ПУСТОЛОВНИ ДОДАТАК

ЗАНИМЉИВОСТИ О ПИСЦУ АРСЕНУ ДИКЛИЋУ

Рођен је 1922. године у Старом Селу крај Оточца у Лици. Писао је књиге за децу и омладину, међу којима су најпознатије: “Чика с брадом”, “Дунавске баладе” и “Салаш у Малом Риту”. Написао је и више сценарија за филмове, као што су “Салаш у Малом Риту”, “Погон Б”, “Марш на Дрину” и други. Умро је у Београду 1995. године.

ШТА ЈЕ КАО ДЕТЕ ВОЛЕО ДА САЊА

Често је сањао да има дечја колица. Чврсто их је у сну држао у рукама. Надао се да ће их сачувати, да ће ce са њима играти. Али, нажалост, кад би се пробудио и видео да је то само сан, растужио би се.

ПЕШАЧЕЊЕ ОД КУЋЕ ДО ШКОЛЕ

Говорио је: “Ништа лепше од тога ђачког пешачења нисам доживео... За тих пет и по километара, док ја полако стигнем до школе, ја сам знао кад су чије крушке сазреле, чији пас је опасан па га не треба љутити, кад је најбоље стати поред реке и окупати се, где расту печурке, а где има љубичица. Заљубљивали смо се, дружили... Први смо стизали у школу, ложили ватру и сачекивали нашу учитељицу Јелену са првим јагорчевинама...”

ЗАКОПАНО БЛАГО

Слушао је у причама одраслих да су некада давно у његовом селу живели стари Римљани и да су можда негде закопали благо. Волео је те приче и често се шуњао по сеоским утринама замишљајући да би негде баш он могао да пронађе то закопано благо.

ЉУБАВ ПРЕМА РЕКАМА

Арсен Диклић је био страствени пецарош

У детињству је то била река Гацка, по којој је волео да пушта чамце од папира и да их гледа како плове, да се лети купа и прескаче њене вирове. Једном је као одрастао човек хтео да прескочи вир који је као дете лако прескакао, али је упао усред вира и окупао се у свечаном оделу.

Када је одрастао, биле су то реке Дунав и Сава крај којих је живео. Волео је по њима да плови чамцем и да пеца рибе.

Говорио је: “Нема већег задовољства за мене него попити на чамцу прву кафу, у четири ујутру, пошто су ме пробудиле птице.”

ДРАГИ ЛИКОВИ ИЗ ДЕТИЊСТВА

Учитељица Јелена, којој је волео да поклони букет првих јагорчевина или љубичица.

Један од другова, Недељко Кангрга, касније хирург, који је био варошко дете, из Оточца, са којим је мењао свој црни хлеб за његове кифле. “Он је имао шарену лопту, књиге, бицикл, али ја сам зато имао коња, два кера, овна, мој скривени чун на реци Гацкој.”

СТРАХ ОД НОЋИ

“...Прођите ноћу у било које доба године кроз нашу равницу, и увек ће вас пратити шумови који нису пријатни, бар за мене. Или је шљука искочила из шевара и замлатарала крилима – уплашила се од вас и ви од ње; или је уплашен зец затабанао путем; или вам је лукава лисица прешла преко стазе; или можда чујете како кроз мрак нешто шкрипи и стење. Све је то безопасно дању, па и она шкрипа и стењање долази од неког сасушеног ђерма на ветру; кажем – дању је безопасно, али је ноћу непријатно.”

Из књиге “Салаш у Малом Риту’

ПИСЦИ НА КОЈЕ СЕ УГЛЕДАО

Били су то Марк Твен и Бранко Ћопић. Када је као младић прочитао књигу “Хаклбери Фин” Марка Твена, толико му се допала, да ју је одмах још једном прочитао целу. А онда и Твенов роман “Доживљаји Тома Сојера”.

Волео је и песме и приче Бранка Ћопића о медведима и лептировима. Са Бранком је заједно радио на писању дечјих листова и слушао са радошћу грдње, шале и савете свога ‘мајстора’, како је звао Бранка.

ОМИЉЕНИ НАСТАВНИК

Био је то наставник математике Деско у Првој мушкој гимназији у Сарајеву.

“Задатак је био, сећам се, круг, тачка на кругу где га додирује тангента и тако даље... Уверен сам био да ћу решити тај задатак. А вртим се пред таблом, никако да пронађем шестар и лењир. У разреду тихи жамор, смејуље се. ‘Слободно нацртај круг. Руком’. Покушао сам. Мој круг је личио на велики кромпир. У другом покушају испала је трбушаста крушка. У трећем издужено јаје. Деско је пришао табли и једним ефектним окретом нацртао савршен круг, без шестара.”
“Политика за децу”, 2. септембар 1993, стр.1
Арсен Диклић, љубитељ пустоловних књига

УТИСЦИ ЧИТАЛАЦА

Писац Арсен Диклић је од својих песама за децу највише волео да чита “Плавог кита”. А зашто?

“Волим да се препустим машти... Да сањарим, на пример, о томе како ћу ја из Дунава, и то на сплаву, отпловити далеко, чак до Крита, да уловим плавог кита. Наравно, кад читам песму, сви кажу: лепа песма, али ти ниси никада дошао до Крита.

Наравно да нисам! У томе је лепота поезије што кроз песму можеш стићи тамо где иначе никада не можеш стићи.”
“Дечје новине”, 28. март 1989, стр. 8; “Политика за децу”, 22. септембар 1994, стр.1