duh naroda - živo vrelo fantazije i mudrosti
Vuk Stefanović Karadžić - stub kulture

Konteksti

Naš književni srednji vek u crkveno-feudalnom miljeu bavio se, pre svega, žitijima. Međutim, u narodnoj književnosti, ponikloj iz još uvek rodovsko-plemenskih odnosa, odraz su našli gotovo svi aspekti stvarnosti: predstave o prirodi, kosmosu, porodični život, društveni odnosi, emocionalna stanja, nacionalna istorija, životna mudrost, kolektivno iskustvo. Stihija života se kanalisala u stvaralačke tokove anonimnog pojedinca. Epika će poneti iskustvo naše srednjovekovne istorije, a poneka lirska običajna pesma svedočiće o hiljadugodišnjoj starini. Dolaskom Turaka, arhaični patrijarhalni svet, prepušten sebi i oslobođen pritiska feudalne vlastele i crkvenih kanona, doživljava svoj usmeni preporod i procvat. Ovo stvaralaštvo obeležiće mnoštvo stranih primesa: panonsko nasleđe, starobalkanski sloj, elementi hrišćanskog verovanja (na narodna shvatanja izvršile su snažan uticaj i apokrifne poslanice), uticaj islama i primorja. Narodne pesme zapisivane su najpre usputno i slučajno i, kao što je poznato, tek sa Vukom počinje sistematsko skupljanje i objavljivanje narodnih umotvorina. Svoj rad na skupljanju i izdavanju Vuk je započeo 1814. i nastavio ga je do svoje smrti. Objavio je četiri knjige narodnih pesama i pripovedaka, jednu zbirku poslovica i drugih sitnih umotvorina. Iz njegove zaostavštine objavljeno je još 10 knjiga narodnih pesama.

Ni književni jezik ni jezik stvaralaštva za decu ne bi imao današnji lik da u temelju književnog jezika ne stoji Vukova reforma. Kada se odbace optužbe na račun prisustva tuđica, protiv čije se jedne vrste Vuk žučno borio (rusizmi, slavjanizmi) dok je druge osećao kao svoje i narodne (turcizmi), očišćen od mnogih stranih primesa nesvojstvenih ruralnom jezgru srpskog naroda, ostaje zdrav jezički fundament, za koji imamo da zahvalimo upravo žilavom, upornom i posvećenom Vuku Karadžiću. Istorijsko trvenje dve kulturne paradigme, jedne proistočne, proruske i slavjanske, u kojoj su Srbi našli zaštitu pred unijaćenjem i stranim osvajačem, i druge, prozapadne, austrougarske, netrpeljive pram ruskog uticaja, naći će svoje eksponente i aktere u Jerneju Kopitaru i Vuku. Na ruku promenama išao je i svetski trend interesovanja za folklor, predvođen Herderovim veličanjem 'duha naroda'.

Bajka je čežnja za ispunjenjem

Za ovu priliku možemo na stranu ostaviti epske i lirske pesme, odakle po koji motiv pobegne i u narodni prozni žanr, i pozabaviti se narodnom pripovetkom i bajkom, deci mnogo bližima.

Ako se išta može uzeti za snažan podstrek i ugledanje dečjem stvaralaštvu, kako poetskom, tako i proznom, onda je to narodna pripovetka i bajka. Literarni geni potonjih pisaca za decu mogli su se formirati i rasti iz narodnih pojmova o fantastičnom, gde u usmenom predanju postoji i univerzalni narativni obrazac (univerzalni jer oponaša život) ali i podrivanje poznatih obrazaca koje je karakteristično za postmoderni osećaj za kompoziciju ili za humor (npr. u Međedoviću, gde fantastično neprekidno iznenađuje novim i novim slikama nemogućeg). Svetski ili tzv. lutajući motiv u bajakama, da se najmlađi, na neki način obespravljen ili neugledan, treći sin dokazuje i postaje miljenik sudbine, prisutan je i kod nas. Ista je šema po kojoj prognana pastorka postaje carica. Niko i ne spori da prirodna restrikcija (kompleks manje vrednosti, patnja, bol) kroz podvig retkog pojedinca vuče kola čovečanstva napred. I naše bajke o tome svedoče. Junak mora da izađe na kraj sa zmajevima, divovima. Preti mu zlo i od najbliže rodbine, zavidljive braće, strica, maćehe. U Zlatorunom ovnu junaku pomaže jedno devojče koje zna kako rešiti zadatak. Anima se personalizuje u liku sestre, žene, pa i babe pomoću koje junak dolazi do neke tajne, npr. gde se krije snaga čudovišta. Humoristička tendencija u pripovedanju razaranje je ozbiljnog sveta bajke i detronizacija junaka u komičnu ličnost u već pomenutom Međedoviću. Ovde se čudesni svet bajke hiperbolizuje do grotesknih razmera da bi se raspao a od bajke ostala tek parodija bajke. Naš narod je često za htonsku silu uzimao zmaja (Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baš čelik, Stojša i Mladen, Aždaja i carev sin, Sedam vlašića, Zmija mladoženja, Biberče), ređe đavola (Đavo i njegov šegrt), a, na primer, u priči Djevojka brža od konja narodni genij predočava suptilnu alegoriju o teško ostvarivoj lepoti i sreći u životu te njihovoj trenutačnosti, prolaznosti.

Realnost s elementima fantazije

Novela tj. pripovetka ima razvijeniji siže i motiv iz stvarnog života. U njoj postoji začetak karakterizacije likova, tu su date tipske karakteristike zle žene, dovitljive kradljivice, tvrdice i darežljivog, milostive snahe i otrovne svekrve. U noveli Zla žena prisutni su mnogi elementi bajke, ali težište priče je na karakteru. Đavo, glavni nosilac natprirodnih moći, biva poražen od strane zle žene i sakriva se zauvek u morsku dubinu. Neke novele su didaktičkog karaktera (Sve, sve, ali zanat), gde se pripoveda o caru koji se izgubio u stranom svetu radi pouke sadržane u naslovu. Svima nam je poznata i u poslovicu ušla misao da se svetu ne može ugoditi, došla iz efektne životne novele sa ocem, sinom i magarcem u glavnim ulogama. Pripravljali ražanj za zeca izvrće ruglu neslogu i nepoverenje a Ti ćeš, sinko, svirati govori o tipičnoj nekadanjoj situaciji kada jedan seljanin kreće na put i sve mu komšije poručuju šta da im kupi u varoši da bi tek jedno dete donelo paru i zamolilo za sviralu. Ko je nosilac pozitivnih vrednosti ne treba ni napominjati.

Postoje, takođe, novele-zagonetke, čiji junaci, obično siromašni i nepriznati, postižu uspeh dovitljivim odgovorima na neobična pitanja (Devojka nadmudrila cara, Kralj i čobanin...)

Humoristička novela je najrealističnija. Dva novca govori o veselim zgodama dva pobratima koji se uzajamno varaju i nadmudruju, slično je i u noveli Laž i paralaž. U Klin-čorbi soldat će nadmudriti sebičnu ali i naivnu babu tako što će sve po malo dodavati neobičnoj čorbi sastojke od kojh će nastati nešto jestivo. Veličanje visprenosti i doskočivosti ima u mnogim našim novelama (Sveti Sava i đavo, Jarac Živoderac, Era i kadija, Era s onoga sveta), a životne mudrosti gotovo u svakoj (Nije vera tvrda u jačega, Bolestan vuk i majka mu, Zvali magarca na svadbu, Nevera strada, Otkud čoveku osamdeset godina, Novac dušegubac). Kratka anegdota je najbliža realnom životu. Iznosi se jedan slučaj obično dijaloški i na kraju sledi duhovita poenta. Tu se pojavljuju predstavnici socijalnih grupa, pop, kaluđer, trgovac, raja, aga, tj. predstavnici etničkih grupa: Turčin, Ciganin, Ero, ili, pak, oživeli likovi poput Vuka Dojčevića.

Iza svake fabule stoji neverovatan Vukov pripovedački talenat, prepoznatljiva, nepretenciozna i jednostavna jedrost njegovih rečenica. Motiv je ono što se prenosilo, što je preuzeto, ali je forma njegova, on je saobrazio sadržaj i dao mu umetnički sjaj, tek da ne zaboravimo. Bilo da pisac iz lične imaginacije crpi svoje ideje ili se nastavlja na postojeće i nadograđuje ih, vrelo mašte je zajedničko. Misli se da je ono u tzv. kolektivnom (ne)svesnom. Kroz narodno stvaralaštvo, ipak, vekovima provejano, ostaje ono najkvalitetnije i služi za okrepu i ugled generacijama. Šiler je rekao da u bajkama koje su mu pričali u detinjstvu počiva dublji smisao no u istinama što ih naukuje život a Česterton da je svoju prvu i poslednju filosofiju, onu u koju veruje s nenarušivom izvesnošću, naučio sam u dečjoj sobi. Ono u šta sam tada verovao, jesu stvari koje se zovu bajke.

Vukov opus

Narodne srpske pripovijetke (1821)

Narodne srpske pjesme I-IV (1823, 1833)

Narodne srpske poslovice (1836)

Montenegro und die Montenegriner (1837)

Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zavjeta (1867)

Život i običaji naroda srpskog (1867)

Deutsch-Serbisches Wörterbuch (1872)

Narodne srpske pjesme I-IV (1891-1902)

Narodne srpske pripovijetke, zagonetke i poslovice I-II (1894-1896)

Skupljeni istorijski i etnografski spisi I (1898)

Vukova prepiska I- VII (1907-1913)