Razgovaramo sa Milanom Mihaljčićem, psihologom, urednikom Zavoda za udžbenike u Beogradu.

* Recite nam šta novo priprema Zavod kad su u pitanju knjige za male čitaoce.

- Zavod za udžbenike nedavno je izdao četiri zanimljiva naslova u saradnji sa francuskom kućom Bajar (Bayard). Reč je o četiri priče iz čuvene Bajarove biblioteke Volim da čitam, koja godinama važi za jednu od najpolularnijih među mlađim osnovcima u Francuskoj. To su Kuća mog dede, Pozorišna predstava u školi i Oluja u kući (autorka Žo Estland) i Neobični kontrolni zadaci (Fani Žoli).

* Šta vas je kao urednika privuklo ovoj biblioteci?

Nekoliko stvari. Prva je forma knjige. Svaki naslov u biblioteci je sjajno dizajniran i bogato ilustrovan, gotovo kao slikovnica, iako je reč o podužim pričama. Mislim da takva forma predstavlja novinu na našem tržištu, gde se od dece, nekako bez pravog prelaza, očekuje da se sa slikovnica preusmere na čiste tekstove. Ovde je tekst ravnopravan sa crtežom – knjiga zadržava izvesne odlike i šarm slikovničke forme, ali istovremeno ide korak dalje nego što bismo očekivali.

* U čemu se sastoji taj iskorak?

Pre svega, u izboru tema i načinu na koji im se pristupa. To su druga dva važna razloga zbog kojih smatram da će knjige imati dobar prijem. Već letimičnim pregledanjem naslova biblioteke uočava se da tabu-teme gotovo ne postoje. Sve, ili gotovo sve, može i treba da se kaže deci ovog uzrasta. U biblioteci Volim da čitam mladi čitaoci će naći i decu čiji se roditelji razvode, i probleme sa učenjem, i dečaka koji se nosi sa smrću svoje bake. Tu je, zatim, priča o dečaku čiji komšija je mentalno zaostao, ili o crnoj devojčici u čijem razredu se javlja rasna netolerancija.

*Možete li nam predstaviti neku od priča?

- Predstaviću Oluju u kući , priču o desetogodišnjoj devojčici čiji roditelji se razvode. Ispričana u prvom licu, Oluja u kući poseduje sve elemente neophodne za ohrabrenje čitaoca (pod pretpostavkom da se njemu nešto slično dešava) ali pri tome nimalo ne liči na psihološki priručnik za ponašanje u kriznoj situaciji – ima razvijene i uverljive likove, duhovita je i pitka, dirljiva i poučna u isti mah. Deca će je razumeti i zavoleti njene junake. Ako ih se tema tiče direktno, priča bi trebalo da deluje ohrabrujuće. Ostala deca će, nadajmo se, bolje razumeti nekog svog prijatelja koji je preživeo ili preživljava slične probleme.

Govoreći pohvalno o priči, Timoti Bajford je, doduše, izneo bojazan da bi ona mogla uznemiriti čitaoca čiji se roditelji svađaju ali se ne razvode. Činjenica je – takva mogućnost postoji. Pa, ipak, reakcije dece četvrtog razreda jedne beogradske osnovne škole ohrabrile su me u uverenju da neželjenih inerpretacija neće biti. Na pitanje da li je devojčica u priči uradila nešto što nije trebalo, jedan učenik je odgovorio: Trebalo je da odmah poveruje dečaku iz školskog dvorišta da mu je simpatija. Ako se mama i tata razvode, moraš da pronađeš nešto lepo za sebe, što pre. Komentar je ispraćen kikotom, ali i odobravanjem i razumevanjem ostale dece.

Kontrapunkt glavnoj junakinji priče predstavlja njen mlađi brat, petogodišnjak. U situaciji kada život nagoni devojčicu da sazre pre vremena, ona mora da se brine i za brata. On teško razumeva šta se dešava u kući, a pritom je neodoljiv sa svojim naivnim, detinjim komentarima. Toliko je ubedljiv i životan, da me podseća na mlađeg brata Marsela Panjola iz njegove čuvene autobiografske trilogije o detinjstvu. Ono što glavni junak (ili čitalac) pomisli ali ne izusti, to može da čuje od mlađeg brata, dečkića kome godine dozvoljavaju nesputano izražavanje emocija. A emocija u Oluji u kući, baš kao kod Panjola, ima napretek.

* Recite nam nešto i o drugim edicijama koje uređujete.

- Pokrećem nekoliko dečjih biblioteka. Jedna od njih, Skočimiš, namenjena je deci uzrasta do tri godine. Inspiraciju i ohrabrenje za nju pronašao sam u slikovnicama Erika Karlea, autora i ilustratora koji je doživeo svetsku slavu obraćajući se najmlađim čitaocima. Vrstan ilustrator, Karle pribegava jednostavnom rešenju: prikazuje različite likove, uglavnom životinje, u kontekstu rudimentarne priče, takve da je i vrlo mala deca mogu razumeti. Ovo je mnogo teže postići nego što izgleda. Nama odraslima nije lako da se uživimo u svet dvogodišnjaka. Ne sećamo se sebe iz tog perioda, pa nam preostaje da se oslonimo na iskustvo rada sa decom (supruga Erika Karlea je bila vaspitač u vrtiću), kao i na poznavanje razvojne psihologije. Sve nam to pomaže, naravno, ali nikada nismo sasvim sigurni kako će mališani prihvatiti neku našu ideju.

Nekoliko godina sam radio kao vaspitač u vrtiću. Tu sam sa velikom pažnjom pratio kako deca reaguju na različite knjige i slikovnice. Najtraženija knjiga u maloj biblioteci vrtića bila je Karleova Veoma gladna gusenica. To je knjiga kojoj se većina dece neprestano vrećala. Sećam se trogodišnjeg dečaka koji je znao da provede po pola sata igrajući se tom knjigom, okrećući njene stranice i provlačeći prste kroz otvore koje je izbušila gladna gusenica. Pola sata usredsređene pažnje! Svako ko je radio sa decom zna koliko je to neobično.

Moja želja je da se biblioteka Skočimiš približi visokim standardima koje su postavili najbolji autori u ovoj oblasti. Videćemo da li je to ostvarivo. Od nekoliko naslova koji su spremni za štampu, izdvojio bih slikovnicu Zbunjeni puž Asje Vasiljev. Asja je talentovana mlada ilustratorka, prepuna ideja, tako da uglavnom ilustruje sopstvene priče. Zbunjeni puž poseduje, verujem, sve što je potrebno da osvoji male čitaoce: čitke, odlično stilizovane ilustracije i jednostavnu, efektnu priču. Mislim da ideja zaslužuje da je predstavim: puž sreće bumbara koji mu kaže da je veliki, a zatim ježa koji mu kaže da je mali. Puž je zbunjen – ne zna da li je veliki ili mali. Zato se upoređuje sa svakom životinjom koju sretne: pored zeke je mali, pored mede je još manji, dok je pored gusenice i bubamare veliki. Na kraju naiđe na list koji je iste veličine kao on. A kakav sam pored ovog lista? – pita se puž. Pored lista sam gladan! Njam, njam! Jedva čekam da ta knjižica izađe – idem pravo u vrtić po recenziju!

*Koje knjige iz detinjstva nosite u neizbrisivoj uspomeni?

- Za mene je nezaboravna serija slikovnica koju je početkom sedamdesetih godina stvorila zagrebačka škola crtanog filma. Čuvam te sjajno ilustrovane maštovite knjižice poput Krave na mesecu i Mrava dobra srca. U to vreme su prikazivani i crtani filmovi sa istim naslovima, ali ja sam više voleo knjige. Ne znam zašto... Možda zbog prostora između sekvenci (što je odlika i slikovnica i stripa), koji pruža mogućnost nadgradnje i domaštavanja.

Imao sam veliko zadovoljstvo da radim na novoj verziji Mrava dobra srca. Prema tim antologijskim stihovima Brane Crnčevića Bob Živković je napravio nesvakidašnju, prelepu sllikovnicu.

*Da li imate uvida u svetske tokove kada je u pitanju književnost za decu?

- Od stranih dečjih knjiga čitam sve što uspem da nabavim, ali produkcija je tolika, da je teško steći ozbiljan uvid. U poslednje vreme najviše sam uživao u romanu Kralj lopova , nemačke spisateljice Kornelije Funke (čuo sam da je Narodna knjiga otkupila prava za tu knjigu, ne znam da li su je već objavili). Reč je o vrhunskoj detektivskoj priči čiji glavni akteri su deca. Od srca je preporučujem.

U dečjoj književnosti, inače, ima mnogo izuzetnih dela koja nikada nisu prevedena na srpski. Neka od njih se odavno smatraju klasikom i zaista je šteta ne predstaviti ih našoj deci. Zavod za udžbenike pokušava da obezbedi prava na takve naslove i objavi ih u posebnoj biblioteci. Pomenuću samo neke: Charlotte’s Web, E.B. White; The Phantom Tollbooth, Norton Juster; The Indian in the Cupboard, Lynne Reid Banks.

Prevođenje ovakvih dela predstavljalo bi, mislim, pravi kulturni događaj.