Доситеј Обрадовић (1739-1811) деци
Књига, књига, а не звона и прапорци!
Писац, педагог, просветитељ, калуђер с визијом

Доситеј у координатном (естетско-историјском) систему свог доба

Место рожденија мога било је варош Чаково у Банату темишварскому , вели наш велики просветитељ у Животу и прикљученијима, првом (и најбољем) његовом делу које се појавило 1783, готово без публицитета (...Чрезвичајан је сврабеж књигоиздавања! Хоће да штампа било како било, и да би право знао да ће му се у наштампаној хартији сир у бакалницама замотавати. Признати ваља и да је штампарија од многога ограјисала.../Писма и документи). Копитар је једини схватио историјску и естетску димензију Доситејевог дела, преводећи га на немачки и хвалећи га, а у некрологу Доситеју слави га као првог покретача српске књижевности. Но, биће да смо преуранили с некрологом.

Јосиф II - јозефинизам

Доситеј, култна и најмаркантнија фигура српског просветитељства, амблем српске просвете и културе на смени епоха, своје најзначајније књиге писао је за време владавине великог реформатора, аустријског цара Јосифа II (видео га је као звезду науке, разума и просвете), под којим ће Срби добити националну равноправност и културну и просветну аутономију у оквиру апсолутистичке монархије Хабзбурговаца. Јосиф II је у својој 25. години постао немачки цар (1765.) и с мајком, Маријом Терезијом, владао 15 година; хрватско-угарски краљ био је од 1780. до 1790. тј. до своје смрти. Његов Патент о толеранцији 1871. којим су се некатолици изједначили са католицима, сељаци с феудалцима - знаменита је уредба, али после неуспеха у рату са Турцима, цар је принуђен да опозове већину својих реформи. (Од језуитске реакције, после смрти Јосифове, награјисаће и Срби и наш сиромашни светски путник).

Епоха просветитељства

Реч-две о духовној клими тог времена. Енглеска, Француска, Немачка. Треба рећи да у Енглеској већ половином 17. века почиње да се формира посебан лик епохе просветитељства (као што је у свакој средини доминантна струја стварала своју физиономију корита) који карактерише снажан процват науке на основама критике претходних вредности, и то појавом Џона Лока, Исака Њутна, Френсиса Беjкона итд. у домену пре свега философије. Заживео је тренд емпиријског метода у науци, ослонац је пронађен у чулном опажању света, у осећањима (тзв. сензуализам) па и литература добија сентименталан тон у који се уграђује разум као права мера ствари, што представља удаљавање од дотадањих религијских концепција света. Овде се зачиње и роман као нови жанр: Фенелон, Свифт, Дефо, Филдинг, писци су фантастичног, хумористичног, односно, сатиричног романа. Француска је имала Дидроа, Волтера, Русоа...Енциклопедију. У жижи интересовања није више значајна историјска фигура него обичан грађанин. На граници литературе, као прелазна књижевна врста, цвета кореспонденција, аутобиографија, басна, епиграм. Француска револуција ће 1789. досећи климакс токова епохе и увести европоцентрични свет у нова струјања. У Немачкој су просветитељске идеје имале понешто другачији вид испољавања а и стигле су са неколико деценија закашњења. У литератури се истиче Лесингово име и његов допринос у виду писања грађанских трагедија (Емилија Галоти).

Од малог банатског шегрта до европски образованог интелектуалца

Немирни дух, жељан знања и добростив, благопочитаеми Димитрије, наречени у калуђерству Доситеј, чим је научио да чита, поче гутати житија светаца (одлучан да и сам постане светац), једину белетристику до које је могао доћи и чини се да је ова литература послужила као добар темељ психичком развоју младог изабраника судбине. Како ли су га могли гледати младићи од сиротиње побегли у манастир, седамнаестогодишњака ношеног поривом за истином док се каштиговао и уз свећу бесомучно читао? Наравно, после ће Доситеј критиковати манастирска легла медиокритета, празноверја и предрасуда, окрећући се новим вредностима искуственог и здраворазумског. После три године пребивања у Фрушкој гори, у манастру Хопово, одбегли калуђер ће кренути пут Загреба и Беча. После ће учитељевати по Далмацији и у 25. години кренути на Исток (Крф, Грчка, Света Гора, Смирна; и натраг - Албанија, Крф, Венеција, Далмација), што је трајало отприлике пет година. Овај период карактерише окренутост православљу и Византији. Доситеј је научио старо- и новогрчки, латински и италијански. У преломним тридесетим годинама он доживљава духовни преображај и окреће се Западу. Најпре долази у Беч, где ће остати чак 6 година и преокружнооколним путешествијима (преко Словачке, Италије, Средоземља и грчких острва, Цариграда, Молдавије, Влашке и Пољске) стиже у Немачку, у град Хале. У 43. години скинуо је мантију и одео се у грешне светске хаљине. Две године похађаће философију, естетику и физику (Хале, Лајпциг), а затим креће у Париз и Лондон, где не остаје дуго, али учи енглески и чита актуелне ауторе у оригиналу. Уточиште својој старости наћи ће у Трсту, где се обрео 1802, у својој 63. години. Видећемо га како помаже устанике, скупља дукате и пребацује се у слободну Србију, а затим кроз своју просветитељску мисао постаје део политичког, дипломатског и културног живота нове и голе земље српске. Умро је 1811. као попечитељ просвештенија, делом, знањима и трудом, утемељени и оправдани, први српски министар просвете.

Дело

Доситеј је књижевним стваралаштвом почео да се бави у Далмацији. У духу црквене традиције, што по форми, што по садржини, на чистом народном језику написана је Ижица,1770. Ево отуда неколико илустративних редова:

-Људи, братијо! Познајмо што смо и куд ћемо, да нас не преласти ови свет, и лепота његова, и сласт.

-Не слази у бунар по воду догођ не видиш како ћеш излести. Не слушај свакога речи, зашто куса лисица рада би да су све кусе.

-Ја теби то кажем а ти кажи ком хоћеш да је боље од себе почети славу рода него на себи докончати.

-Бежи од неправедна богатства, својим трудом тражи себи живљење.

Прешав из Халеа у Лајпциг, 1783, објавио је свој просветитељски манифест Писмо Харалампију и исте године Живот и прикљученија. Следе: 1784. Совјети здравог разума, 1788. Басне и 2. део Живота и прикљученија у додатку Баснама, 1793. Собраније разних наравоучителних вешчеј, 1803. Етика, 1804. Пјесна на инсурекцију Сербијанов; и постхумно 1818. Мезимац (тј. 2. део Собранија). Поменимо само и Доситејеву преписку са писмима која се неретко приближавају трактатима и есејима.

Педагог с визијом

Књига, браћо моја, књига, а не звона и прапорци! Доситејев вапај (који је данас актуелан готово колико и у време балканских Срба) можда најречитије показује хуману ноту његовог стваралаштва. У својој аутобиографији Доситеј прича о свом дечаштву и жудњи за далеким и непознатим и коинцидира са дечјом психологијом како ономад тако и сад. Његов свежи и врцави језик, нама данас егзотичан и можда још занимљивији због неретких славјанизама, језик који од детаља свакодневних стварних догађаја из детињства и дечаштва ствара мозаик у којем ће и наш ученик три века касније радо учествовати. И то није мала препорука. Доситејево дело, посебно ово које спада у обавезну основношколску литературу, положило је с високом оценом испит времена и промена. ...Мени се чинило да је тог игумана Бог послао да ме изведе из Чакова као из Египта, и да спасе душу моју, приповеда Доситеј како је с неким игуманом Дечанцем хтео да бежи у Турску, где има планина и пустиња и где се човек може ласно посветити. Или како му је у школи учитељ преписао батине кад је побегао да слуша предавања неког ученог грчког даскала: ...Ово изрекавши, истом викне: Положи! Ова би му горка и чемерна формула била кад би заповедио кога повалити. Мене положи? О положили га у носила! Мене бојажљива и страшљива, који кад бих за другог ово грозно изреченије чуо, ужаснуо бих се као да гром близу мене падне... Шчепаше ме четворица и протегоше на клупу... Стаде лупња двоструке канџије по голој кожи... Одвали ми једну дузину удараца тако горећих да усијато гвожђе не би могло горе жећи... Роман младим читаоцима говори о упорности његовог јунака, самог Доситеја, о огромном путу који је прешао од хоповске ћелије, пуне мрака, до просвећених метропола цивилизоване Европе и универзитета, где је посећивао предавања и упијао знања која су излагали најученији људи тог доба, о томе како је све могуће, како онда тако и сад, само када дух вапије за сазнањима. Доситеј осликава превазиђене начине васпитања и упућује на другачија премеравања живота, Прикљученија су и психолошки изнијансирани музеј карактера, у чему овај пионир нашег литерарног стваралаштва бриљира. Посебно је у првом делу романа близак деци јер описује своје заносе, фантазије и веровања. У другом делу претежу педагошко-дидактички моменти. Највећи део свог радног века Доситеј и јесте провео као учитељ и педагог. Писао је да се човек рађа чист и добар, да искварене људе, зле, подмукле, глупе, стварају рђаво васпитање, рђаво друштво, рђаво образовање, да се добрим педагошким радом може све постићи. Имао је визију учене и просвећене Србије. Залагао се да свака школа потребује једну библиотеку, што је био видео на Западу. Посебну улогу у његовом просвећивању деце представљају слободни преводи и препеви Езопових Басни са оригиналним наравоученијима на крају сваке. (Чујмо барем једну: Старац носаше бреме дрва.Весма утруђен, збаци бреме, говорећи: Хе, проклета смрти, где си те не дођеш да ме узмеш с овога света, да се не мучим. Кад ето ти смрт стане пред њега, онако ружна као што је пишу, па га пита што је зове. Та ништа, одговори сиромах старац, уплашен, да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају. Доситеј ће у наравоученију додати још три варијације на исту тему, све једна смешнија од друге. Ево за ову прилику тек једне: Некоме се старцу досади живљети, пак узме уже и пође у шуму да се обеси, пак тражи и тражи и у целој шуми не нађе како би хотео дрво; а кад огладни, а он се врати у село: Дајте, чељади, виче, што ужинати. Мал' не умре' од глади! Проклете шуме! Ништа ти нема у овој нашој Далмацији! Ни дрвета не може човек наћи на ком би се лепо и љуцки могао обесити!)

Завршимо самим Доситејевим речима, намењеним будућим ђацима, које је изрекао као попечитељ пригодом отварања Велике школе у Београду:

Возљубљени ученици. Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевнога, тојест од незнања и слепоте ума. Ово избављеније другојаче не може бити разве чрез прилежну и трудољубну науку...

сочињено Љиљаном Ћук