Emocionalna inteligencija , Lorens E. Šapiro (deo II)
Najuzbudljivija otkrića moderne psihologije - spoznajne terapije

Misaone veštine EQ, tehnike za uspešno pravazilaženje razvojnih problema Prikazuje: Ljiljana Ćuk

Um - iscelitelj duše i tela

Čitav vek psihoterapeutima je jasno da se od misli možemo razboleti; u teoriji je zabeležen niz metoda da se ovaj proces obrne. Misaoni deo mozga može da spreči i emocionalne i fizičke probleme (um ima svojstvo da leči i izleči), a ono što je najvažnije je to da se ove tehnike mogu savladati i bez dugogodišnje terapeutske brige i da se danas nalaze na spisku neophodne spoznajne opreme svakog čoveka, kao što se čuvaju u riznici mudrosti svekolikog čovečanstva. O njima je ovde reč.

Ni crno, ni ružičasto

Sve veći niz stresnih situacija nameće potrebu da osim intelekta koristimo i emocionalne i društvene veštine. Razlog zbog kojeg pušači uživaju u duvanu, narkomani u drogama ili, napokon, običan svet u onome što mu više smeta no koristi, i pored svesti o štetnosti loših navika i postupaka, leži u pogrešnoj upotrebi logičnog mozga, odnosno u emotivnom mozgu i samoobmanjivanju. Nasuprot tome, realistično razmišljanje je objektivno, ni crno, ni ružičasto. Ono predstavlja posmatranje sveta tačno onakvim kakav on jeste i podrazumeva odgovor na situaciju primerenim odlukama i ponašanjem. Decu ne treba štititi od grube stvarnosti već je sopstvenim primerom učiti da se i sa najtežim sitaucijama čovek može suočiti.

Najkritičniji sastojak u vaspitavanju dece - vreme

Roditelji često žele da vole svoju decu, govore da ih vole, ali njihovi postupci govore suprotno. Pokazatelj roditeljske ljubavi je vreme provedeno sa decom, brižnost i empatija, fizički kontakt, činjenica da li roditelji uživaju u društvu svoje dece ili su nervozni i odsutni. Roditelj ne treba da skriva svoja osećanja, niti svoje greške i ne treba da se plaši iznošenje istine na videlo. Iako su svi užurbani i u stalnoj trci za zaradom, pa čak i u trci za odmorom i ličnim potrebama, ogromna je usluga koju deci pružamo posvećujući im vreme, recimo, čitanjem pred spavanje. Psiholozi se slažu da su priče za laku noć od izuzetnog značaja za psihički razvoj deteta. To mogu biti bajke, pesme, ili, pak, priče tzv. pozitivnog modelovanja, kojima decu upućujemo na rešavanje problema i razvoj zdravog odnosa prema sebi i okolini.

Realni optimizam

Pozitivan stav je navika razmišljanja u kojoj se sagledava povoljnija strana problema i daje joj se prednost. Vrsta vakcine protiv mnoštva životnih problema. Optimistična deca su uspešnija u školi i fizički zdravija. Optimizam je veština EQ koja može da se nauči. Po mišljenju Martina Seligmana Optimističko dete, optimista veruje u trajnost srećnih dešavanja, procesa koji imaju srećan kraj i preuzima odgovornost za dešavanje dobrih stvari. Ako se desi nešto loše, realističan je u proceni koliko je on sam kriv. Nasuprot njemu, pesimista misli da su dobri događaji privremeni (Marfi sa svojim zakonima), loši procesi su trajni i predvidljivi. Pripremljen za najgori mogući scenario, pesimista greši i u pripisivanju krivice. Uvek krivi sebe ili sve i svakoga.

Na osnovu testiranja 16.000 ljudi svih uzrasta, Seligman dolazi do zaključka da je negativan stil razmišljanja poprimio razmere epidemije u društvu našeg doba. Aron Bek sa fakulteta u Pensilvaniji prvi je razvio sistematski tarapeutski sistem kojim dokazuje da se logička misao može istrenirati da kontroliše emocionalnu. Prvo, razmislimo na koji načim kritikujemo dete. Treba biti precizan i akcenat staviti na krivo ponašanje ili stav, a ne na samu ličnost deteta. Umesto da uputimo kritike tipa: Stalno dolaziš prljav! Nikad ništa ne učiš! Zašto si uvek tako bezobziran/ besan/ neodgovoran?Milion putasam ti rekla da to ne radiš! (Uvek, stalno, redovno,nikad, ništa su neprijatelji br. 1 razgovora i vaspitavanja.), možemo reći nešto konstruktivno: Napiši barem tri načina na koji možeš da rešiš taj problem! Ovim se ukazuje na to da je problem rešiv. Kazna je neprecizna ako npr. kažemo Ostani u sobi i razmisli o svom ponašanju! jer dete samo neće sedeti u sobi i dumati na temu šta je to krivo učinilo a još manje će doneti odluku o tome da se popravi.

Misaoni ping-pong

Dete će preuzeti model ponašanja i razmišljanja svojih roditelja, zbog čega je potrebno da sami roditelji izmene svoje negativne stavove. Postoji igra koja se zove misaoni ping-pong. Problem se identifikuje a zatim se dva glasa sa dva različita predznaka (+,-; đavolak i anđelčić) izražavaju o problemu sa svojim pozitivnim, tj. negativnim tvrdnjama. Ako je problem, npr: imam jedan iz matematike, ne ide mi matematika, pozitivna tvrdnja ne može biti: Mogu ja sve! Ja sam najbolji! i sl. jer to ne odgovara istini. Niko nije u svemu najbolji i niko ne može baš sve. Pozitivan stav bi bio: Uz malo truda svaki dan, postoji velika šansa da popravim ocenu. Negativan komentar, recimo: Čemu trud? Ionako ću opet dobiti jedan. Ili: Matematika je dosadna. Pozitivna tvrdnja: Sigurno ima i zanimljivih knjiga o matematici, nešto ilustrovano, ili, može doći moja najbolja drugarica i pokazivati mi zadatke... Kroz uvid o tome kako um funkcioniše, misaoni ping-pong nas uči da prepoznamo negativne uljeze, okrenemo se pozitivnim rešenjima i izaberemo i automatizujemo pozitivan stav. Realnim optimizmom deca se pelcuju protiv raznih psihičkih problema i zato ovu tehniku treba utrenirati u jednu od elementarnih životnih strategija.

Plan borbe s problemom

U rezervu strategija kojima se menja hemija mozga treba uvrstiti i definisanje i eksterniranje problema tj. neprijatelja. Ako se neko dete plaši, može da izoluje svoj strah, da ga personalizuje, upozna, pobedi tj. prevaziđe. Strah od lifta, mraka, stepenica... (recimo, jedan dečak je svoje neprijatelje nazvao Robert, po osobi koja ga je maltretirala). Narativna treapija polazi od pisanja problema i što više aktivnosti kojima se problem distancira od deteta. Evo jednog plana borbe s problemom:

- Ime problema:

- Vrste rata i strategije protiv problema

- Podmukli napad (prići problemu na nov i lukav način)

- Gerilski rat (sva sredstva su dozvoljena)

- Poprište borbe:

- Najpogodnije vreme:

- Saveznici:

- Slobodna zona:

- Mirovni sporazum (sa čim se može živeti, a sa čim ne):

- Kad je rat završen?

Razgovor sa samim sobom

Po mišljenju psihologa Lorensa Kolberga deca prolaze kroz pet faza korišćenja razgovora sa samim sobom. Na početku je to jedan oblik samozabavljanja, dok dete ponavlja reči, stihove. U drugoj fazi mala deca opisuju svoje aktivnosti, daju primedbe sebi kao da razgovaraju sa nekom drugom osobom. Između pete i sedme godine deca razvijaju unutrašnji govor i mogu se čuti kako postavljaju sama sebi pitanja i kako vode sebe kroz akciju. U četvrtoj fazi ovaj unutrašnji govor prerasta u misli, deca mrmljaju sebi u bradu. U petoj fazi unutrašnji dijalog je postao potpuno nem. Međutim, neka deca ne koriste unutrašnje misli da bi izašla na kraj sa problemima. Impulsivno kreću u akciju bez razmišljanja ili su im misli mutne, kontradiktorne ili samodestruktivne. Mnogi terapeuti zagovaraju samorazgovor kao način učenja novom ponašanju. U knjizi Pozitivni samorazgovor za decu Daglas Bloh savetuje roditeljima da zapišu niz tvrdnji koje pomažu deci da prihvate svoje prednosti i ograničenja, da kažu ne drogama, kontrolišu stres, uznemirenost, tremu. Dečaka Isaka, Šapiro navodi rečitu ilustraciju, maltretirao je drugi dečak po imenu Tim. Scenario koji je Isak trebalo da upamti su sledeće reči:

- Siledžije su u stvari plašljivci koji vole da plaše drugu decu.

- Ja mogu da izađem na kraj sa Timom. Mogu jednostavno da mu kažem Pusti me na miru!

- Dao sam mu na znanje koje će biti posledice njegovog ponašanja.

- Znam kako da dobijem pomoć ako mi bude potrebna.

Ponavljanjem misli stvara se aktivnost u neokorteksu, višem moždanom centru koji sprečava emocionalni mozak da oslobodi hormone, jer hormoni zapravo šalju signal telu da odgovori pojačanim radom srca ili mučninom u stomaku. Naročita situacija, strepnja pred kontrolni zadatak, npr, treba da pokrene unutrašnji dijalog pre nego što krene panika iz emocionalnog centra. Učenik sebe vodi kroz problem, umesto da bude uznemiren. Kada se automatizuje scenario samopoštovanja i sigurnosti u sebe, dete je gotovo nepodložno uznemirenju od strane svog hipersenzibilnog emocionalnog centra.

Govor slika

Kad dete padne i povredi koleno, može da zamisli kako mu je privezan hladan oblog sa ledom na bolno mesto; ako treba da vadi krv ili primi infuziju, pomoći će mu ako zamisli da je njegova ruka otišla na spavanje. Govor slika je važno oruđe u smanjenju psihološke i fizičke patnje. Odvraćanjem pažnje misaonog dela mozga, slike koje prizivamo direktno slabe impulse i bol. Intenzivna koncentracija na sliku pokreće unutrašnji sistem samoizlečenja. Patriša Megrat, autorka knjige Bol kod dece kaže da ovo odvraćanje nije samo taktika diverzije bola, već pre smanjenje bola stvranjem prirodnih analgetika. Decu treba naučiti da stvaraju mentalne slike kao pripomoć u mnogim teškim situacijama. Setimo se osetljivog dečaka iz siromašnog i razorenog doma, Danila Kiša, koji u Ranim jadima umesto da stoji ponižen pred apotekarom jer traži lek a novca nema, zamišlja kako ide kroz livadu i živopisno nas vodi kroz mirise i boje svoje fantazije, i ne samo da nije na gubitku u igri sa životom nego ograničenje superiorno nadilazi. (Primeri savlađivanja problema: frustracija zbog teškog domaćeg zadatka - olovka je začarana ali gubi snagu ako ne dodiruje papir; glavobolja - dete zamišlja svoju glavobolju kao bubanj koji bubnja, vizualizuje kako se bubanj umotava magičnom ćebadi sve dok se ne utiša.) Vrhunski sportisti koriste maštu a vizualizacija, uverljiva kao da u njoj učestvuju sva čula, pokazuje da je ova tehnika neosporni pomoćnik u postizanju odličnih rezultata. Šapiro ističe da je govor slika veština koju bi sva deca trebalo da nauče, pored učenja lepom ponašanju, negovanju prijateljstva ili isticanju svojih prava. Da se upregne snaga slika, može pomoći nekoliko sledećih vežbi:

- Detetu se pusti blagotvorna, smirujuća muzika, na koju ono evocira slike.

- Na apstraktnim slikama treba da potraži prepoznatljive oblike.

- Posle posmatranja neke slike, žmureći se priseća detalja.

- Zavezanih očiju, dete miriše predmete (pomorandžu, parfem, biljku) koje posle traba da nacrta.

- Prisećanje prošlih događaja i opisivanje prijatnih scena zatvorenih očiju...

Rešavanje problema

Često nemamo poverenja u svoju decu da će sama rešiti neki problem, već brzopleto ulećemo u pomoć i donosimo odluke umesto njega (Ono je još malo! Imaće prilike u životu da se suoči sa nesrećama sveta... i sl.) Rešavanje problema deteta je sastavni deo odrastanja i deca u njima uživaju i, napokon, mi jednostavno nemamo prava da im to uzmemo. Mislilo se, takođe, (s osloncem na Pijažea) da rešavanje problema ima više veze sa IQ nego sa EQ. U knjizi Deca rešavaju probleme Stefani Tornton navodi niz istraživačkih studija koje pokazuju da su deca sklona rešavanju problema a uspeh u tome više zavisi od prethodnog iskustva nego li od pameti. Dakle, sa svakim pozitivnim iskustvom u rešavanju problema koje možemo predočiti deci, mi gradimo skladište činjenica na koje će se ona moći osloniti u sledećem sličnom izazovu. Ali, da bismo mogli da učimo dete postupnom rešavanju životnih problema, sami moramo biti primer. Prava je misterija koliko su ljudi ljubazniji čak i sa slučajnim prolaznicima u odnosu na svoje najbližnje, pred kojima su slobodni da razotkriju svoja najgora lica. Zašto bi neko bio uspešan menadžer u firmi, izlazio na kraj sa najvećim poteškoćama, a u kući, čim se pojavi, izgubio živce i interes za i najmanji nagoveštaj problema? Kad roditelj prezume odgovornost za svoju predsedavajuću ulogu u kući, on automatski modeluje buduće odgovorno ponašanje svoje dece. Slede šest osobina roditelja - menadžera malog porodičnog preduzeća:

- Imati viziju, smer i ciljeve

- Biti efikasan u rukovođenju

- Držati porodicu usredsređenu na ciljeve

- Uzeti u obzir potrebe drugih

- Podržavati napredak

- Očekivati uspeh i ostvarivati ga

Postupak rešavanja problema možemo predstaviti u pet faza. (Identifikacija problema, alternativna rešenja, analiza svih rešenja, izbor najboljeg rešenja, naknadna provera ispravnosti rešenja) Jedna činovnica velike firme, majka troje dece, dolazi kući napeta i nervozna. Njene kolege pravnici zatrpavaju je poslom jer je neophodno da se završi jedan veliki posao. Ona se ne buni jer očekuje unapređenje. Identifikovala je problem - previše posla. Alternativna rešenja: a) da kaže kolegama da je preopterećena; b) da donosi posao kući; c) da se u firmi privremeno angažuje ispomoć kako bi se posao završio. Posle zajedničke analize sa ukućanima, odlučila se za poslednje rešenje. Ispostavilo se da je donela pametnu odluku. Dala je primer svojoj deci da su problemi rešivi.

MDRP - Mogu da rešim problem

Tehnika MDRP se koristi više od dvadeset pet godina i pokazala se kao uspešna kod više hiljada dece koju su smatrali impulsivnom, neosetljivom, agresivnom ili asocijalnom. Suština tehnike je u tome da se nauči jezik rešavanja problema. Na karticama se pišu parovi reči i uvodi se manji broj parova da bi se posle skup proširio: neki/svi; pre/posle; sada/kasnije; pravo/pogrešno vreme; (Ovo nije pravo vreme za čitanje priče, posle večere je pravo vreme) pravo/pogrešno mesto; (Da li je izvan kuće pravo mesto za raspravu ili je pravo mesto u kući? Dobro, onda ćemo raspraviti kod kuće.) ako/onda; (Ako zadirkujem decu, onda mi neće dati da se igram sa njima. Ako budem fin, hoće.) fer/nije fer (Fer je kad stariji brat ostaje napolju duže, ali nije fer kad preskače domaće zadatke)...

Kratak spoj

Neka deca, iako puna ideja kako da reše probleme, imaju strah od ovog ili onog, od odbacivanja, ruganja i sl. Kod interpersonalnih problema, postoji kratak spoj između logičkog i emocionalnog mozga. Neurološkim terminima rečeno, amigdala gubi sposobnost da poveže puteve sa korteksom, oslanjajući se samo na svoju emocionalnu logiku. Emocionalna logika je ponekad dovoljna za rešavanje određenog tipa problema, ali u mnogim slučajevima, kada su uključene jake emocije, samo hladnokrvna pomoć korteksa vodi ka nalaženju realnih i efikasnih rešenja.

Brainstorming iliti moždane oluje

. Traženje solucija može da se uvežba na nivou igre sve dok se ne dobije automatska mentalna reakcija na problem. Brainstorming se bazira na pronalaženju velikog broja rešenja, posle čega se odabere neko najadekvatnije. Naglasak je na igri i kreativnosti, ali i na automatizaciji izbacivanja rešenja bez prethodnog mozganja. Lorens Šapiro navodi kako je sa jednom grupom dece u vrtiću napravio pravi mali kovitlac ideja. Podeljena u dve grupe, deca su prvo smišljala za šta se sve zelena korpa pored stola vaspitačice može upotrebiti. Svaka grupa je trebalo da navede po 20 rešenja. Ideje su pljuštale i zabavi nije bilo kraja. Posle je odabran set rešenja koja su imala smisla. Zatim je iznet sledeći problem: Šta da radiš kad te neko zadirkuje?(psiholog je dobio sledeće odgovore: uzvrati; kaži vaspitačici, isplazi mu se; udalji se; pitaj ga zašto to radi) Poželjno je igrati igru s problemima koja se odnose na konkretna dečja iskustva, ali na kraju treba naći najbolje rešenje, jer osim izvlačenja na videlo mogućih scenarija, jednak akcenat se stavlja i na izbor onog koji je najprimereniji. Važan je oslonac dece na prošla iskustva i strategije, ali je neophodno napuštati ustaljene pristupe. Dok deca posmatraju i slušaju jedni druge, uče o zajedničkim pretpostavkama i značenjima i posebno o tome šta se smatra dobrim a šta lošim u široj društvenoj zajednici. Moždana oluja je naročito korisna kad se deca zaglave na nekom od interpersonalnih problema.

Tika-taka-tup

To je igra iks-nula gde se pravo na potez dobija ukoliko se da neko smisleno rešenje za problem zapisan na karticama. Pitanje je vezano za neko opštepoznato iskustvo koje se postavlja kao problem (npr: šta da radiš ako ti sestra uzima stvari, ako tvoj najbolji drug odjednom ne priča sa tobom, ako ne možeš da kupiš nešto što jako želiš, ako si dobio slabu ocenu itd) Igrač, koji nije unapred naoružan rezervom mogućih rešenja, biće znatno hendikepiran. Odgovori se uredno beleže, tako da posle deset odigranih krugova može da se stekne širi konceptualni uvid o problemima.

Pronalaženje izuzetaka

Navesti dete da samo reši problem može se i nalaženjem izuzetaka neke konfliktne situacije. Ako se dete žali da mu se svi u razredu rugaju, može se krenuti u potragu za izuzecima. Na kraju, ispadne da se rugaju možda dvojica-trojica mališana, a da je na raspolaganju drugih barem dvadeset i pet učenika koji to ne čine i sa kojima se može naći zajednički jezik. Kad učenici govore da je škola užasna, treba ih upitati kad nije tako užasna. Preusmeravanjem pažnje na neki pozitivan momenat u sklopu odnosa prema nekome ili nečemu pruža mogućnost kontrolisanja emocija koje je kao iskustvo i strategija važno ne samo u detinjstvu.

Mnogo puta nam je poznato rešenje nekog naročitog problema a da toga nismo ni svesni. Kao da se rešenja nalaze pod ključem, a mi ključ nemamo. Promena perspektive u razmišljanju često je taj ključić uspeha. Kada se deca suočavaju sa problemima i izlaze iz njih naoružana iskustvom, njihovo samopouzdanje raste.

Ključna podrška roditelja

Najsuptilniji oblik rešavanja problema je razmišljanje kao sredstvo za ostvarivanje cilja. Zavisi od sposobnosti logičnog planiranja niza aktivnosti. Ruski psiholog Lav Vigocki uviđa da se deca najbolje uče rešavanju problema tako što im se u presudnom trenutku priključi kompetenti vodič, roditelj, psiholog, neko ko je za dete provereni autoritet. Pripremni program dr Arnolda Goldštajna navodi sledećih sedam faza učenja starije dece kompetentnosti u rešavanju složenijih problema u životu:

1. Važnost razmišljanja o stvarima

2. Identifikacija problema

3. Prikupljanje informacija iz lične perspektive (uključiv mišljenje, činjenice i informacije koje nisu poznate)

4. Prikupljanje informacija iz perspektive drugog (šta drugi eventualno misle, osećaju, odlučuju)

5. Razmatranje alternativnih strategija i prepreke koje iz nekih procesa mogu isplivati

6. Procena ishoda i posledica, predviđanje odgovora na neke reči i dela

7. Savladavanje celog rešenja korak po korak i istrajavanje na pronalažanju rešenja koje izgleda kao najbolje

Ovim fazama decu treba da uče njihovi roditelji, međutim, starija deca će se retko obraćati roditeljima da im pomognu u rešavanju nekog ozbiljnijeg interpersonalnog rešenja ukoliko temelj za takav odnos nije u ranijem dobu već uspostavljen i ako postoji podozrenje da će roditeljska pomoć samo pogoršati stvari, što je, na žalost, čest slučaj.

U narednom broju pozabavićemo se društvenim veštinama, tehnikama socijaliziranja, važnosti prijateljstva, humora, manira, kao i neverbalnom komunikacijom.