači potvrditi mu društveni status jer takvu privilegiju neće dobiti manje važni članovi društva. Mladi počinju svoje neformalno seksualno obrazovanje upravo pričanjem šala. Između desete i četrnaeste godine stiče se još veća finoća na nivou forme. Npr. jedan jedanaestogodišnjak je postavio sledeće pitanje svojoj nastavnici: Koja je razlika između posude za kuvanje i WC šolje? Nastavnica je odgovorila da ne zna. Onda neću doći kod vas na večeru!, odgovorio je pubertetlija. Vicevima se, kako vidimo, mogu testirati i granice autoriteta.

Tresni stres u glav

Decu treba podsticati da se šale i da pronalaze humor i u najtežim prilikama. Humor je superprovodnik za negativnu energiju. Njime se može kanalisati, relativizovati i neutralizovati nepoželjni naboj, strah, gnev, prezir. Sve može biti tema. Roditelji mogu organizovati nedeljnu seansu za pričanje viceva. Oni sami su detetov model ugledanja. Mogu se smejati i visokim računima kao neželjenim gostima koji svaki mesec kucaju na vrata ili ubaciti duhovitu repliku usred svađe. Kao klovn, ćutljiva osoba može gestom i mimikom iskazati svoj zabavljački nerv i u slast se prepustiti zdravom i neobuzdanom smehu. Nisu svi bogomdani zabavljači, ali svako dete se rađa sa predispozicijom da prepozna i razume smešno.

Humor je apsolutni šampion u hrabrom sučeljavanju sa životnim nedaćama.

Drug moj nasušni

Od izuzetne važnosti su društveni odnosi deteta. Po mišljenju psihologa Harija Stek Salivena, prijateljstva među decom ostavljaju doživotne navike u odnosima sa drugima. Oko sedme godine dete počinje da izmiče uticaju roditelja i kako godine prolaze, sve više gleda na prijatelje kao na izvor ljubavi i podrške. Ali dok se emocionalna podrška u porodici podrazumeva, u interakciji sa vršnjacima ona dolazi kao nagrada. Razvojni časovnik ovde igra bitnu ulogu. Smatra se da se ova umeća usvajaju postepeno i ako izostanu, veštinu je u odraslom dobu mnogo teže naučiti.

U egocentričnoj fazi, između 3. i 7. godine, deca najčešće definišu prijatelje kao druge koji su istovremeno uključeni u slične aktivnosti ili su u komšiluku. Najbolji prijatelj je onaj koji živi najbliže. Između 4. i 9. godine nastupa faza ispunjavanja potreba, decu privlače oni koji dele igračku ili kolač, ali reciprocitet nije bitan kao u fazi koja sledi. Između 6. i 12. godine (faza reciprociteta) deca postaju sposobna da razmotre i razumeju potrebe onog drugog i izuzetno im je važno da im se pažnja, poklon, poziv ili naklonost, vraća u istoj meri. Ovu fazu karakteriše mreža istopolnih parova. Intimna faza nastaje između 9. i 12. godine kada se sklapaju prava bliska prijateljstva. Mnogi psiholozi smatraju da je ova faza temelj intimnih veza koje će doći kasnije. Strasno saučestvovanje u emocijama, problemima i konfliktima u ovom periodu formira duboku emocionalnu vezu koje se deca sećaju kao jedne od najznačajnijih u životu. Poveravanje privatnih činjenica ili osećanja koja nisu poznata drugima posebno je važan kriterijum ovog vida prijateljevanja.

Kako pomoći deci koja teže društvenoj izolaciji?

Odgovor je planirati aktivnosti u kojima će se nalaziti sa sličnom decom ili onom koja imaju slična interesovanja. Važno je pružiti im priliku da reaguju jedna na drugu. Izuzetno je štetno da deca u ovom uzrastu provode vreme samo sa roditeljima. U fazi ispunjavanja potreba važno je ojačati dragocena prijateljstva i nikad ne davati svoje mišljenje o drugovima naše dece nego pustiti da se kontakti razvijaju sami od sebe. Roditelji bi, takođe, trebalo da nalaze vremena za svoje prijatelje kako bi pružili živi primer ove značajne društvene kategorije. U fazi reciprociteta roditelji se povlače na marginu i sama emotivna podrška koju simbolizuju je dovoljna da se deca osećaju sigurno u interakciji uzimanja i davanja. Treba dozvoliti detetu da otrpi bol, da izgradi strpljenje, donese odluku o prekidu ili nastavljanju druženja. U ovoj fazi razmene osećanja i ideja deca obično imaju ozbiljnih poteškoća. Možemo im pomoći analiziranjem nekog filma tj. knjige ili životne situacije na tu temu; kratkom, duhovitom dramatizacijom razrešavanja nekog od interpersonalnih problema. Postavljajući se kao korektivni faktor kad su u pitanju jasne pozitivne vrednosti, u intimnoj fazi roditelji daju smernice, podstiču personalni i interpersonalni razvoj svoje dece, ali se još više povlače iz konkretnih detetovih relacija sa spoljnjim svetom.

Moj razred

Pošto nauči da sklapa pojedinačna prijateljstva, dete je sposobno da participira u grupi istog pola. Sa šest-sedam godina klinci počinju da uviđaju i cene to da pripadnost grupi jača njihovo samopouzdanje. Iako mogu da razviju snažna osećanja lojalnosti (moj razred, moj tim...) i dalje ih organizuju odrasli. Deci koja se presele potrebno je nekoliko meseci da u svom kraju postanu punopravni članovi grupe. Osnivaju se i tajni klubovi čija je jedina svrha status i postavljanje demarkacione linije između nas (krug upućenika) i njih (ostali svet). Od 9. do 12. godine interesovanje dece za grupu sličnih postaje preokupacija, a pošto je grupa istog pola, tema je najčešće onaj suprotni. Često je na sceni okrutna društvena igra žigosanja različitih i neuklopivih u šablon. Autsajderi su odbacivani zbog kulturoloških, fizičkih ili finansijskih razloga. Ova od društva izopštena deca najčešće upadaju u drugu krajnost - ili su previše zatvorena, ili su napadna, svadljiva, takmičarski nastrojena, odlučna i dominantna, što ih, bez adekvatne intervencije od strane mentora, još više udaljava i odvlači na marginu društvenih grupa i, ne tako retko, u tamnu zonu delikvencije. Problem se može preduprediti tako što roditelji i sami aktivno participiraju u sebi svojstvenim društvenim grupama, kako bi otuđeno dete shvatilo važnost socijalnih interakcija. Deca koja imaju teškoća sa uklapanjem u amorfne grupe, lakše će uspeti u užem, interesnom okupljanju, gde njihovi talenti i veštine dolaze do izražaja (sportski, šahovski, umetnički klubovi, muzičke, dramske sekcije, folklor i sl.) U razvijenim zemljama škole poseduju specifične kurseve na kojima se uči i vežba razvijanje veće društvene osetljivosti i svesti o tome na koji način ponašanje utiče na druge. Građansko vaspitanje u našim školama tretira jedan deo pobrojanih interaktivnih problema, baveći se neophodnim emocionalnim opismenjavanjem mladih generacija.

Maniri, molim lepo

Lepo ponašanje ne samo da ima svoju uravnotežavajuću društvenu funkciju, nasuprot turbulentnom skandalizovanju javnosti, nego je, takođe, i regulator odnosa koji čovek uspostavlja sa samim sobom. Maniri su u čvrstoj sprezi sa nasiljem, latentnim unutar nas i onim koji nam dotiče iz spoljnjeg sveta. Osoba koja u razgovoru dominira ignorišući potrebe drugog, ispoljava svoj unutrašnji disbalans i neumeće da aktivnim slušanjem sagovornika proceni meru svoje verbalne aktivnosti. Tako je i u svetu detinjstva i odrastanja. Patologija seže u problem poljuljanih ili izgubljenih vrednosti. Detinjstvo mora da se temelji na univerzalnim pozitivnim vrednostima jer, između ostalog, na osnovu njih mališani dobijaju mogućnost da kanališu svoju i fizičku i verbalnu agresiju. Moderni svet pati od erozije vrednosti, toliko da čak i elementarna podela na dobro i loše izgleda kao da je pukla po osovini. Ikone novog doba odavno prelaze granice pozitivnih modela ponašanja. Deca ne poštuju roditelje, učenici nastavnike, a u socijalnoj areni škole vlada bespoštedna borba za prestižem i pripadanjem odabranoj ''vrednosnoj'' grupaciji. Ma koliko ne želeli to da priznamo, maniri jesu važni i spadaju u dragoceni EQ arsenal. Učiti decu lepom ponašanju znači plivati uzvodno u matici mutnog vremena. Psihološka misao s polovine prošlog veka doprinela je unekoliko ambivalentnom stavu pram ovog pitanja. Fokus da se dete u procesu vaspitanja stalno dobro oseća doprineo je stvaranju egocentričnih generacija. Podeljenom pažnjom na sebe i drugog, svako se može naučiti elementarnom redu da ne zatrpa sagovornika svojim mislima, kao i da ne dozvoli da ga bilo ko iscrpljuje svojim. Učtivi signalizatori konverzacije pomažu struktuiranje komunikativnih činova.

Test na hvala

Način da se dete pristojnije ponaša postiže se stalnim podizanjem ''rampe očekivanja''. Evo jednog testa ponašanja koji može poslužiti sondiranju stanja stvari. Treba bodovati 10 tvrdnji koje se tiču pristojnog ponašanja, na prazna mesta stavljajući odgovarajući vremenski prilog.

(Vrednosna skala: 1 - nikad; 2 - retko; 3 - ponekad; 4 - najčešće; 5 - uvek.) Idealni zbir je 50, a ako je zbir bodova manji od 35, to je znak za podizanje crvene zastavice.

Ime deteta: Cica Finić

1. ________ je tačna . (Npr. 2: Retko je tačna.)

2. ________ je pristojna.

3. ________ se lepo ponaša za stolom.

4. ________ se suzdržava od svađe.

5. ________ ne prekida starije dok razgovaraju.

6. ________ kaže molim i hvala gledajući sagovornike u oči.

7. ________ se iskreno zahvaljuje kad primi poklon.

8. ________ je strpljiva i čeka svoj red.

9. ________ je obzirna. (npr. pridržava vrata starijoj osobi i sl.)

10. _______ pokazuje brigu i poštovanje prema drugima.

Najčešće deca žele da zadovolje očekivanja svojih roditelja ako su ona utemeljena i pravilno prezentovana. Sistemom budne intervencije, tj. pohvalom i pokudom, svaki, pa i najnemirniji dečak, može se dovesti u red.

Samomotivacija i put do uspeha ''korak po korak''

Nedostatak samomotivacije jedan je od najčešćih uzroka neuspeha u školi. Treba usvojiti nekoliko opštih principa, iskristalisanih decenijskim istraživanjem psihologa.

1) Dete moramo učiti tome da očekuje uspeh u školi

2) Prilagoditi obrazovanje interesima deteta i stilu učenja

3) Naučiti decu da cene stalni napor u učenju

4) Naučiti ih važnosti suočavanja sa neuspesima i prevladavanju neuspeha

Po mišljenju Martina Konvingtona, kada od naše dece očekujemo osrednji uspeh, ono se projektuje u skladu sa našom predstavom, nesvesno se zadovoljavajući osrednjim uspehom u školi. U uporednim studijama rađenim u Japanu i Americi, ispostavilo se da je ovo osnovna razlika između dve kulture koje pokazuju ogromnu disproporciju u uspehu školske dece. Mali Japanci imaju 60 više radnih dana, uče u proseku 4 sata dnevno (Amerikanci postižu isti broj časova na nedeljnom nivou) i manje koriste moderna pedagoška pomagala, odani tradicionalnom pristupu u nastavi (u Americi je procenat nepismenih 17, a u Japanu je nepismenost gotovo iskorenjena), ali majke u Japanu svojom prioritetnom odgovornošću smatraju uspeh deteta u školi. Tamo se od dece očekuje odličan uspeh, dok su Amerikanci vrlo skromni. Mi smo negde na sredini, ali kako da promenimo stvari na bolje? Učenje treba da bude prioritetnije od zabave, to je osnovno, potrebno je diskutovati sa decom na razne teme koje pospešuju povezivanje životnih činjenica u logičan red, isticati značaj određenih saznanja za konkretan život, raspravljati o dnevnoj politici, zajednički analizirati određene istorijske događaje, čije reperkusije se protežu na sadašnje vreme, ekonomsku situaciju, životni stil. Aktivno učešće u dečjem učenju je od izuzetnog značaja ali ne na silu i ne nuđenjem gotovih odgovora. I životinje mogu da padnu u depresiju ako su naviknute na bespomoćnost. Neophodno je da dete samo donosi zaključke, procenjuje svoj rad (samo sebe ocenjuje), određuje svoje ciljeve, kreće se ka tim ciljevima korak po korak. Planiranje vremena je izuzetna strategija u učenju. Mnogo je lakše sesti za sto ako sebi kažete da ćete učiti narednih sat vremena, ili dva. A od gotovo neprocenjive važnosti u uspešnom učenju, pisanju ili bilo kojem drugom poslu je ako sam projekat podelite na faze i podfaze i realno ih rasporedite. Učenik često samog sebe sabotira kad pomisli koliko mnogo ima da uči. Umesto da ostavimo dete da se za kontrolni u petak priprema u četvrtak kasno uveče (najverovatniji scenario), bolje je da mu pomognemo da napravi svoj raspored i stekne sigurnost u planiranju vremena i istom kapital u emotivnoj banci iskustava. Dakle, 1) zadatak, 2) logične podfaze, 3) vreme trajanja podfaza!

Kad bi učenje bilo zasnovano na doživljaju, da se npr. uvod u istorijske pretpostavke drugog svetskog rata predstavi scenski dramskom predstavom u restoranu onog vremena, tako što će se kao dekor pojaviti relevantna umetnička dela, u dijalozima ekonomska kriza, vesti iz sveta i odnosi među polovima, naši đaci, koji su pripremili kratki komad, poneli bi neizbrisivu sliku doba, osim što bi se naučili timskom, kooperativnom radu, gde i gube i pobeđuju jedino kao zajednica. Ključni faktor u tome da li će dete naći motivaciju u nekom gradivu je koliko to veze ima sa njim lično i njegovim željama. U prethodnom predlogu do izražaja mogu da dođu i mali egzibicionisti i mali štreberi, i veseljaci i mrgudi, jer u projektu koji je dovoljno kompleksan ima mesta za sve.

Nekoliko završnih zapažanja

Kako su reči odgovorne za mali deo emocionalne komunikacije (samo 7%), neverbalna aktivnost je mnogo važnija jer je konstantna. Parajezička sredstva tj. naše telo i izraz lica (boja i jačina govora) stalno odašilju informaciju o tome kako se osećamo. Naš izgled utiče na druge da nam se približe ili da se udalje od nas (u ovo spada i način na koji smo odeveni). Dok razgovaramo, u proseku se gledamo od 30 do 60% vremena, i nepoštovanje ove norme može prouzrokovati socijalnu restrikciju. Svemu ovome možemo naučiti i našu decu. Možemo se igrati sa njima da pogode osećanja likova sa TV ekrana ili iz novina, da izražavaju određene emocije, naslikaju sebe osećanjem koje sami izaberu. Stalna pažnja na reakcije sagovornika i saobrazno i automatsko prepodešavanje i balansiranje u razgovoru čine osnov za tzv. aktivno slušanje, a ono je kvalitet na koji se i među odraslima retko nailazi.

I obuzdavanju temperamenta, preusmeravanjem pažnje na nešto drugo, brojanjem unazad ili dubokim opuštenim disanjem, deca bi se morala učiti. Bes je opasna emocionalna alternativa jer je sposobnost da se razbesnimo, potučemo i obezbedimo svoju teritoriju tokom evolucije jedna stvar, a nošenje oružja od strane maloletnika sasvim druga. Ono što podiže nivo serotonina u krvi (koji je zadužen za jake imunološke odgovore tela) su: fizičko vežbanje, niskokalorična ishrana između obroka, izlaganje svetlosti, čak i tmurnim danima, dovoljno sna i - smeh. Psihoneuroimunologija je disciplina koja koncept duha i tela postavlja u jedinstveni neurološki sistem. Neuropeptidi i receptori mozga povezani su sa emocijama koje nalažu telu kako da se ponaša, iz čega sledi da bi bolnicama trebalo da se razleže smeh jer on povećava broj T ćelija, antitela imunoglobulina A, gama interferona, hormona koji podstiče imuni sistem, B ćelija itd.

Na kraju, i PC računari mogu pospešiti EQ, zapravo programi koji su ustrojeni na principima pozitivnih životnih vrednosti. Spilberg i Švarckopf osnovali su za teško obolelu decu kompjutersku mrežu Zvezdani svet koji im je omogućio kiber-društveni život, izlazak iz izolacije i zebnje, i razgovor sa vršnjacima širom sveta koji imaju slične probleme, što sve zajedno pospešuje i bržu rehabilitaciju. Postoje i drugi softverski programi za učenje EQ veštinama. Evo imena nekih poznatijih: Moja vlastita priča, Tvorac stripova, Holivud i Viši Holivud, Kuća duhova Grema Vilsona, koja oslobađa straha, Šta misliš ko si i Prve impresije, programi koji Berklijevom skalom mere karakteristike ponuđenih ličnosti. Nasilne igrice, poslednje decenije tako popularne, ne moraju učiniti našu decu agresivnijom, ali ih neosporno čine ravnodušnom na patnje i stradanje ljudi. Zgodno bi bilo potražiti na Mreži i neke druge, razvojno atraktivnije, kojih danas ima u velikom broju i koje po vizuelnom doživljaju nimalo ne zaostaju.