Bio jednom tako jedan lovac koji je, vraćajući se u sumrak kući, zastao da predahne kraj nekakve vode. Ali, skamenio se pred prizorom. Jedna košuta, krzna belog kao sneg, ugledala ga je i dala se u trk. Trofej koji ni za šta ne bi propustio. Hitro pojuri za njom u šumu, opali iz puške, ali izgubi je iz vida. Pratio je njen trag dok se sasvim nije izgubio. Na goru padne mrak i čovek se pritaji u deblu jednog drveta i zaspa. Nije čuo košutu koja u pola noći priđe sasvim lovcu i osmatraše ga. Potom mu njuškicom uzme pušku koja je visila o grani i baci je u nekakavu jamu pa ode. Kad je ujutru spazio šta se desilo, beše uznemiren. Ali, kao šumski duh, košuta ga je posmatrala iz daljine i ponovo povela u besmislenu jurnjavu. Ovog puta lovac je potezao luk i strelu, ali sve uzaman. Mala bela prilika svaki put bi pobegla pred njegovim ubojitim oružjem. To ga je sasvim sneveselilo pa se tek oko podneva setio da nešto pojede. Pošto je ulovio kunića, pripremio ga na vatri i pojeo, nastavi da prati trag i oko ponoći opet zadrema. Košuta i ovaj put nečujno priđe, lizne ga po obrazu, zagrize luk i slomi ga, onda ode. Ujutru lovac vide da ga je životinja opet nasamarila i rasrdi se i rasplače kao dete. Stisne svoj bodež i pripreti nevidljivom neprijatelju. Bio je već u srcu šume, svuda je bilo mračno, neprohodno i vlažno. Potrošio je dan da se iskobelja iz nekakavog šipražja. Bio je već iznuren kad se dočepao potoka. Pošto se okrepio, primeti u vodi nepoznati lik, osvrnu se oko sebe ali beše sam. Seda glava i bledo lice pripadalo je njemu. Zajaukao je od jeze. Gde li on to dospeo i kakva je ovo šuma? Nedaleko od njega stajala je košuta i nemo ga posmatrala. On dograbi bodež pa ga hitne u njenom pravcu svom silinom. Košuta zatetura, pognu glavu i pokupivši nož, pojuri u šumu. Ali, nije daleko odmakla. Na nekakvom proplanku lovac je nađe kako leži ranjena pod snopom sunčevih zraka. Njegova koža i kosa, pa čak i odeća, sijaše belim sjajem. Ja sam gospodarica ove gore, reče košuta na jeziku koji je lovac mogao razumeti. Isceli me i izvešću te odavde, sam nikada nećeš uspeti. Lovac se pred njenim pitomim pogledom topio od miline. Pomazi je po glavi i stavi ruku na posekotinu sred grudi.

I to je naša priča? , upita muškarac meškoljeći se sanjivo u postelji. Žena je zamišljeno gledala u tavanicu.

A-ha! , odgovori.

A kako je lovac iscelio ranu košutinu?

Tako što ju je pokrio svojim telom da ne krvari.

I onda bi ona prestala da krvari? , reče on prekrivajući ženu svojim telom i ljubeći je po vratu.

Da. Prestala bi.

A kad bi odvojio svoju ruku sa njene rane, ona bi krvarila? Ruke mu se spustiše i potražiše je.

Krvarila bi..., željno prošaputa žena.

Ali, ipak su se izvukli iz te mračne i užasne šume? , napokon će on pošto joj se zari do pod srce.

Ne , iza glasa će žena, ...ali upravo su sigurnim putem krenuli ka izlazu.