Jedno čitanje Parfema Patrika Ziskinda nakon filmovane verzije i novog izdanja knjige
polja...

 Veliko delo ili Aroma terapija

Patrik Ziskind je rođen 26. marta 1949. godine u Ambahu, blizu Minhena u Nemačkoj. Po obrazovanju je istoričar. Osamdesetih godina radio je kao pisac scenarija. Objavio je dramu Kontrabas (1980), romane Parfem (1985) i Golub (1988), dečju knjigu Priču o gospodinu Someru (1991), Tri priče i refleksiju (1996) i novi roman U ljubavi i smrti (1996). Ziskind živi povučeno u Minhenu i svojom diskrecijom lukavo nas poziva da ga potražimo...

Njegov Parfem smatra se najuspešnijom nemačkom romanesknom formom još od Remarkovog romana Na zapadu ništa novo. Knjiga je prvi put objavljena u Švajcarskoj, početkom 1985. Od tada do danas prodata je u preko 12 miliona primeraka i prevedena na 42 jezika.

Oko prava za filmovanje postoji interesantna priča. Poznati producent Bernd Ajhinger, proslavljen po adaptaciji Imena ruže, bio je među prvima koji je hteo da snimi film po ovom fabuloznom trileru. Ziskind ga je odbio, a kako pritisak da potpiše prava za snimanje filma nije popuštao, pisac je našao oduška u pisanju duhovitog autobiografskog scenarija pod nazivom Rosini, koji za glavne aktere ima autora bestseler knjige, reditelja koji hoće da snimi adaptaciju (Helmut Ditl) i čuvenog producenta (opis neodoljivo podseća na Ajhingera). Nakon dve decenije Parfem je konačno filmovan. Pojavio se u bisokopima u jesen 2006. Scenario za film je napisao Endrju Birkin, režirao ga je Tom Tikver, a producirao, ko drugi nego, Bernd Ajhinger. Glavni glumac je Ben Višou, a tu su još, od poznatih glumačkih imena, Dastin Hofman i Alen Rikmen.

Filmska verzija nosi atmosferu romana, svedena je, antisentimentalna, jednousmerena, jedino što film nije mogao da isprovocira jetki, superiorni stil pripovedača. Neko je duhovito primetio da su olfaktorne senzacije prizvane nebrojenim pojavljivanjem nosa glavnog junaka u gro planu. Kao i roman, ovaj film udara nisko u stomak i, osim što osetite divljenje pram umeća autora da ispriča originalnu priču, iz perspektive čula rezervisanog za životinjski svet, pokušavate da dešifrujete uznemirujuće damare iz duboko (ili ne baš tako duboko) zapretanog kolektivnog nesvesnog, čiji je ključ za razumevanje Ziskindovo poigravanje magijskim simbolima.

Fingirana istorija navodno velikog parfimera Žan-Batista Grenuja počinje na smrdljivoj tržnici Pariza 1738. godine, gde se on rađa u bizarnim i neveselim životnim okolnostima. Prodavačica ribe, njegova majka, tek rođenog baca ga u smeće, na gomilu ribljih iznutrica. Došavši ipak do daha, beba zaplače i izazove pozornost prolaznika. Grenujevu majku, za koju valja pretpostaviti da se nije prvi put ovako rešila bede, obesiće zbog pokušaja čedoumorstva. I već tu, svojim prvim udisajem i napuštanjem prvog staništa i skloništa, utrobe koja ga je hranila, Grenuj počinje da donosi smrt. I ko god da je poslužio u biografiji ovog neprijatnog, odbačenog bastarda kao njegova životna stanica, snašao bi ga zli usud: madam Gajar, upravnica i surovi vaspitač sirotišta; štavljač kože Grimal, kod kojeg Grenuj nadniči za hranu i prenoćište; Đuzepe Baldini, proizvođač parfema i rukavica – naučiće Grenuja hemijskim i tehničkim znanjima, dobivši zauzvrat formule parfema koji će uviti u mirise bogate Parižane i upropastiti Baldinijevu konkurenciju.

Pisac je oštro distanciran od svog junaka (...Takav krpelj bio je mali Grenuj... ) i čitalac ni za trenutak neće steći simpatije pram tog odljuda koji ima njuh oštar kao skalpel i seje smrt ispred i iza sebe. Kad ubije svoju prvu žrtvu, prelepu crvenokosu devicu, opijen njenim mirisom, slučajno uhvaćenim u velikom olfaktornom lovištu Pariza, Grenuj nalazi iznenadni smisao života. Miris koji je tada uhvatio, negovao je kao najtananije nade svog pustog bića. Bez saosećanja prema žrtvi, njega ne potiče mržnja i zlo, on nema interesa ni za šta osim za svoj lični olfaktorni mozaik. Život žrtve je nebitan, Grenuj taj život i ne vidi, postoji samo sublimna kategorija mirisa, kategorija njegovog ličnog problema, praznina bića koja žudi da se ispuni.

Dugogodišnje šegrtovanje kod Baldinija završiće se tako što učenik, nakon godina provedenih uz majstora, zapada u samrtnu krizu. U postelji, skoro ugasao, on pita starog parfimera postoji li još neki način da se iz jednog tela dobije miris, osim presovanjem i destilacijom. I Baldini mu poverava tajno znanje jer misli da mladić umire: Enflleurage a chaud, Enflleurage a froid, Enflleurage a l’huile. Nastaje prekretnica u romanu (počinje Drugi deo knjige) i životu glavnog junaka. Žan-Batist napušta Baldinija (čije se stanište zajedno s njim ruši u reku) i kreće na jug Francuske, u grad Gras.

Nije baš jasno kako to da Žan-Batist Grenuj, tako čvrsto rešen da sazna nove tehnike, toliko da ga novi elan čak vraća iz mrtvih, tek pošto je izašao iz Pariza, odustaje od prvobitne ideje i skreće sa svog puta. On se opija mirisima prirode i udaljava od svih ljudskih isparenja ’ka magnetnom polju najveće moguće samoće’. Tako 1756. (sa svojih 18 godina) dospeva do ugaslog vulkana Plomb di Kantal, visokog 2000 metara. Unutra, u jednom prokopu, kao u kamenom grobu, živi on sedam godina, ’intenzivno kao nijedan bonvivan u gradu’. U unutarnjim svetovima razračunavao se sa pohranjenim mirisima (sećanjima) iz detinjstva i bliže i dalje prošlosti, i ponovo stvarao iznova i iznova po svojoj volji mirisne svetove, na iskap i pobožno ispijajući najvredniji od svih - miris svoje prve žrtve, device iz Ulice Mare.

Posvećenik (jer šta bi drugo mogao biti posle toliko alhemičarske toponimije, esencija, destilata, tinktura, ekstrakata, rastvora, taloga, aorti i retorti, vatri, kotlova, vrenja, majstora i šegrtovanja, izolacije u saturnalijskom kamenu, u utrobi zemlje, Velike Majke), međutim, doživljava totalni krah. Spoznaje da on sam nema nikakav miris. Konsternacija od ništavila je neizdrživa i izvlači ga iz rupe na svetlost dana.

U Grasu će opet naići na miris, sličan onom zbog kojeg je već ubio. Tako se rađa misao da sačini savršenu veštačku konstrukciju, najjači ljubavni parfem koji će mu doneti novo iskustvo: moć da bude voljen i obožavan kao sam bog. U radionici udovice Arnulfi naučiće se tehnici hladne masne anfleraže i podvrći joj svih svojih 25 devičanskih žrtava. Otevši im mirisne duše, on stvara dijademu mirisa, savršeni parfem koji budi ljubav.

Ali hajka na morbidnog zločinca konačno je uspela. Hvataju ga i sude mu. Svet je željan krvi i čeka pravedno izvršenje kazne. Žan-Batist treba da bude razapet na krstu (raspeće je zakazano baš u pet popodne). Dešava se, međutim, čudo. Zahvaljujući kapima parfema kojima se Grenuj posuo, deset hiljada ljudi pada u ljubavni zanos videći u njemu božanskog izaslanika.

Načinivši Veliko Delo, svoju mirisnu katedralu, i stekavši apsolutnu moć nad ljudima, za koju odmah uviđa da je potpuno besmislena, Grenuj se očajan vraća u Pariz i na groblju, namočen do kosti svojim čarobnim mirisom, predaje se grupi marginalaca (ima ih baš tridesetoro) koji će ga od nastale ljubavne žudnje rastrgnuti i pojesti (Na njihovim licima počivao je jedan devojački, nežan sjaj sreće ... Po prvi put su nešto uradili iz ljubavi). Kao što možemo primetiti, ni u tački Grenujevog predavanja smrti, pisac ne odustaje od svog nihilizma, jer Grenujevo ritualno žrtvovanje ne donosi ništa sem jedva nešto malo sreće na licima kanibala, koji ‘po prvi put uradiše nešto iz ljubavi’.

Ziskind je svoj Parfem umućkao i pustio u prodaju sa 35 godina života! Da li je njegovo alhemijsko ’Veliko delo’ (Grenuj pravi parfem, Patrik Ziskind knjigu) reprezentacija Kamena mudrosti ili nečeg potpuno suprotnog?

S jedne strane, oseti se autorova superiornost (u poznavanju žanra, briljantnom jeziku, originalnoj ideji, ispoštovanom dramskom postupku, u slikovnosti uverljivog detalja i istorijskom portretu doba i miljea, kao i u visprenom postavljanju gnostičkog duplog dna priče), a s druge, imamo nejasno koketiranje sa istinom, sa hrišćanskim simbolima i pojmovima, sa odsustvom ljudskosti hladnokrvnog zločinca, koji je opet vrsni znalac svog zanata. Da Parfem nije originalno štivo, napisano majstorski, ne bi pobralo nagrade i divljenja. Opet, da nije frapantno i da ne govori o uznemirujućim zločinima, da ne šokira i ledi krv u žilama, ne bi bilo popularno i ne bi se prodavalo u milionskom tiražu. Ziskind je, kako vidimo, spojio populizam trilera i alhemijsku priču o Velikom opusu.

Sa jednim čulom koje dominira kao u praistorijskih ljudi, i stavlja ga u red animalnog, i sa programiranom opsesijom da ovlada veštinom, što je karakteristično za genija, Grenuj je jedan čudan hibrid najuzvišenijeg i najanimalnijeg. Opsednut mirisima, on dolazi do uvida da nema sopstveni miris, nema svoj nepatvoreni identitet i užasnut se suočava sa svojim ništavilom. Tragediju pokušava da kompenzuje iskonstruisanim identitetom, superparfemom, a potom shvata apsurdnost takve egzistencije i predaje se smrti. Sve to čini hladnokrvno ubijajući. I tu je taj temeljni udar u pleksus, ali i logiku – potraga za samospoznajom je prioritetni arhetip, ovde udružen sa odsustvom svake ljudskosti. Postavlja se pitanje: Šta je važnije: samospoznaja ili ljudskost? Problem i jeste u tome što je samospoznaji ljudskost imanentna, kao što bi trebalo da je istini imanentna ljubav. Paradoksalne pretpostavke zato grade priču koja je apstraktna. Žan-Batist Grenuj je, logički gledano, jedan nemoguć lik. Jer da biste mogli da razumete drugog, potrebno je da nosite razumevanje u sebi. Jednako tome i figurativno govereći, da biste onjušili nekog, mirisi moraju postojati u vama. Tamo gde je ništa, nema žudnje. Kad mošusni jelen u doba parenja počne da luči mošus, krene u besomučnu potragu, mučen vlastitom hemijom. Žudeti za mirisom, znači biti pun mirisa, sopstvenog hormonalnog koktela koji je tu, ali ga treba izneti na videlo i upoznati. Ne traži se ono što već ne postoji. Matematički sledi da je Grenuj nemoguć, antiegzistencijalan, nepostojeći.

U romanu se može zapaziti referentnost na Hrista i njegovu poruku. Ljubav koju je Žan-Batist (Jovan Krstitelj) probudio kod sveta tek je hemijska reakcija na veštački spravljeni agens. I Grenuja treba da razapnu na krst u pet popodne kao pravog počinioca zločina, ne kao nevinog političkog neistomišljenika, ali ga svetina, za razliku od onog što je učinila Nazarećanu, ne da razapeti. Grenuj je kao nekakav naopaki Hrist, Antihrist. Umesto ljubavi Isusove, ovde imamo obrnuto proporcionalnu kategoriju - Moć. Svetina, međutim, bolje reaguje na moć nego na ljubav, kako je to već istorija nebrojeno puta pokazala.

Da je pisac zaista znalac alhemije i da je unutrašnju transformaciju na sebi do kraja sproveo, ne bi napravio gaf (ni bestseler) u prelomnoj tački priče kad Grenuj spoznaje da nema vlastiti miris. U gnostičkom smislu, ovaj proces je nedovršen. Nakon izgona u srce tame adept može da spozna odsustvo ’vlastitog mirisa’, ali istovremeno otkriva da ima, ili, tačnije, da jeste nešto drugo. Možemo, dakle, pretpostaviti da je Žan-Batist Grenuj ostao nedovoljno dugo u Plomb di Kantalu, (Ziskind u svojoj kreativnoj samoći) i da je zato usledio serijal umetnički savršeno koncipiranih zločina i dosta čudna i izopačena aroma terapija Ziskinda alhemičara.

Ako Patrik Ziskind, dakle, nastavi da se igra svojim moćima, sasvim je realno za očekivati da u svet književnosti bane još neki fantom iz njegove laboratorije, ulašten do savršenstva.