Posle noćnog tumaranja u potrazi za konzervama, sa isprljanim belim povezom preko očiju, lica svog u opekotinama od sunčevih zraka koji više ne nailaze na nekadašnji otpor ozona, samo jedan sredovečni čuvar zoološkog vrta mazi veliko jaje nalik nojevom. Zatim nastavlja da gura ručna kolica gde je jaje ušuškano u usput nađenu ćebad. Šapuće: Tata će naći hranu, tata će naći sklonište...

Evo jedne zgrade , on umoran i pognut napipava zid, gazeći preko otpada, odlaže kolica malo u stranu i odgurne vrata koja samo što se ne otkinu.

Odbij ili pucam!, odjekne hrapav glas koji kao da je pripadao nekoj životinji i s njim uporedo zareža oružje pripremljeno za smrtni ujed. Slepome se ramena zatresoše više od iznenađenja i radosti, nego od straha. Osim svog, nije čuo ljudski glas nedeljama. Pođoše mu sukrvičaste suze, ali njihova so ružno zapeče lice svo u ranama i on ih brzo nekoliko puta ušmrknu i proguta: Ko si? Ko si ti?

Eva , reče kratko žena. Pomozi mi da se izvučem iz ove rupe. Ne osećam noge... Ne mogu da maknem. Paralizovana sam, gladna... Imaš li nešto za jelo? Daj!!!

Evo dvopek, evo voda, evo konzerva, čekaj da ti je otvorim, ne znam da li voliš lignje, jedem lignje stalno, postao sam lignja...Ja sam Lignja... Adam. Drago mi je... Pipa po džepovima tražeći nožić za konzerve. Jedi, jedi...

...Sede uz vatru. Prošli su sati pre nego što je ponovo progovorila.

Cirkus...! Na početku vremena Adam i Eva. I na kraju! Ali ovaj put ne izlazimo iz raja, nego iz pakla, je l?

Ne razuem...

Bila sam na venčanju kad se to desilo. Odjednom zaglušujuća buka i pepeo na sve strane. Pokazuje svoje prljave krpe: Venčanica, objašnjava. Moj buket je poleteo, a za njim i ja, i taj let nije bio kratak, veruj mi. Upala sam u bazen s vodom i udarila glavom o dno. Voda je začas bila puna pepela, zemlje, ljudskog mesa. Jednostavno, čudo! Čudo je što sam ostala živa... A ti, cinično ga pozva po imenu, Adame?

...Uobičajeni dan na poslu. Nadgledao sam spremanje hrane za životinje kad se prolomilo sa svih strana, nebo i zemlja... Znam samo da sam udario o neko drvo i grčevito ga zagrlio i da smo to drvo i ja munjevito poleteli kroz oblak prašine. Posle se više ničeg ne sećam. Ali, izgleda da sam ležao nezaštićen na ovoj jari. Oslepeo sam... Ti nemaš noge, ja nemam oči... Koliko li je sati, dodade on priglupo.

A jaje? , upita Eva.

Našao sam ga na zgarištu. Pogledaj kako je toplo! Pipni!

Živo je, kaže Eva i mazi hrapavu, kao kamen, tvrdu opnu. Peva mu i, pošto nema rane po licu, slobodno plače.

Poklanjam ti ga , reče Adam sažalno, tvoje je.

Ja tebi jabuku, ti meni jaje. Izgleda da smo kvit, rekla je ona zamišljeno i sklupčala se oko jajeta, sve nemirnijeg, zamazanog prljavštinom i njenim toplim suzama.

Malo obapolno ljudsko biće, sa kržljavim repićem i krilima, izleglo se u zoru. Sunce novog, uništenog sveta beše upravo zakoračilo u sazvežđe Zmije.