Reč ima Zla veštica

Nisam zla, samo nisam mogla da zavolim to kmezavo derište. Htela sam sina, nekoga u koga se mogu pouzdati, ko će sačuvati porodičnu tradiciju, produžiti lozu. Konačno, moj muž i ja smo bili plemenite krvi i moja želja je, strogo gledano, na svom mestu. Kad sam je rodila, sve je još bilo u redu, ali svakim danom moj muž me je manje primećivao, svakim satom bivali smo jedno drugom sve dalji, moje srce se kamenilo i omrzla sam ih oboje. Ostavili su me po strani, a ja ničim nisam zasluživala da ostanem po strani. Njihovi pogledi bili su zaverenički, razgovori bi zamrli kada bih ja naišla. Vremenom su me potpuno izopštili.

Pa, šta biste vi učinili da vas rođeno dete tako izbaci iz srećne zajednice? Bili biste ravnodušni? Ma, idite, molim vas! I onda sam ja ispala veštica a njih dvoje nevinašca!? Snežana me je kažnjavala svojim uticajem na oca. Što god bih ja odlučila, ona je osporila. Što god bih rekla, poklopila bi me. Kad bih se nasmejala nečemu, ona bi prevrnula očima uz grimasu tražeći njegovo saučesništvo. I nalazila ga je, pomešanog sa nekim sentimentalnim očinskim topljenjem facijalnih mišića.

Bila je pametnija, ali nije bila lepša. Ako je neko bio lep, to sam bila ja. Ali, nagrizalo me je zlo, osveta i patnja. Izgubila sam voljenog čoveka i podavala sam se jednom slugi koji se zvao Vasilije ili njegovom bratu blizancu, ne znam ni ja tačno, a nije ni važno. Oni su mi bili jedina uteha da ne poludim. Opaki naum da uništim tu malu beštiju smislila sam za onih dana kada se Snežana razbolela od stomačnog gripa i kad ju je otac ostavio u bolnici. Moj muž mi se bio vratio, seks nas je opet vezao u neraskidivo klupko, opet svetlost i radost u domu. Ah, ta budala. Pa, on nije imao pojma šta se dešavalo u našoj kući i koliko je tome doprineo. Slobodno vreme bi mu prolazilo u igri šaha sa Snežanom, prokletom malom kučkom. Šta je on mogao znati? Čim se ona vratila, vratile su se i stare navike. Pokušala sam da joj priđem, ali bila je još tvrđa. Povukla sam se potpuno u svoj deo kuće. Bavila sam se travama i lečila bolesne sluge. Muž je prestao da me posećuje zauvek. Ostario i senilan, sedeo je u kutu i buljio u šahovsku tablu.

Prošle su godine i jednom kad je starkelja otišao na duži put, na nekakvu porodičnu sahranu, dođe mi zla pomisao i odlučih da krenem u totalni obračun. Vasilije mi je bio ropski poslušan. I on, i njegov brat. Rekla sam im da skrnave onu kučku koliko im volja i da je naposletku ubiju. Čiste savesti otišla sam u šumu da skupljam trave i u našoj brvnari da prenoćim.

Šta mislite šta se desilo? Braća su je zaprosila. Trebalo joj je jedno veče, jedna noć, da ih obojicu zamađija. Moj nesrećni muž se nikada nije vratio sa puta, a mene su u onu kolibu saterali da strunem.

Oslepela sam posle nekoliko godina. Vasilij, ili već onaj drugi, vrlo brzo je pod čudnim okolnostima umro. Mislim da pogađate ko je bio jabuka razdora i kako jedan motiv može da zaluta i da se preodeva, hm?

Jednom sam se lutajući šumom nehotično približila našoj kući.

Mogla sam da razaberem sedam muških glasića! Oprasila se kao svinja, a vi pričate koještarije svojoj deci, vi i vaši budalasti patuljci!

A niko se nikada, baš nikada, nije ni zapitao kakvo je bilo moje detinjstvo! Niko!