Bajka o Zlatnoj zmiji

Na dan Princezinog rođenja, u dvorac je stigla jedna čudna knjiga od nepoznatog pošiljaoca, koja beše ostavljena zajedno sa drugim darovima. Sa jedva četrnaest godina Princeza ju je našla, odnela krišom u svoju sobu i počela da je čita. Pošto je knjiga bila čarobna, Princezi se desila strašna sudbina da bude pretvorena u zmiju. Tako se te iste noći iskrala iz dvorca i krenula svojim zmijskim putem. Sva njena prednost beše u tome što je imala košuljicu od zlata, tj. što je bila zlatna, pa su joj se životinje sklanjale s puta, znajući da je kraljevskog porekla. Nakon nekoliko dana i noći lutanja, sretoše je devet zmija, koje joj rekoše da su njena braća i da se ništa ne brine nego da njih sluša pa će sve opet biti kako treba. Ona im se zahvali i krenu sa njima. Tako su stigli do jedne rupe ispod kamenja, usred Duboke Šume. Ispod kamenja beše velika pećina puna krasnog i neopisanog blaga koje je širilo svetlost svuda u unutrašnjosti. Ovde ćeš spavati, rekoše joj, i ovo blago ćeš čuvati. Srećno, rekoše i odoše.

A blago beše nadaleko poznato među lovcima na velika blaga. I tako su s vremena na vreme dolazili Zmiji u pohode: Žabac sa smaragdnim očima, Beli kormoran, Sićani slavuj... Jedan dabar, Dabar sjajnog krzna, tri godine je obilazio i njuškao oko spilje, ne nalazeći otvor koji vodi unutra, pričao je priče da uspava Zlatnu zmiju, ali ona se pravila luda, govoreći da ona ne zna ni za kakvo blago. Jednostavno, nije mu verovala. Jednog jutra prestao je da dolazi. U posetu je došao i najbrži Ružičasti zec na svetu. On je našao ulaz u pećinu ali nije mogao ništa da iznese. Zlato je bilo preteško za njega. Odavde-odande, ali nije išlo. Tako on otide u neki manje težak pohod. Jednom tako dođe Tigar i zaspa pred pećinom. Noću dođoše Zmijina braća i rekoše: Tigar je opasan, a Zlatna Zmija reče: Znam. Tigrovi izgledaju monumentalno, ali, što verovatno malo ko zna, vole da lažu. On Zlatnoj zmiji kupi jedno ogledalce, optočeno biserima sa drškom od kornjačinog oklopa i Zmija mu pokaza katakombe pune sjajne raskoši. Ali Tigar beše jedne noći tako gladan, da umalo nije pojeo Zmiju. Instinkt za ubijanjem beše jači od svega. Zmija je bila strašno nesrećna. Bila je prevarena i jedva je ostala živa. Posle mnogo vremena koje je provela u bolesti, dođoše joj Dva viteza koja su se stalno smejala. Zlatnoj zmiji se oni jako dopadoše, pa im ponudi vina u zlatnim peharima. Ali, oni ispiše vino, pa otidoše smejući se. Jedan Purpurni bizon, koji je Zmiju odmah očarao, bio je uzeo tri tovara blaga, ali mu je usput sve poispadalo, pa je zmija išla za njim i sve polako ponovo skupila. Taj je nestao jer je bio i sam veoma bogat, pa mu to zlato nije predstavljalo ništa posebno. Prosto se zabavljao nalaženjem blaga. Jedne noći opet dođoše Zmijina braća pa rekoše: Doći će beli medved po imenu Beli Oblak, ti ga primi i podaj mu blago. Sutradan dođe beli medved po imenu Beli Oblak. On je bez reči odisao dobrotom. Zmija koja je 150 zmijskih godina čuvala krasan nakit i drago kamenje, pomače se u stranu i reče: Uđi! Beli Oblak izvadi tri velika džaka, natovari svo blago pa krene. Srećan put!, reče Zmija. On uz osmeh odmahne. Sad je Zlatna Zmija bila slobodna od čuvanja blaga pa je mogla da ide kud hoće. Putovala je noću da joj ne bi sijala košulja od zlata.

Posle tri noći Zmija najzad u zoru izađe iz Duboke Šume. U susret joj je opet dolazio Beli Oblak koji beše zaboravio jednu dragocenost od zlata, naime, nju - Zlatnu Zmiju. Ali, nije govorio zmijski jezik, pa samo nešto promumla osmehujući se. Zmija mu reče: Nauči moj jezik, Beli Oblače! i otide pod neki kamen da dočeka zoru. On se vrati otkuda je i došao, šireći svud unaokolo dobrotu. Oko ponoći dođoše Zmijina braća pa rekoše: Jezik Belih medveda je tih i nežan kao polarna svetlost. Ona odvrati: Naš jezik je žežena vatra i noć. Ko ne zna jezik zmija, neka se ne druži sa njima. Oni rekoše: Zaboravi reči. Tako Zmija zanemi i na pitanja retkih prolaznika odgovaraše ćutanjem. Hodajući tako po svetu, tj. gamižući, ona pred zimu dospe do Severne Zemlje kojom su vladali Beli Kralj i Kraljica. Međutim, Kraljicu niko ne beše video jer se pričalo da je jako ružna, te da je Kralj skriva od očiju javnosti. Zlatna zmija se uvuče u palatu da prezimi zimu i zađe upravo u odaje Bele Kraljice. Ali šta se dogodi? Na velikom Kraljičinom baldahinu Zmija spazi ono svoje ogledalce optočeno biserima sa drškom od kornjačinog oklopa. Silno se obraduje i razneži pa u suzama zaspi na krevetu. Kad oko ponoći, eto ti Zmijine braće, jer oni je behu pratili i štitili i savetovali kao prava braća svoju jedinu sestru na svetu. Skoči, rekoše. Zlatna Zmija se uspravi i ukoči kao štap. I gle! U tom čudesnom trenutku njoj se vrati ljudsko obličje i kraljevsko ruho. Razgledajući svoje ruke i prstenje na njima, i čudeći se svom liku u ogledalu, ona začuje bat koraka na hodniku. Na vratima zakuca Kralj, pošto je imao običaj da, šetajući noću usamljen svojom palatom, kraj Kraljičinih vrata zastane i pokuca. On je od Zmijskog Cara bio kupio ovu palatu sa ovom sobom i devojkom, Carevom kćerkom, unutra, ali devojku nikad ne beše video, iako su prošle mnoge godine od onda. Ali, kako je on bio pravi Kralj i pravi gospodin, nikad nije pokušao da uđe bez odobrenja. Ovoga puta iz sobe se začu nesiguran ženski glas. Kralj iznenađen otvori vrata i vide ženu u skerletnoj odeći sa zlatnom krunom i crnom kosom. Imala je tamne, duboke, nedokučive oči. Ja sam Bela Kraljica, reče. Dugo sam te čekao, odgovori Beli Kralj, zadivljen njenom lepotom, a ona u njegovom osmehu prepozna mirisnu dobrotu Belog Oblaka. Znam, morala sam da pročitam ovo!, reče ona pokazujući na Čarobnu Knjigu koju je počela da čita kada je imala četrnaest godina.

I tako se oni uzeše za ruke i zagrliše.

Za ovaj par može se reći da je nad svojim zemljama vladao pravedno dok je sveta i veka. Ali, da li su živeli dugo i srećno, kao junaci u bajkama, teško je sa ove daljine odrediti. Moje mišljenje je da su sreću morali paziti i negovati svakog dana i svakog časa jer je to jedini način da vas ona ne napusti.