 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Hotel Egzit
...Od tada lutam lavirintom i skupljam mape sveta. Bavim se izlazom.
Stigavši blizu njegovih odaja, gušio sam se od oporog vonja govečeta, koji ste mogli da osetite istog trenutka pošto ste zakoračili u L. Izoštren kao sečivo, sada je pekao sluznice. Mesečina je jasno bacala senke nad visokim zidinama. Zamotao sam usta čalmom i stegao svoj nož. Nikada nisam ni mislio da odustanem, ali sad sam osetio slabost i blisku smrt kako struji mojom kičmom i hladi je. Pojeo sam zadnju šnitu sira i okrajak hleba, plus celu jabuku koju sam čuvao za kraj; mrva hrane nije ostala i ja bacih torbak i sve drugo, i produžih. Od muke me je oblio znoj. Pritegoh maramu jer smrad je bio nepodnošljiv i stegoh čvrsto bodež u desnici. Čudovište, ogrezlo u svojoj nesnosnoj samoći i sudbini, nisam dugo tražio. Od njegovog krkljanja podrhtavali su zemlja i zidovi.
Čim sam ga video, znao sam da sam gotov. Pogledi su nam se sreli i meni su pošle suze. Ma koliko zamišljao smrt, a nikada u tome nisam bio dovoljno iskren, dovoljno i do kraja, nisam mogao da pretpostavim da je ovako čudovišna i čudesna. Ponosan, ljut, nestrpljiv i nesrećan, riknuo je tako silno, da mi je ispao nož koji nisam ni pogledao a ne podigao. Niz nogu mi se slio vreli mlaz mokraće i istom moja svest je počela da tamni. Dok sam padao, razmišljao sam o tome kako je šteta što će ovaj najveći, najsudbonosniji trenutak u mom životu, pokvariti bol kada me zver bude gazila i komadala. Stigao sam dovde da bi me jedno bizarno osećanje razoružalo, divlja lepota koja je kao grom proparala moje telo. Osetio sam prijatnu slabost, odustajanje, prepuštanje, nesreću sveta koja obitava u ovom stvorenju i zapitao sam se šta li znači njegove ime. Pružio sam ruku u njegovom pravcu. Video sam ga kako mi prilazi, zlokoban, suspregnutog daha, ali iznenađen ovim mojim skarednim i neočekivanim padanjem. Potom čuh potmuli udarac glave o tvrdu, izgaženu zemlju. Moje glave.
Tako je nastala opšta tama, dok nisam uspeo da razaberem da sam jedini izvor svetla upravo ja, ja bestelesni. To stanje praznine trajalo je možda trenutak, možda večnost, tek, vreme ovde nije postojalo.
Opet u magnovenju, kao da je prethodno iskustvo bilo vizija, zatekao sam sebe kako ležim u centralnoj odaji lavirinta. Bio sam sam i bio sam živ! Preživeo! Njega nije bilo nigde, ni njega, ni njegovog nesnosnog smrada. Nestao je. Shvatio sam da sam postao junak, legenda, mit. Shvatio sam, takođe, da nisam imao nikakve zasluge u ovome. Imao sam odlučnosti, ali ovo je pobeda koju ne možeš izboriti. Ovo je pobeda koja ti jedino može biti poklonjena.
Primetih, međutim, nešto veoma čudno. Moje telo se izobličilo. Grudi su mi ispupčene, a od mojih tamnih malja nije ostalo ništa. Sad sam žena. Osećam neku lelujavost i oblost i vrstu stida koja mi je do tada bila nepoznata. Ispunjava me osećanje ranjivosti, otvorenosti. Mrak je i izvana se čuje neobično brujanje. Otvaram vrata i izlazim u nekakav hol, napuštam veliku zgradu na čijem ulazu piše Hotel Exit. Veče je i gomila užurbanog sveta žamori ulicama. Sa svih strana neonske reklame i osvetljeni prozori nebodera. Saobraćaj je gust a vozači deluju nestrpljivo.
Od tada lutam lavirintom i skupljam mape sveta. Bavim se izlazom. Zovem se Arijadna i besmrtna sam. Ali ja znam da to nije dovoljno. Tako misli i Minotaur koji diše mojim plućima i čiji je čemer neizmeran.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
