 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Šapat u 20 slika
Isak je hinio strpljenje iako ga je proždirala želja da upozna svoju buduću ženu. Naročito da je telesno upozna.
1. Bio tako jedan dan, nekada davno, nekoliko hiljaduleća pre, i trag mu se jedva nazire u vremenu kao što se jedva nazire noćni proplamsaj daleke zvezde koje odavno više nema.
2. Jedan svučeni sunčev plašt bez sunca. Jedan eho ljudskog postojanja bez postojanja. Jedan eho koji šapuće.
3. Natovareni magarac prošao je ispred razapetog šatora njačući. Avram se trgnu iz razmišljanja kada životinjska prilika, vođena za ular, zabalega. Nije propustio da ovaj čin isprati do kraja, zenica prikovanih za čmar životinje koji se otvara kao ruža a zatvara kao bezuba staračka usta što uvek žvaću. Sve je to trajalo delić sekunde. Avram brižno pogleda svog naslednika. Mladost Isakova odjednom mu bi teška. Zapravo se iz tog nepozvanog poređenja na njegova pleća navali i za srce ga ujede svih 120 leta koliko je imao. Premda ga snaga ne beše napustila, osećao je svoj život kao jedno dugo, predugo utrnuće. Još da se Isak oženi i izrodi potomstvo (ono potomstvo brojno kao nebeski svod, kako mu Jahve kaza) i otići će u raj gde će valjda biti hlada koliko ti duša želi. Ovaj težak nomadski život i ove misli koje ga svuda prate kao čopor gladnih pasa, dodijali su mu.
4. Isak je hinio strpljenje iako ga je proždirala želja da upozna svoju buduću ženu. Naročito da je telesno upozna. Svoje majke seća se kao starice, rodila ga je u devedesetoj, dojilja je bila ružna i debela, spoljni svet se njegovog oca klonio i šatore mu zaobilazio, jer Hananci zaziru od obrezanog Avrama s kojim je milost Jahvea, tog ljubomornog i surovog boga, a lepim ženama nisu se mogle nazvati ni sluškinje čijih se zagrljaja kao mladi gospodin ipak nije lišavao. Njegov otac oklevao je da ga oženi, stoga mu je dokolica već nagrizla dušu uzduž i popreko i nagrdila je. Pirnu vetrić sa Severa i Isak to shvati kao dobro znamenje.
5. U tom pravcu Avram je, ima dva meseca, otpravio svog odanog roba Elijezera Damaštanina, sa deset magaraca, dva pomoćnika i dobro prikrivenim darovima, jer do Avrama Nahorajima, grada mlađeg mu brata Nahora, treba bezbedno stići.[1] Pa čak i da isprosi pravovernu devojku u rodbini Avramovoj, kako će Damaskin otuda nazad. Put je dalek i opasan. A devica u karavanu. Trebalo je čeljad otpraviti. Trebalo je...
6. Mlad mesec pojavio se prerano na nebu. Bio je dalek i manji nego inače ali mu se oblina mogla opipati.
7. Kao od zaraze čovek od neba oboli i zapali se, reče za sebe Avram, očito u vrućici, zatim sa mladjaka pogled skine i prostre po horizontu. Uobičajeni končić dima u daljini, ništa više. Nema Elijezera, nema njegovog neustrašivog sluge, nema ga ove neustrašive večeri kao ni boga. Dve devojčice, neozbiljno se pogledajući, hladile su ga velikim lepezama. Starina ču Isaka gde naređuje slugama da prvo poje jagnjad i ovce. Isak je nadzirao sve poslove u kibucu jer je podela rada morala besprekorno da funkcioniše. Samo služinčadi na imanju bilo je tri stotine i osamnaest i još blizu tri hiljade krupne i sitne stoke. Sve je brujalo od njakanja, mukanja, blejanja, šištanja, lajanja, dozivanja, vriske, dernjave svake vrste.
8. Avram mahnu kao da tera muve i devojčice, koje su to jedva dočekale, otrčaše uz veseli smeh. Kad bi tako ružne uspomene mogao da odagna... Pred polazak Elijezerov u Mesopotamiju žrtvovao je trogodišnju junicu i kozu i trogodišnjeg ovna za dobru sreću i milost El Šadaja. Dugo je odlagao Isakovu ženidbu, tražeći mu i ne nalazeći priliku, ali se naposletku ipak odlučio za svoje pleme ma koliko bilo teško dostupno. I zar nije u životu teško dostupno bilo sve ono što je vredelo? Hanan, na primer, gde ne mora da se klanja Nanan Siru, haldejskome bogu Meseca. Samo su mu karavani donosili glasine iz Harana i on je morao da im veruje. Dobri moj Elijezere, hoću li te ikada više videti? Uz to Isak je bio začauren u svojoj ljušturi i njemu nije preostajalo ništa drugo nego da nagađa šta se u mladićevoj glavi događa.
9. Od onoga što se zbilo u Moriji Isak se teško oporavio. Ako se uopšte oporavio. Avram je posle te epizode godinu dana ležao kao u bunilu. U bunilu je tamo otišao, duševno razjedan, od sile nečiste gonjen. Ali ko sad to da ispravi? Moglo je biti i gore. Mogao je čedo svoje ubiti. Ljudi bi ga zvali prorokom, ali je samo on znao na kojoj je jari duše to proroštvo izniklo. Pre četrdeset godina snašla ga je prava, pustošeća bujica verskog zanosa. To beše zlatno žalo na pustoj obali njegovog života. Ali od tog zanosa sada, u ovom trenutku, ni ugarka više nema. Kao da mu je unutrašnje biće sprženo u nekoj opasnoj pobuni protiv svakodnevice. Suv je kao drvo maslinovo, oči mu ne sijaju plamom, ova stepska prašina ušla mu je u svaku poru kože, nema više snage. Gde su sada noći bdenja i molitve? Umro je za života. Zna da Bog postoji, ali kakve koristi od toga? Isaka je mogao onog jutra ubiti a dečku još ni sedamnaest godina nije bilo. Ni dan-danas nema hrabrosti da ga pogleda u oči. Uz to, njegov sin je potpuno čudan. Gleda ga drsko kao da ga za paljenicu u Moriji pita. Kao da pita: Oče, sećaš li se one uzvišice kad me sveza kao jarca da me kolješ? Kao vola da me pečeš, mene koga ti Jahve posla u starosti i samoći da ti se nađem? Kao da pita: Zar misliš da sam ti oprostio, tebi lažnom proroku, ludi što sama sa sobom priča? Kao da pita: Sećaš li se, do neba sam se drao? Kao da pita: Oče, kako si mogao? U ime kog boga, oče? Kao da pita: Zar misliš da me je Jahve spasao?
10. Devojka nagnuta nad izvorom sa širokim rumenim krčagom u ruci koja pridržava grlo posude dok ona druga popravlja veo, nestašan i penušav, gleda ga ljubopitivo, otvoreno. Elijezer privodi magare i čeka. Toplo, kaže. Devojka se osmehne. Toplo, uobičajeno, kaže ona. Životinje piju iz valova, ona im prinese svoj krčag i vrati se u prvobitni položaj. Pesma zrikavaca zapljuskuje ih odasvud. Vreme traži i nalazi razloge da stane. Elijezer gleda devojku, žeđ svoju ne gasi nego je raspiruje. Lepa je, misli. Nema tvojih družbenica, misli, kaže. Sad će one, ona. Njen hrholjavi hebrejski, upliće se u veo, ovaj sklizne ali ga ona na pola puta presreće i vraća. Voda grgutava žubori, presipa se, magarci bučno piju, ona im opet nasipa opet puni meh, a onda odjednom posrne jer pri novom takvom pokušaju sandala joj ostane u blatu u koji je skliznula s mokrog kamena. Njene beonjače bljesnuše u potrazi za osloncem. On je hvata za podlakticu i struk jer je u skoku kraj nje, brzo zatim sklanja ruke koje ostavljaju vrele pečate pod njenom oranž haljinom.
11. Stajao je tamnoput i bosonog u blatu, dok se ona, kao mačka se izvivši, već obraćala dvema ženama što dolažahu u pratnji buljuka dece. Okrenula se. Ne samo da je bila lepa, bila je lepotica, bolno je primetio Elijezer. Utroba ga preseče. Imam nešto za tebe, reče joj. Navuče svoj ogrtač, jer je bio nag do pasa, otresavši ga od peska i prašine. Upaše se i hitro iz nekog nevidljivog džepa izvuče zlatnu grivnu, pa još jednu. Devojka ga je oprezno gledala a zatim sa velikim zanimanjem pristupi narukvicama. Odakle ti ovo, upita ga ozbiljno, gotovo strogo. Prosim mladu svome gospodaru. Ona podigne pogled, crn, topao, bistar, brz. Dođi, reče mu. Tvoj je gospodar bogat, čini mi se? Odakle si?
12. Reveka bejaše unuka Nahorova, Vatuilova kći, tako da joj je Isak, mladoženja dvadeset godina stariji od nje, bio stric. Avram joj je bio deda a Sara baba, jer su supružnici Avram i Sara bili deca istog oca. Revekin brat Lavin ubio se druge noći pošto su mu sestru odveli. Ona se s njim pozdravljala uzdržano i oborena pogleda dok je mladić bio vidno bled. Rodbina ih je dopratila do onog mesta izvan samih zidina grada na kom je Elijezer ugledao narandžasto priviđenje, šesnaestogodišnju vitku Hebrejku. Nevesti se u jednom danu desilo sve ono što jedna devojka poželeti može. Beše isprošena i zaljubljena. Široka leđa Damaštanina, po kojima je pala gusta valovita griva uvojaka kada su išli kroz predele šarane drvećem i travom, ili bela marama s povezom kada iđahu pustinjom, bila su joj jedini vidik. A on je to znao. I ćutao je. Ćutao je i hodao, hodao i ćutao. Reveka se klatila na leđima magarca i strpljivo podnosila nedaće puta.
13. Kod Sidona sretoše neke Hetite. U karavanu njih trojica, šest tovarnih životinja, jedan kostur od psa. Videla se da premišljaju da li da napadnu Elijezera ili ne. U svoju premoć očito nisu bili posve sigurni. Ili ih je put terao na brzinu, ili su se pak odlučili da za ovom loše osiguranom povorkom krenu u poteru čim se u ljudstvu osnaže, tek oni prođoše uz pozdrave i prigodna propitivanja. Reveka se suznih očiju molila i zahvaljivala El Šadaju. Damaskin naskoro odluči da zakonače. On joj namesti ležaj i kad je namirio stoku, sa noževima za pojasom obilazaše proplanak čitavu noć.
14. Da mi je samo okupati se, uzdahnu Reveka i ponese tu želju u san. Sanjala je Elijezera kako je ljubi, ljubi, ljubi. Kako miluje njegove mrke mišiće leđa, kako mu je stražnjica među njenim bokovima, tvrda i odlučna.
15. Mislim da dolaze! dotrča Isak sav zadihan. Isak ga je stvarno poslušao i usporio korak, skinuvši košulju i bacivši je u grm.
16. Ono je Jahve bio poslao ovna. Ono je Jahve spasio život dečaka. Ono se Bog konačno smilova. Jer u poslednjem trenutku životinja je zablejala, iz žbunja iskočila. Jer ono može biti samo Božje delo. Jer on je Jahvea preklinjao da dođe, da mu se ukaže, da mu milost čudom učini.
17. Joj, Elohim!
18. Koliko li je grehova na njemu! Sa drugog i pri vrhu zakrivljenog nosa odlepi se krupna kap znoja i padne u gustiš sedih vlasi brade. Kako je tek jadnu Agraru otpustio. Hajde nekako to. Ali kud sa sinom! Kud u suvu stepu, u pustaru! I zar je to bila slučajnost? To što je preživela, Ismaila odigla i za Egipćanku ga oženila? To je bilo Božje delo! Avram je svoju naložnicu strasno voleo, već kako stari mogu voleti mladost, a Ismaila je grlio i nestašluke mu opraštao sa iskrenom očinskom nežnošću. Ali je zato Sara Agraru sve manje podnosila. Sve češće tukla i poslom obasipala. Kako je našla za shodno da je privede svom mužu, tako je našla za shodno da nesrećnicu iz njegove postelje uz dreku i bes izbacuje. To su bile nepodnošljive scene. Avram uze maramicu i obrisa čelo. I onda je morao da bira. Ili žena, ili ljubavnica. Ili razum, ili srce. Ili Bog, ili greh. A kako bi mu Agrara sada tugu osmehom razvejala...
19. Reveku nahraniše, okupaše, uljima namazaše i obukoše te ona uđe mužu u šator i leže sa njim.. Kad je rodila tamnoputog naslednika lozi od boga izabranoj, Isaku još nije bilo sve jasno. To je dete zataškano, a pramajka Izrailja tek će mnogo godina kasnije roditi Isakovu decu. Ali te noći ona je tražila ljubavnika, iskravši se iz šatora i kroz uspavano selo kriomice hodeći. Samo je Mesec svojom oštricom sekao šapat sa njenih usana: Elijezere! A Isak, on je spavao. Posle toliko dugo vremena napokon srećan.
20. Eto. Na danu tom izgubljenom i nađenom, pa opet izgubljenom, ležalo je prokletstvo i dar Jahveove milosti.
1] Kamile koje po starozavetnom predanju kreću na ovaj put domesticirali su arapski beduini tek u 12. veku p.n.e.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
