Velimir

To je bio ultimativni skok u bezdno.

Bunar, još iz doba starog Rima, usnila sam na samom početku jedne zime i sačekala proleće da ga potražim. Nalazio se u Beogradu, njegov opis je u potpunosti odgovarao mom snu. Bio je doslovno zapušten. Trebalo je spustiti se dole, u mrak i memlu. Podilazila me je jeza, a utroba sve vreme bolela kao da je ženski deo bića alarmirao na uzbunu. Pošto sam avanturistički tip, ništa mi nije bilo strano. Naime, to što je bunar mrtav, za mene nije značilo ništa jer oduvek sam više verovala snovima nego očima. Čitavu obdanicu spuštah se. Pred veče pluća više nisu mogla da se šire a sveća se svako malo gasila. Iz ruku mi ispade kutija šibica, ali to što se potom čulo bio je stidljivi udarac o zemlju. Dno, konačno! Mulj i blato isprobijah alatkama koje su mi visile o pojasu. Malo-malo uzimala sam dah na većoj visini i silazila da udaram u dno. I - pojavila se voda! Pela se polako i penušavo, oslobođena vekovnog ropstva. Ja ispred nje. Bila je ledena, bistra, gasila je žeđ!!!

Pri mesečini posmatrala sam svoj lik u vodi koja se popela u čatrnji. Divni trenuci intime, ispunjenje sna, duboka noć i duboki mir...

Rizikovala sam život da očistim stari bunar, skinula sam svoje haljine i opasala se oruđem, ostavila svoj dom da bi našla bunar i oživela ga. Priznajem, bila sam tako ponosna na sebe. U slatkom zadovoljstvu i zanoćih. Ali, ujutru kad sam ustala, vode ni od korova. Vrisnula sam u unutrašnjost bunara ali krik se izgubi u ambisu. Zaplakala sam gorko, kako se samo u ovakvom jednom porazu može. Bilo je besmisleno ponoviti postupak.

Bunar se celog veka plašio da nekog ne napoji pa je tako ostao bez vode , rekoše mi moje prazne ruke. To me ne teši, odgovorila sam im. Neka od sada pa nadalje bunari hodaju za tobom, rekoše one, uvek uslužne i verne. Mogle ste mi to reći i ranije! Kako smo mogle znati?, rekoše.

Jedva sam skinula čađ sa ruku i lica, a kosa mi je bila toliko kontaminirana da sam morala da je isečem.