Joanis

Mahnula mu je obema rukama dok ga je ispraćala zauvek. Bilo je ubitačnih 40 C na asfaltu i devetka se zaljuljala ošamućeno. Kembridžki doktorant je te noći iz čista mira govorio za sebe da je ružan, nadasve nezadovoljan svojim grčkim nosem, što se očigledno uklapalo u trenutni psihološki autoportret. Par neumesnih opaski uputio je i na adresu svog polnog organa, sa kojima se ona nije mogla složiti sve i da je htela. No, ipak taj njen podsticajni pristup nije pomogao da se prozvani, koji se s vremena na vreme budio iz letargije, dade na bogomdani mu posao. Joanis je na rđavom srpskom između dremeža i nastupa kajanja ponavljao da mu jezao. Iako su težili toj jednoj noći, hodajući gradom zaljubljeni i nasmejani, povezani potpunim stiskom ruku, iako joj se sviđao nežni, elegantni Atinjanin, koji joj se neprekidno divio i svako malo ljubio joj vrat, čudeći se samom sebi kakva ga sad ovo ljubav snađe, nešto je stalo. Stalo u jednom trenutku na njenoj velikoj terasi koja je gledala na sušom ispošćenu travu i topole.

On je imao neku dugu vezu koja se raspadala i urušavala i batrgala bez nade, ali je ipak govorio da voli tu svoju devojku, kao i da želi da raskine s njom jer mu strahovito nedostaje to što su izgubili i zbog čega bi zapravo trebalo da su zajedno.

Ipak, činilo se da se uplašio. Uplašio se moćne i jake plime osećanja koja je u njemu probudila jedna strankinja. Došao je u ovaj Vilajet da nauči jezik zavađenih balkanskih nacija, ne da se zaljubljuje i pušta koren u trusno i zlo slovensko tlo. Na njenom licu skorašnje bombardovanje ostavilo je neprimetan (neprimetan za sofisticiranog politikologa) ali konkretan trag pustoši i beznađa. Na njegovom su se mogle videti senke španskih diskoteka u kojima se pleše kroz sapunicu, akademskih nazalnih fusnota - suvenira sa nezaboravnih predavanja, miris Atlantika i golfske struje i promenjivo oblačnog vremena nad Britanijom, gena koji se prepliću po metropolama, velikih radosti mladih Evropljana. Možda je zbog toga to nešto između njih stalo, zaustavilo se, odbivši da gazi preko nedopustivog kontrasta.

Velelepni točak stao je bez škripe. On je rekao da je ona divna, ali da on ima svoje doktorantske planove. Bilo mu je teško. To je bila odluka. Odluka da se prekine. Jer mala eterična činijica polupala se još oko sedam te večeri na njenoj terasi i Atinjanina je odneo vetar koji je duvao sa istoka na zapad.