Vlasjuk

Sad si ti taj koji će reći ko da živi, ko da mre, i vedrica čiste namere i ozarenosti kojom kupaš pojavno, samo ti smeta. U tvojim je rukama aršin, jedni će biti pomognuti, druge će pojesti mrak u stranu upravljenog reflektora.

Vlasjuk kaže da je Ruskinja. Odakle ste, pitaš. Iz Kijeva. Pa, to je Ukrajina, zar ne, kažeš nezadovoljno kao da je neko potcenio tvoje znanje geografije? Da, da... (Ukrajinka i Ruskinja su dva suprotstavljena pojma, ako tebe neko pita.) Ukrajina nije pravoslavna, a mi za Rusima pravoslavne bratske suze lijemo, imala je vremena to otkriti. Černobilj, interesne sfere pod plaštom studentskog otpora i beda tranzicije iz socijalizma u kapitalizam mnogostruko veća nego kod nas, zato tvoja sagovornica bira drugo mesto porekla. Vlasjuk je ovde godinama. Ima kćerku na drugoj godini prava. Razvedena. Pravi kuću u nepopularnom delu grada. Debela, nenegovana, sa upaljenim bubuljicama od lakata prema prstima i pomadom koja ih isušuje preko. Podseća na izbušeni podbuli leš. Gornja jedinica ružno okrnjena. Crna kratka kosa, sklona mašćenju. Ne nosi grudnjak nego torbu nalik cegeru.

Ti si direktor. To samo znači da su prljave odluke poverene tebi i da te svet koji nema lični kriterijum ceni zbog titule.

Ona je profesor matematike i traži posao u gradu. Ti je odgovaraš da napusti državni sektor i uđe u privatni. Istina je, međutim, da ne želiš da je primiš. Teško ti je i da je gledaš, kako li će tek učenici škole. Kijevski kraljevski univerzitet, čista matematika. Veli da je stroga. Kažeš da osnivači škole polažu na izgled nastavnog kadra. Kostim, frizura, entuzijazam, mladolika spretnost. Pitaš se da li razume na šta ciljaš. Matematičarke pred momcima sakriće šta studiraju, nisu lepe, nose naočare kao pepeljare, veli, shvata ona, nije glupa kao što matematičarke mogu biti.

S jednog kraja razumevanje, s drugog, tihi nevidljivi uzmak. Čovečan, topao razgovor i otklon: javite se na konkurs sredinom avgusta. Moramo da čujemo (vidimo) i druge kandidate. Ne možemo ništa da obećamo. Iako si sama, zaklanjaš se iza prvog lica množine, pozajmljene uloge da odlučuješ o ljudskim sudbinama, gorka kao dan u zatvoru.

Zašto, Bože, ova Vlasjuk mora da izgleda tako loše, tako propalo, zašto???

Odlučno si pomislila, otresavši dosadnu zunzaru savesti: Ne biram ja ko će dobiti posao, ljudi sami sebe izaberu.

I onda si je zaboravila. Baš kao što predvideh.