Uspavani lepotan

Spavao si dubokim snom kad te u prolazu videh, opasana mačem s kojih se cedila još topla krv aždaja. Zastala sam. Usne su ti bile blede i ja ih krvlju s mog mača zacrvenih, tek da se našalim na račun starih bajki. A ti? Obliznuo si se i nasmešio, otvorio oči okupane ružom sna. Pošto bejah žedna, poželeh da se okrepim. Pružih ti ruku i osetih slabost one teške bolesti koju neznalice zovu ljubav. Kako sam mogla znati da nemaš snage da ustaneš? Kako sam mogla znati da neću izaći iz Tebe i da će me jedan žutokljunac na samoj izlaznoj kapiji zaustaviti? Uvek slaba pram lepote, mogla sam naslutiti da sam u zamci, da tebe buđenje ne interesuje. Mogla sam pretpostaviti da pripadaš njoj i da nemam šanse pored jedne besprekorno zaljubljene majke koja će svaki nestašluk oprostiti, spremna na sramotne noćne nežnosti. Kad videh da imaš dva penisa, od kojih ni jedan ne funkcioniše, kako sam mogla da te poželim tako očigledno nakaznog, kako sam mogla, Edipe? Ali, uzeo si mi krv kao vampir i ja sad pripadam mrtvima. Ležim na odru i čekam svoju žrtvu da je zarazim bajatim poljupcem naših svevremenih slabosti.