СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ
Између Доситеја и Змаја

На траци времена светлуцави низ припрема пут лучама

Приказује: Љиљана Ћук

Између Доситеја, о коме смо говорили, и Змаја, о коме смо, такође, потрудили се оно најважније, што тиче се дечје књижевности, изабрати и изнети на увид цењеном читалаштву, ређа се низ наших мањих стваралаца који чине великане могућим. А `величина` да ли подразумева обим опуса, врлу личност која не бледи вековима или остварени утицај на оновремену мисао и људе појединачно? И једно, и друго и треће, и нешто још, и нешто неухватљиво између, и све то опет заједно. Тек, сви јесу важни и сви имају своје место на континууму културних дешавања. Овде је реч о неколицини тих неопходних људи, лучно распоређених између два дива.

Вуков побратим Лука Милованов Георгијев, рођен близу Сребренице, већ од друге своје године у Срему, сарађивао је са Вуком и 1810, у време док је учитељевао у Пешти (завршио права и философију), написао је једну значајну студију, посвећену рими и акценту, под називом Опит наставлења к србској сличноречности и слогомерју или просодији. Написао је још и сатирични роман Епитафијум, како кажу, без веће уметничке вредности. Многе су несреће у животу спопадале Луку Милованова, напослетку, разболео се, оглувео, пропио се, а говорило се да је као мало и с ума сишао. Умро је у беди и самоћи, упамћен тек по Опиту, којег ће Вук уз ситне интервенције објавити '33. одавши Милованову признање да је ''прави естетичарски мајстор начинити стихове''. Грађу студије чине препеви са немачког, али и неколицина оригиналних песама, од којих су две намењене деци: Мојој деци на мојалес и На књижицу за новољетни дар. Лука Милованов умео је, за метричке системе о којима је писао, сачинити мелену, лијепу, шарену књижицу што је свакако одјек рефлексија о дечјој књизи који долази са Запада, где већ постоји дечја литература као посебан књижевни вид.

Тимотије Илић значајан је са присутне свести о читаоцу којег он апострофира великим словом: Љубезни и драги Читатељу... па још: Здрава ми и срећна буди љубезна Сербска младежи! Ја те из свег срца поздрављам! О! Оди к мени и пружи ми руку да те кроз једну красну пољану, пуну разнога мирисавога цвећа и веселим плодовима оптерећеног дрвећа, проведем. Тимотије Илић је `30. објавио моралистичку причицу (превод с немачког) Дукат, а '40, '43. и '45. још три књиге под једним именом Пријатељ сербске младежи, а исте намене. У складу са историјским тренутком оне су опредмећене идеје да се српској младежи, по угледу на остале европске народе, понуде књиге које ће јој бити ''на ползу и увеселеније'', односно, много више на ово прво. Све је, дакле, подређено дидактичкој функцији, патриотском, морализаторском и религиозном усмеравању. Не приказује се живот какав јесте, него какав треба да буде. У наносу народног језика и тема, препознатљив је Вуков утицај, а поврх тога, вреди и истаћи да ''уметничка'' српска књижевност за децу практично почиње овим књигама Тимотија Илића.

Осим низа књига за одрасле, свештеник Јован Сундечић је 1856. у Задру штампао и збирку песама за децу Низ драгоцјеног бисера. Ова збирка, посвећена ''српској дјечици'', прва је збирка уметничких песама за децу у српској књижевности. Подељена је на два целовита циклуса. Једно су Пјесме духовне, а друго, Пјесме моралне. Први циклус у потпуности предочава и свештенички Сундечићев позив и религиозне назоре доба. Испеван је у славу Бога, интониран молитвено, химнично-свечано. Веома је лепа лирска песма На дан св. Саве Србског. Прожета је народним духом и описује Растков одлазак од куће и духовно подвижништво. Други циклус обилује моралистичком бригом за младе, и као ни у првом кругу песама, ни овде нема дечје аутономности и разиграности, па ипак једна песма, коју Драгољуб Јекнић узима за нашу прву антологијску песму за децу, надахнутом музикалношћу и јединством мисли и емоција, како он тврди, издваја се од свих осталих. То је песма Мати која га ''јаким песничким акцентом'' асоцира на чувену Santa M a ria dela Salute Лазе Костића. У осталим песмама Сундечић подстиче браћу и сестре да се воле, да слушају родитеље, да љубе цара и поданички пасивно бране га кад, недајбоже, затреба.

Јован Суботић је један од најугледнијих српских књижевних посленика своја доба. Опробао се у свим ондашнјим књижевним родовима. У првом тому његових Сабраних дела (1858) од једанаест циклуса песама два припадају поезији за децу. Први Песме за малу дечицу садржи шест песама. Надахнут је народном поезијом, успаванком, набрајалицом. Суботић лаким певним шестерцима топло и нежно излива родитељске емоције к деци која још ништа не разумеју. Ако се зна да је Змај своју прву песму за децу написао тек 1858. године, може се претпоставити да је управо Суботић подстакао Змаја да пише за децу и да је својим песмама о Види и Жарку одредио један од битних праваца којим се српска дечја поезија кретала до данас. Змај је прихватио интонацицију, спонтаност, мелодичност, ведрину, осећајност првих Суботићевих песама за децу. Суботић је у једном, по обиму малом, циклусу утемељио читаву једну поетику са елементима песничке једноставнсоти, игривости, непатворене емоције. Циклус Видосава садржи деветнаест песама, којима је песник сугестивно и снажно исказао бол за изгубљеним дететом. У песми Лик Суботић пева како је Видосава лепотица зато што је њена мајка путовала по Италији и гледала сликарска дела Рафаела и Тицијана. Сва та лепота се скупила у лику његове девојчице. Суботић примењује различите строфе, слоговне структуре стиха, доспева и до класичне форме тужбалице, подражавајући карактеристичне елементе народне песме, уносећи свој песнички сензибилитет, рефлекивност и смисао за другачије ритмове и другачију симболику.

По професији лекар, Ђорђе Натошевић, оставио је медицину и посветио се педагогији и народном просвећивању. Веома је заслужан за развој српске књижевности за децу. Управо је он одвојио књижевност за децу од опште. Године 1858. основао је прво српско педагошко-просветно гласило Школски лист и од првог броја почео да објављује лектиру за децу. Наговарао је Змаја да пише за најмлађе и у првом броју свог листа штампао Леног Гашу, Змајеву прераду Левенштајнове песме. Покренуо је 1865. Додатак к школском листу, али су изашла само два броја. Но, то је било, ипак, од немалог значаја јер се управо из Додатка развио први српски лист за децу Пријатељ српске младежи, којег је 1867. и 1886. У Сомбору, уз свесрдну Натошевићеву помоћ и подршку, уређивао и издавао Никола Вукићевић. Натошевић је објавио низ радова, али је његове текстове доста тешко идентификовати пошто их није потписивао. Збирка морално-религиозних и поучних текстова Бисерје и драго камење на украшење детиње душе и срца, коју је објавио 1860. у лепој техничкој опреми, није оригинално дело већ тешко препознатљиви преводи и прераде које можда и надмашују оригинал. Јасно се, међутим, виде просветитељске идеје доба и осим веросиповедања, дидактизма, наравоученија и моралисања, нема других тонова. И код њега је Бог на првом месту, али ништа мање надахнуто него код његових савременика. Натошевић је умео да мајсторски литерарно артикулише анегдоту. Забележио је и неколико ретких народних пословица: Ко не тера леб у кућу, њега ће глад из куће; Хрт на репу седећи, не улови зеца. Један је од првих који је увидео колико народне умотворине могу бити корисне у настави, па је 1862. издао народне песме за учење наизуст, а 1876. и збирку народних загонетки.

Ђорђе Рајковић је 1858. објавио Јед и мед, дело сложене композиције, па и опширног Предговора, чије су странице означене римским бројевима, и на тај начин одељене од остатка штива који има две целине: Производе у стиховима и Производе у прози. Прву целину опет сачињавају мање потцелине: Песме, Басне, Искрице и Натписи, а другу Школа и живот. То је врло модерна концепција, брижљиво замишљена и доследно спроведена. У поднаслову књиге стоји одредница: Шаљиво-поучни чланци. Рајковићев Јед и мед претходи Шевићевој студији Дечја књижевност српска и прва је педагошо-теоретска књига, као и нека врста антологије преузетих и оригиналних епиграма и епитафа. И песнички израз рационалистичке и вербалистичке песничке фразе оптерећен је општим местима поезије тог доба . Значајна мисао , коју је к а сније и Шевић подвлачио, је сте, пак, уплив који поезија може имати на педагогију. У Натписима су се тако, поред Рајковићевих ''оригиналних послова'' нашли Марцијал, Кестнер, Лесинг. Најбољи део књиге је други, прозни део, у коме он излаже своје погледе на школу и живот, где школу види као допуну дечјег васпитања у породици, позива на отварање школских библиотека, теоретише о односу родитељ-ученик-учитељ и сл. Натошевићев ђак и следбеник, Рајковић се ослободио моралистичко-религиозних назора и претпоставио им педагошку науку и литерарно-сатирични начин утицања на формирање карактера.

Као углавном и сви други писци дидактичко-моралистичких прича, приповести и романа, и Петар Деспотовић је прво био учитељ. ''Књижевну каријеру'' започео је као песник објавивши збирку оригиналних и преведених стихова под називом Невен. Уследила је поучна приповест Зао друг, где је према немачком предлошку Деспотовић применио готов рецепт. Године 1871. објавио је књигу Занат је златан, први српски роман за децу после Доситејевог родоначелног Живота и прикљученија, сачињеног за писмени слој српског гражданског друштва у Угарској. Писац афирмише занатство, које је у то доба у Срба било мало цењено. Очит је морализаторски пишчев став, али у роману има детаља карактеристичних за уочавање психолошких развојних момената. Написао је, такође, и роман о среброљубљу, где је извргнуо руглу дечака који болесно штеди новац. Његови јунаци не делују, они су само описивани, све сазнајемо од писца а не од јунака самих, но ипак је неоспорно и иновативно пишчево уживљавање у психолошко биће главног јунака.

Хронолошки се на овај пробрани низ аутора наставља и ослања знаменити дечји песник Јован Јовановић Змај, који ће дати блистави печат и снажан замах српском стваралаштву за децу.

Literatura:

Dragoljub Jeknić, Antologija srpske književnosti za decu, Čigoja Štampa, Beograd, 1995.
Dragoljub Jeknić, Srpska književnost za decu, I- III , Beograd, 1994.
Voja Marjanović, Porteti srpskih pisaca za decu, Dečje Novine, 1998.
Voja Marjanović, Nova antologija srpske poezije za decu, 1995.
Voja Marjanović, Nova antologija srpske pripovetke za decu, 1995.