Trava je OK

Bila jedna ruža na jednoj livadi. I oko nje svud uokolo talasala se trava, zelena kao zeleno more. Krtičnjaci, voluharice, poljski miš i dosadni mravi. U takvoj jednoj pustari bilo je do zla boga glupo zamirisati. Tuda naiđe jedna koza, obradova se jako prelepom cvetu i zameketa. No, brzo se sneveseli. Kakav mi je to cvet kad ne miriše, reče koza samoj sebi u bradicu. Dođoše tu i krava i ovca koje su podelile kozino mišljenje. Zabalegaše i zabrabonjaše svaka na svoj način pa otidoše dalje da pasu. Sve ruže su sujetne na svoju izvanrednu lepotu, pa tako i ova. Srce joj je ceptalo od poniženja. Zatrpali su je govnima! Sramota! I to zato što je lepa a ne miriše! Pa, ipak, kakva korist od mirisa? Zar za ovu bednu gomilu travuljine? I zašto zamirisati kad nema nikog da u tome uživa? Sve sam mediokritet od zelene usnulosti.

Istina je, međutim, bila da ruža nije ni umela da zamiriše. Jer za miris je neophodna duša. Ali, ne makar kakva, nego duša ispunjena zahvalnošću, čak i zbog polegle jalove stepe. Takav jedan miris može da nasmeši nebrojene svetove.

Ova ruža je bila uboga i sama, tragična i malčice ukočena, ali se jedne zvezdane noći, ipak! ipak! potpuno otvorila i predala svojoj sudbini.