Osećajnost i dar čuđenja
Desanka Maksimović - sveštenica Prirode

Prikazuje: Ljiljana Ćuk

Blago meni, blago, kada mi budete vraćali ono što vam sada dajem

Nakon Jovana Jovanovića Zmaja, Desanka Maksimović je prvi veliki pesnik za decu kod Srba. Što je Zmaj značio za epohu romantizma, to je Desanka značila za stvaralaštvo između dva rata. U početku je pisala pod jakim Zmajevim uticajem, mada u fonu tada već vladajućih poetika. Njena zbirka pesama Vrt detinjstva (1927) predstavlja osveženje za svoje doba. Pesnikinja se seća detinjstva, sela, prirode i ispreda patrijarhalne slike života u roditeljskom domu i zavičaju. Sa distance uspomena sve joj izgleda lepše, čistije i vedrije. Ima autora koji tvrde da je u srpskoj poeziji teško naći pesnika koji je više od Desanke propovedao ljubav, razumevanje, dobrotu; pesnika koji je upornije otkrivao čudesni svet u detetu uvek živog, mitskog i iskonskog zajedništva sa prirodom. Njen senzibilitet matrijarhalnog poimanja života našao je saveznike u motivima vetra, potoka, trave, polja, cveća, šuma. Zavičajni milje pun je bubica, leprtira, pauka, mrava, pčela, ptica, zečeva, lisica, sa pridodatim antropomorfnim osećanjima dobrote, iskrenosti, razumevanja. Šuštanje lišća, grgoljenje izvora i potočića, visina borova, belina breza i hlad bukava, pitomina krajolika - prožimaju ovo pesništvo po svim ravnima. Priroda nije elementarna i surova, ona je ukroćena u svrhu civilizacijskog napretka (Reka pomoćnica) i predstavlja sentimentalni prostor pesničkog unutarnjeg sveta. Raskošno je živa i puna tajanstva: potoci pevaju svoje romanse (Gorski potoci), starinari bumbari trguju svojim proizvodima (Starinari), strizibube kroje šumskom stanovništvu najlepšu odeću (Strizibube), krtice pune svoje hodnike hranom za zimu (Krtice), zečevi se prave hrabri dok ne naiđu vuci (Hvalili se zečevi), nadmeću se crnim očima kupine i čobanice (Kupine).

Osetljivost je, međutim, razlivena, razblažena preteranom brigom za dete, kojem ona ne dozvoljava ništa što se ne uklapa u viziju radosnog, srećnog, jedva malo nestašnog, pametnog čovekovog potomka. Detetu se podmeće svedobrota, svevedrina. Idealizovanje je na vrhuncu kad pesnikinja rođenje deteta vidi kao dolazak na svet paganskog božanstva, pred čijim glasom zaneme svi glasovi životinja, utišaju se svi treptaji bilja.

Desankinu poeziju i za decu i za odrasle odlikuje melanholična liričnost, naivnost, nevinost, poštenje, beskrajna čistota. Nema dramatičnih avantura i vratolomnih dečjih vragolija, konflikata, nesporazuma. Bledi tekstovi puni su žaljenja nad sirotim detetom, kojem ona prilazi s preterano puno obazrivosti i tepanja.

Desanka je, kao i niz drugih dečjih pisaca i pesnika (Ćopić, Kostić, Tartalja, Alečković), odmah iza oslobođenja platila dug jednom delu svog stvralaštva kao pesnik naroda, zemlje i njegovog progresa. U skladu sa vaspitačkim propozicijama, napisala je mnoštvo pesama u kojima je slavila ljubav prema zemlji, narodu i tekovinama revolucije: Vidim general postaje od orača,/ iz boja radnik iznosi zlatne toke.// Naša vojska kao reka gradom jača,/ prima planinske bujice i pritoke... (Jugoslovenska armija)

Taknem li samo pepeo žarača, izlete ispod njega vatrene pčele

Ima, međutim, pesama u kojima je Desanka postigla izvrsnu lepotu opisa prirode, pokazavši vanredan dar zapažanja. One su nastale na vrelu istinskih problesaka pesničke imaginacije i osećajnosti. Neobična je i prelepa u svojoj svedenosti pesma Mali bauk: Stao bauk uz cerić/ kud prolazi mlad zečić/ da ga malo prepadne/ kada tuda dopadne.// Vraćala se iz sela/ stara mečka, debela,/ ona mesto zečića/ prošla pokraj cerića.// Sad ga nema, nesreće,/ da zečića presreće. Tu jednostavnu liniju imamo i u pesmama Neustrašiv, Od kuće do škole, Kos i nos, Gorski potoci, Lep dan, Kupanje oblaka, u ciklusu Izvolite na izložbu dece slikara. Pesme Prvi sneg, Ko hoće da doživi čudo, Mače u džepu, Pronicljive sudije, Đačko srce, Čiode imaju izvesne dramatičnosti i aktuelnosti savremenog detinjstva. U pesmi Trenutak ćutanja pesnikinja ispraća preminulog Grigora Viteza rečima: ...Otišao je u šumu gde drveće hoda,/ gde pomrčina svoje vrance preže,/ gde nema cveća, trešanja i jagoda... U ovoj pesmi su se proželi pagansko verovanje i pesnička osetljivost ''na način uzbudljiv i dostojan poezije'', kako kaže naš veliki poznavalac dečje literature Dragoljub Jeknić. Izuzetan dar, smisao za sklad i ritam, Desanka Maksimović je ispoljila u svojim pesmama Zlatni leptir i Bubamara.

U proznim tvorevinama, kao i u poeziji, Desanka se vraća detinjstvu, selu, zavičaju. Prozni izraz podseća na naše narodne ili klasične evropske bajke, u njima se kazuje o patuljcima, pticama, baucima, leptirima. I on je natopljen nežnošću i pitomošću, jednostavnim bojama sentimentalizma i patrijarhalnosti, u kojima dominira opet lirsko osećanje. I tu uvek pobeđuju dobro, ljubav, blagost, rad, zalaganje, marljivost. Ni u Bajci o kratkovečnoj i romanu Pradevojčica Desanka Maksimović nije uspela da detinjstvo suoči sa tamnijim nijansama prolaznosti, od svega hoteći da sazda himnu idiličnog sveta. Pradevojčica u znatnoj meri podseća na Nastasijevićev roman Gvapo. Glavni junak romana je Vračeva kći Gava, koja je Desanki poslužila da, kao i njen otac Vrač i Nepoznati, s ljubavlju opiše prve umetničke tvorevine koje je ljudski duh dao - crteže na pećinskim zidovima i vajarska dela od kamene prašine i gline. U vreme kad je Desanka Maksimović objavila svoje prve zbirke bajki i priča, Srce Lutke spavaljke (1933) i Raspevane priče (1938), prozni književni izraz ubrzano je sazrevao. U zbirci Srce Lutke spavaljke najbolje su: Deda Mraz, Priča o Raku krojaču, Kako su pužu ukrali kuću, Čežnja za zavičajem, Zebe plašljivice, a najslabije o Božić-bati, prosjacima, siromasima i šumskim životinjama kao dobrotvorima. Danas delo Desanke Maksimović deluje bleđe nego u dugom vremenskom rasponu pojavljivanja i objavljivanja, ali ono je bilo izvor nadpevavanja za potonje generacije, omogućivši pojavu drugih savremenijih poetika.

Ko hoće da doživi čuda, mora verovati da ona postoje

Iako citirana i veoma popularna, dečja poezija Desanke Maksimović nije kritički ozbiljno ocenjivana, osim možda od strane Slobodana Ž.Markovića ili pesnika Huseina Tahmičića. Što se, pak, forme stihova tiče, ona je najoriginalnija. U siže mnogih pesama utkana je anegdota bajkovite sadržine koju pesnikinja vodi epski. Ona se može smatrati tvorcem slobodnog stiha u dečjoj srpskoj poeziji. Najčešće bez rime, tonalitet se spaja sa epskom naracijom toliko da se duže pesme doživljavaju kao melodične bajke, ''muzika Mozartovih uspavanki ili pesma cvrčaka u noći''.

Rođena je u selu Rabrovici kod Valjeva 1898, diplomirala Uporednu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Član SANU od 1959. Umrla 1993. u 95. godini života.

Knjige: Vrt detinjstva (1927), Zeleni vitez (1930), Ludilo srca (1931), Gozba na livadi (1932), Kako oni žive (1935), Nove pesme (1936), Raspevane priče (1938), Šarena torbica (1943), Reka pomoćnica (1948), Pesnik i zavičaj (1946), Otadžbino, tu sam (1951), Ako je verovati mojoj baki (1954), Bajka o kratkovečnoj (1957), Šumska ljuljaška (1959), Zarobljenik snova (1959), Buntovan razred (1960), Čudo u polju (1961), Govori tiho (1962), Ptice na česmi (1963), Bela vrana (1964), Đačko srce (1966), Hoću da se radujem (1967), Pradevojčica (1970).