Sudbina kao zamka

 Može neko da kaže da sam zla, ali ja kažem da nisam, samo sam jaka, jača od demona ljubavi i to je sve.

Moj brat, da, ličio je na mene, porazno lep, i oh, da, svakako, bili smo ljubavnici, patološki vezani jedno za drugo. Ali, šta se moglo očekivati od tako usamljenih bića kao što besmo mi. Dva para na ovom svetu. Naši roditelji i nas dvoje. I jedan bolestan i oronuo bog. Zar je moglo ispasti drugačije, zar je trebalo?

Ubila sam Avelja kad shvatih da ne mogu ništa protiv te ljubavi. I da se razumemo, nije to ljubav, to je žudnja i plamen tela, dospeo iz sveta prokletih. Moju ruku niko nakon toga nije stegao, a živela sam dugo i predugo. Znam da mi istorija, prepredena kao Jahve, nije oprostila, niti ovo govorim zbog oproštaja, ali želim da neke stvari budu razmotrene i upamćene. Ako je sav izbor koji imate taj da spasite sebe ili da propadnete, zar ne biste izabrali svoj spas. I ko je onda bolestan ako ste izabrali svoju smrt? Bolje časna smrt, nego sraman život, je li? Ali, šta je časno u smrti ako sa sobom ponesete otrov sa kojim se niste izborili.

Nožem mu izvadih srce i ono u mojoj levici prošaputa ime, moje ime, o Jahve, bože prokletih, moje, moje ime. Ali, ni to mi nije bilo dosta, već izlih srce Aveljovo na svoje lice kao punu čašu vina elojskog i napih se krvi onoga koji me je voleo. Tad osetih da je moja utroba mirna. Po prvi put u životu konačno mirna.

Da li sam zavidela Avelju? Veoma. Toj površnosti i lakoći življenja, ali ne na njegovoj žrtvi bogu, koja je prihvaćena, dok moja, naprotiv, nije. To stvarno nema nikakve veze sa životom. Jedna stvar da svima bude jasna, Jahve bi zavadio i dva oka u glavi. Čak i ja imam više razuma od njega. Bio je ljubomoran na nas. A od oca i majke najviše smo zla pretrpeli. Podmetanje, skrivanje, laži, sinovi, loza. Međutim, Eva je rodila blizance, dečaka i devojčicu, Avelja i Kainu, a laž je potekla od Jahvea. Jer – zašto ne laž?

Ubila sam brata mog, ubila sam ga iz ljubavi. Kad nekog toliko volite da vas telo boli, kad toliko volite da želite da predmet ljubavi nestane jer ne možete toliko uzimati koliko biste hteli, jer je vaša želja veća od onoga što željeni može da pruži, veća od onog što on jeste, kad ste vi veći od onog drugog, kome da uzmete život? Sebi?

Umeo je da se zabavlja na moj račun, da me posmatra čudno zagledan, da mi se smeje u lice i izruguje, znajući da je sam on jedino božanstvo koje priznajem. Kada bi otišao za stokom, već oko podneva išla sam da ga tražim po utrinama i gudurama, u opasne vrleti zalazila sam kao jedna od njegovih koza. Radovao se što me vidi poput deteta, ali ja sam ta koja ga je podsticala na mušku strast, sam je bio uspavan. Nedužan, predobar, prejednostavan, no, opet, izdržljiv i revnosan ljubavnik.

Mislim da je naslutio da ću mu doći glave. U poslednje vreme umeo je da ode iza planinskog venca i da se vrati nakon mesec-dva. U svetu u kom postoji četvoro ljudi, takav odlazak ima težinu zločina. No, vi to ne razumete, potomci Seta, jer moral je pustio pipke u vas kao karcinom i jasan vam je samo argument posledice, nisam li u pravu?

Sa puta doneo mi je ubijenu lavicu, što nije imalo bitniji uticaj na moju potištenost jer izjutra ga zaskočih s nožem u ruci. Oči kojima je zurio u mene gledale su me sa nezamislivom zahvalnošću. Verujem da sam ga spasila, spasila od sebe. Napila sam se krvi iz srca njegova i smirila utrobu zauvek.

Istim nožem Adam je napravio zvezdu na mom čelu i proterao me sa ognjišta. Posle su Adam i Eva, rodili Seta, poslušnog i zadrtog u veri, a šta su potomcima ispričali, znate i sami.

U mom svetu postojao je samo on, moj brat blizanac, kojeg ubih da ne izgorim.