Modernizovanje nastave srpskog jezika
Lektira - šta je to?!

Naš obrazovni sistem, pored raznih uočenih slabosti, pati od kliničkog autizma koji je na nivou skandala!

Ako pogledate spisak domaće lektire1 koje učenici osnovne škole od 5. do 8. razreda u okviru nastavnog plana srpskog jezika i književnosti imaju obavezu da pročitaju, primetićete dve osnovne stvari: da je program školske i domaće lektire konzerviran u vremenu od pre nekoliko decenija i da se lista knjiga čudno smanjuje, a da od klasične dečje književnosti, kao i od novih knjiga koje proveru vrednosti još nisu stigle da prođu, nema ni traga ni glasa! Nema jednog jedinog novog naslova, a od svetskih tu su Danijel Defo i Mark Tven u 5. razredu i Antoan de Sent Egziperi u 7. razredu!

No, pogledajmo sada koju kulturnu politiku vode naši susedi Hrvati. 2Učenici 5. razreda dužni su da u toku školske godine pročitaju najmanje 9 knjiga, od čega je u proširenom spisku ponuđeno 13 nehrvatskih naslova: Sempe-Goscinny: Nikica; Michael Coleman: Zov labirinta ili Mreža je bačena ili Bijeg s Mreže; Mark Twain: Doživljaji Toma Sawyera ili Doživljaji Huckleberryja Finna; Jules Verne: Put u središte zemlje ili Put oko svijeta za 80 dana ili 20000 milja pod morem; Roald Dahl: Charlie i tvornica čokolade; Michael Ende: Jim Gumb i strojovođa Lucas; Henry Winterfeld: Timpetill (Grad bez roditelja); Selma Lagerlöf: Legende o Kristu. U 6. razredu učenici treba da pročitaju 9 knjiga i, pored hrvatskih, ponuđeno im je još 9 svetskih naslova: Mark Twain: Kraljević i prosjak; Henryk Sienkiewicz: Kroz pustinju i prašumu; Christine Nöstlinger: Konrad, dječak iz limenke ili Olfi među ženama; Jonathann Swift: Gulliverova putovanja; Alfonse Daudet: Pisma iz moga mlina; Frances Hodgson Burnett: Mali lord; C. S. Lewis: Kronike iz Narnije (izbor); Oscar Wilde: Sretni kraljević. U 7. razredu opet obaveznih 9 knjiga, od čega 8 naslova svetske književnosti: Charles Dickens: Oliver Twist; Daniel Defoe: Robinson Crusoe; Sue Townsend: Tajni dnevnik Adriana Molea ili Novi jadi Adriana Molea ; Scott O'Dell: Otok plavih dupina ili Caru carevo; Gustav Schwab: Najljepše priče klasične starine; Deborah Ellis: Djevojčica iz Afganistana. I u 8. razredu, od ukupno 9 knjiga koje su obavezne, učenici mogu da biraju čak 10 iz svetske književnosti: Ernest Hemingway: Starac i more; Dnevnik Ane Frank ; Ephraim Kishon: Kod kuće je najgore; William Shakespeare: Romeo i Julija; Karl Bruckner: Sadako hoće živjeti; Antoine de Saint Exupery: Mali princ; Richard Bach: Galeb Jonathan Livingston; Nancy Farmer: Kuća škorpiona; Nick Hornby: Sve zbog jednog dječaka; Michael Ende: Momo ili Beskrajna priča. I primeri klasične književnosti, i povremeno sveži naslovi.

U BiH, gde je izbor lektire načinjen po nacionalnom ključu, čita se i više, i ono što je novije, a i ono što pripada klasici dečje književnosti. U 5. razredu, pored srpskih, hrvatskih i muslimanskih pisaca, od svetske književnosti tu je 5 dela: Radjard Kipling: Knjiga o džungli; Danijel Defo: RobinzonKruso; Oskar Vajld: Srećni Kraljević; G. A. Birger: Pustolovine Baruna Minhauzena; Erih Najt: Lesi se vraća kući. U 6. razredu 4 dela: Antoan de Sent-Egziperi: Mali princ; Henrik Sjenkijevič: U pustinji i prašumi; Džek London: Bijeli očnjak; Valter Skot: Ajvanho; U 7. razredu proširena lektira broji 5 klasičnih naslova: Erih Kestner: Leteći razred; Mark Tven: Kraljević i prosjak; Ričard Bah: Galeb DŽonatan Livingston; Perl Bak: Veliki talas; Ana Frank: Dnevnik; U 8. razredu tu su: J. D. Selindžer: Lovac u žitu; Anton Pavlovič Čehov: Novele; Lav Nikolajevič Tolstoj: Hadži Murat, Volt Vitmen: Vlati trave; Edgar Alan Po: Pripovijetke.

1/Domaća lektira je ona koju čitamo kod kuće u integralnoj verziji; odlomci knjiga u čitanci predstavljaju tzv. školsku lektiru.
2/ Pasus u celini dat bez transkripcije stranih imena kao u hrvatskom pravopisu.

A čega smo mi zatočnici?

Toga da imamo jednu od najbogatijih riznica usmene književnosti pa naša deca moraju da izađu iz OŠ potkovana svim ciklusima, poetikama i žanrovima te književnosti, po cenu da im se ona sama ogadi, kao i izbor ostale (čitaj: zastarele) lektire koji počiva na ukusu davno prevaziđenih generacija. Najjači o tpor modernizovanju lektire pruža Ministarstvo prosvete i njegovi organi, gde rade osobe bliže politici nego struci, starije generacije koje svakako nemaju osećaj za ono što zovemo duhom vremena. Na drugoj strani ove poluge su deca koja će, ako ih ne motivišemo, rađe sedeti ispred TV-a ili računara, te njihovi roditelji, od kojih većina nema čitalačke navike, niti razume zašto su one bitne. Deo krivice, i to nemale, pada na teret samih nastavnika koji su pozvani3 da prate moderne tendencije u književnosti te da upućuju učenike na knjige novijeg datuma, ali to uglavnom ne čine jer novu knjigu treba metodski obraditi, uložiti dodatan trud da se ona predstavi i prilagodi konkretnoj nastavi.

Promena na bolje, razumnije, smislenije, modernije, moguća je putem javne diskusije, napisa u štampi, upornih apela na adresu odgovornih (obraćanjem pojedincima, grupama, strukturama), putem projekta obimnog istraživanja (šta učenici vole da čitaju, šta su neprolazna literarna ostvarenja, tj. šta je klasika prema mišljenju autoriteta iza kojih stoje zasluge, kakva su iskustva nastavnika, pedagoga, psihologa, metodičara, bibliotekara, izdavača, profesora dečje književnosti i samih autora, i šta je njihova preporuka.

Jasna, zdrava i otvorena kulturna politika nije bauk, neće nam oduzeti belog anđela nacionalnog identiteta, neće nas pojesti fantom mundijalizma ako u svoje čitalačko iskustvo utkamo neprolazne vrednosti i toponime opšte kulture onoga što je preko naše tarabe. Nama samima je nova kulturna politika najpotrebnija. Zbog okruženja koje će biti zdravije, novih generacija koje će biti sviknutije da misle i da se izražavaju, spremnije da upiju utiske drugih kultura, manje ponižene i frustrirane kulturnom sirotinjom i nezrelošću sistema i društva u kojem žive i iz kojeg bi da pobegnu glavom bezobzirce. Jer okretanje za pogrešnim, vulgarnim i primitivnim, nastaje zbog nedostatka jasnih vrednosnih smernica unutar onoga što nam je pruženo kao matrica.

Kako da napravimo optimalniji program lektire?

• smanjenjem udela ’nacionalne’ književnosti na manji, informativniji i emocijama manje nabijen nivo. Zašto? Zato što ne želimo da vaspitavamo učenike da budu zatvoreni u epski, kolektivistički milje koji više ne figurira u modernom društvu;
• umeštanjem u svetsku tradiciju klasične dečje književnosti. Zašto? Zato što je to pitanje opšte kulture;
• hvatanjem koraka sa modernim tokovima. Zašto? Zato što nove generacije odrastaju u tehnološki unapređenom svetu koji ima svoje zahteve na život, svoj tempo. Nepripremljene (neprosvećene) generacije u takvom svetu nikada neće naći svoje mesto;
• povećanjem broja lektire kojom se stiču čitalačke navike i pravljenjem proširenog spiska lektire koji može poslužiti kao putokaz u obilnoj produkciji;
• praćenjem svega šta se na tu temu radi u okruženju;
• prikupljanjem mišljenja kompetentnih pojedinaca, izdavača, magazina i sl.

3/I nastavniku i učeniku omogućuje se izbor novih dela za lektiru i izvan određenog spiska. Ta mogućnost obavezuje nastavnika da sistematski prati savremeno književno stvaralaštvo kako bi mogao da odabere i učenicima preporuči novu knjigu u pravom trenutku (Službeni glasnik – Prosvetni glasnik broj 9, od 21. jula 2006, str. 6)

Koje knjige preporučuje informator Gradske biblioteke u Novom Sadu  

Deca koja gutaju knjige već će se prihvatiti lake i popularne literature, ali ih je potrebno sistemski provesti kroz svet klasične dečje književnosti, a decu koja nemaju čitalačke navike, možemo potaći na knjigu upravo zabavnim štivom.

Informator Gradske biblioteke u Novom Sadu Katarina Novaković preporučuje sledeće naslove:

• F. H. Barnet, Mala princeza IV
• Ričard Adams, Brežuljak Voteršip VII
• Anđela Naneti, Moj deka je bio trešnja V
• Lujza Mej Alkot, Devojčice, Devojčice rastu, Dečaci, Deca gđe Džo III
• Kornelija Funke, Srce od mastila, Gospodar lopova VII
• Sju Tauzend, Tajni dnevnik Adrijana Mola VI-VIII
• Lusi Mod Montgomeri, Eni iz Zelenih zabata VII
• Ketrin Lem, Život prema Aleksi VII-VIII
• Milovan Vitezović, Princ Rastko V
• Radovan Ždrale, Dečak Tesla V
• Vesna Aleksić, Marija Modiljani, Zvezda rugalica, Licitacija vetra VIII
• Slobodan Stanišić, Cvonki, Zbirka ljubavnih pesama IV
• Uroš Petrović, Zagonetne priče V
• Gradimir Stojković, Sve moje gluposti VII
• Grozdana Olujić, Glasam za ljubav V
• Jasminka Petrović, Kaži teti dobar dan III-IV; Ovo je najstrašniji dan u mom životu VI-VIII

Predlog za čitanje (štivo za učenike od II doV razreda)

Kumevava, sin prašume
(Tibor Sekelj, Kreativni centar - Svet je jedan, 2003.)

Autor ove knjige je Tibor Sekelj (1912-1988), jugoslovenski publicista, svetski putnik, putopisac, etnolog, znalac mnogih jezika. 4Njegov Kumevava preveden je na 25 jezika, a u Japanu je 1984. proglašen za najbolji dečji roman za stariji uzrast. Šarm ove priče sastoji se iz više pripovedačkih vrlina. Na jednoj strani pisac uvodi dečaka Indijanca koji spasava putnike nasukane na reci Aragvaji; njegova stasalost u red odraslih, sa svega 12 godina, iz ugla urbanog zapadnjaka je zapanjujuća. S druge strane, okvir priče je nekoliko dana lova i ribolova u džungli dok se ne opravi oštećena lađa.

U 11 poglavlja upoznajemo svet prašume. Putnici su bespomoćni usred džungle sa brodićem kojim ne mogu dalje. Kada je glad već počela da ih muči, ugledaju velikog ćurana na grani, ali uzaman jer nemaju ništa čime bi ga se dokopali. Jedna strela pogodi ćurana i on se stropošta među nevoljnike. Mali Indijanac, naoružan lukom i strelom, ukazuje se iz gustiša kao priviđenje. To je tek početak. Pripovedač (prvo lice romana) sa Kumevavom kreće u ribolov. Doživljava putovanje kanuom niz brzak, udar struje električne jegulje kojom je bio ponosan kao ulovom, susret sa piranama koje su se obrušile na tu istu ranjenu ribu kad je ova iskočila iz čamca, pravljenje užeta za izvlačenje lađe od biljnih vlakana, potragu za kornjačinim jajima vešto zakamufliranim, lov na divlju svinju, najezdu mrava vojnika koji tamane sve pred sobom, pa čak i reku, skupivši se u živu grudvu, prelaze, lov na oklopnjaka (armadilja) i tapira, konačno, doživeće i potragu za baštom ananasa i šumskog meda. I svaki put se Kumevava pokazao kao vrsni znalac tajni prirode, oprezni lovac i dete puno ljubavi za život koji ga je okruživao (scena kad se dečak približio košutama). Saznaćemo kako se životinje ne napadaju ujutro i uveče na pojilu i kako pored jaguara pije vodu porodica majmuna i mravojed u veličanstvenom primirju. Kumevava je citirao starog Indijanca Maloa svaki put kad bi svog pratioca (i nas čitaoce) trebalo da upozna sa nekom životnom istinom. U tom dečjem ponavljanju jedne te iste osobe, za koju je mališa očito imao ogromno poštovanje, i u tom toplom i postupnom vođenju priče Tibora Sekelja krije se čarolija i draž koju izaziva ova knjižica. Cela priča je bazirana na istinitom događaju, pisac je uobličio iskustvo, razložio ga i sačinio delo oblo, koherentno, zabavno od prve do poslednje stranice.

Ako već ne u obaveznoj lektiri, Kumevava treba da se čita pored školskih obaveza kao preporučena literatura, avanturistička knjiga za zabavu i razvoj zdravog, optimističkog duha. Ona nas uči i otvorenosti ka drugim kulturama, i samoj ekološkoj svesti nekog ko je uprirođen u sopstvenu sredinu i ume da je poštuje i voli sa svim njenim surovostima. Prednost ovog romana, u odnosu na druga dečja štiva, jeste ukorenjenost u životno iskustvo, umesto knjiške imaginacije koja ne mora uvek da bude uspela.

Govorio ih je 29! U Jugoslaviji je pokrenuo društvo za Esperanto a pamtimo i ga po putopisnim emisijama u produkciji TV Novi Sad.

Strašilo i njegov sluga
(Filip Pulman, Laguna, 2005)

Ova priča bi mogla da se čita kao Don Kihot za decu. Iako nemoguć lik – jedno strašilo za ptice – estetski je ceo, jedinstven i neponovljiv. Lord Strašilo je, i vreme će to pokazati, besmrtna zvezda dečje klasike.
Dramska linija počinje time što starac Pandolfo, vlasnik imanja u Dolini izvora, pravi strašilo kome hoće da zavešta svoje imanje jer nema nikog svog. Dolinu izvora žele da preotmu Bufalonijevi, porodična korporacija koja se bavi izradom hemijskih supstanci štetnih po okolinu. Starac umire, a strašilo, jedini naslednik doline, oživljava i to tako što u njegovu glavu od repe udari grom. Tek što je zakoračio na svoje misionarsko putovanje, nailazi na dečaka Džeka i oni zajedno kreću u avanture koje se nižu jedna za drugom. Njima dvojici na tragu je advokat, izvesni Čerkoreli, pravni zastupnik Bufalonijevih. Priča nas kroz zanimljive peripetije vodi pravom suđenju, gde će, iako uz negodovanje prisutnih, za svedoka biti pozvano Strašilo! Konačno, presuda će biti izrečena u korist onih koji su stali u odbranu prirode. Strašilo vadi papirić iz grudi, koji on naziva svojim ’unutrašnjim uverenjem’. Papir je neuništiv, zamotan u nepromočivi materijal i ni Staršilo ni Džek ne znaju šta na njemu piše - jer su nepismeni. U pitanju je, međutim, Pandolfijevo testamentarno zaveštanje Doline izvora Strašilu, čime se pribavljaju dokazi da je ovo čudesno biće od slame jedini pravni naslednik imanja.
Lord Strašilo je romantična, duševna, detinjasto topla i za stvarnost nevezana osoba. Vrhunac njegove antistrašilovske, umetničke prirode jeste njegovo prijateljstvo s pticama! Džek, Strašilov Sančo Pansa, jeste siroče koje je više gladno nego sito i koje u stopu prati svog gospodara. Odnos sluge Džeka i Strašila poverljiv je i obostrano zaštitnički.
Ne zna se šta je duhovitije i bleskastije u ovoj zaokruženoj priči, opuštenog ritma: prizor kad naši junaci razgone bandu razbojnika tako što im pričaju strašne priče; borba s putokazom; druga ruka-kišobran koja se otvara i zatvara kad god se Staršilo uzbudi a to je svako malo; predstava u kojoj Strašilo glumi rekvizit, misleći da je to neka vajna uloga i u kojoj on scene glume poput deteta doživljava krajnje ozbiljno; epizoda u kojoj astrolog tumači varljivu sudbinu Strašilovu, što će ovaj propratiti uzdasima ili oduševljenja ili razočarenja, ali vrlo emotivno i vrlo naivno; kad se zaljubljuje u metlu iz štale i s njom pleše, ali ga ona ipak ostavlja zbog drugog; kad ga koza načne uz nogavicu... Ali, zacelo antologijska jeste ona epizoda kad Strašilu, dok je tražio zlatnik u repi tj. glavi, od udarca ispadne mozak, koji je, da humor bude veći, tek zrno graška. Doleti, međutim, kos i pojede zrno, koje Strašilu izgleda neće odveć nedostajati. Strašilo će, upravo zato što je tako praznoglav, postati oficir. On i njegov sluga preživeće bitku u kojoj svi stradaju. Preživeće i brodolom odmah posle bitke i dospeti na ostrvo s blagom. Dok Džek bude umirao od gladi, Strašilo će se bezazleno igrati zlatnicima i draguljima i napraviti krasnu pećinu u koju će se onda doseliti kraljevski par ptica i, pošto ih Strašilo (dobra duša) ne otera jer čekaju mlade, ptičji rod će njih dvojicu uzeti u zaštitu i pomoći im da se izbave iz prisilnog zatočeništva. Naposletku, Strašilo preživi i pokušaj atentata crvotočcima koji su organizovali Bufalonijevi.
Sjedinjen sa istom onom metlom koja mu postade druga kičma, uživao je on do kraja života, raspevan i prostosrdačan u svojoj Dolini izvora.
Čitalac bi od ove drame očekivao neku skrivenu pouku kao kod Pinokija koji kao pravi heroj prolazi kroz iskušenja i tako sazreva i očovečuje se. Ovde nemamo lakomislenog drvenog lutka, već repu nataknutu na štap u otrcanom odelu ispunjenom slamom. Očovečenje posebno očekujemo zato što Strašilo u svojim donkihotovskim okršajima gubi stare štapove od ruku i nogu koji bivaju zamenjeni novim. Konačno, i njegovu glavu od repe zameniće kokosov orah. Ali, ne. Nema skrivene didaktike u lepršavoj priči pobede dobra nad zlom. Strašilo se ne očovečuje. Pisac odoleva magnetskom arhetipu individuacije i stvara roman za decu čiji je smisao sama igra, a postoji li, molim vas lepo, veći estetski domet od toga?