Lutkarska predstava 'Oprosti'

Lutka br.1: Ako je život umetničko delo, onda je rupa na sred platna koju bezuspešno pokušavam da sakrijem i premažem debelim slojevima boje, moj odnos sa tobom, moj promašaj kao kćeri. Kad ti telefoniram, činim to zato što se osećam krivom jer si usamljena, jer ceo dan nisam pomislila na to da si usamljena i da bi trebalo da te zovem. Ni rodila se nisam, bila sam kriva, kriva što si dala od sebe prvorođenog, što si dopustila da ti ga uzmu, što ti ga nisu dali, što su ga odvraćali od tebe. O, kako sam kriva, kriva, kriva, šaputala si iz dana u dan, nesposobna da nešto promeniš, paralizovana novom trudnoćom. A ja sam te slušala, u stomaku učila prvu reč: Kriva, kriva, kriva... Pojila si me gorkom krvi, gorkim mlekom, gorkom rečju i suzom. Zauvek si izgubila prvorođenog, sada više nego ikad. I nije ni čudo što te ne voli ni on, ni drugorođeni, ni ja. Ti se ne možeš voleti. Ti sebe mrziš do srži i tu nema mesta za ljubav. I uprkos tome što osećam krivicu što te ne volim, ne uspevam da te zavolim, a za sažaljenje nemam vremena. Ono što mi nikad nisi oprostila je što sam porasla, što sam prestala da plačem, mada, trudiš se da se prisetim kada mi dođeš u goste. Ti si jedina situacija u kojoj sebe ne mogu podneti, jedina osoba sa kojom sam u svađi, jedina transakcija u kojoj uvek ispadne da smo jedna drugoj dužne. Uznemirena sam kad sam s tobom jer se branim, jer odbijam da ti budem majka koju nisi ni zapamtila, ja - ničija kći. Srećom, nikad te nisam slušala, tvoja panična apokaliptična bulažnjenja, smeće koje samo meni možeš da uručiš, jer sam iznurena krivicom i uslužna. Gonjena strahom od sutrašnjice i samoće, htela si da me zaposliš bilo gde, da me privedeš kao ovcu, da me žrtvuješ dugom i tihom klanju do penzije, pa da me udaš po svaku cenu, samo da i tvoja kći bude kao druge i kad već nisi bila dobra majka, da se oprobaš kao baba. Ne pripadam ti, ne dam ti da me umećeš u svoje snove. Ako ćete to ubiti, ako ćeš od toga dobiti hipertenziju, alergiju ili šta god drugo, neka te onda to ubije. Ne možeš da smisliš što sam i otac i majka, a ti nisi nijedno od toga.

Lutka br.2: Ja sam uvek pokušavala da te volim, ali ti mi nisi dopuštala da ti priđem, slutila si prevaru, moju prazninu i nesreću koju sam pokušavala da zataškam pružajući i dajući i kad mi niko ništa nije tražio. Ti si gruba i svaki put kad dođem, sve je gore. Ne možeš da podneseš ni jednu moju reč...

Lutka br.1: Rupu na platnu napravili su moji rušilački zubi, moja nečovečnost i ubrzanost, zbog kojih opet osećam krivicu jer mi ne dopuštaju da ti se posvetim, jer mislim da treba da ti se posvetim, jer mislim da sam kriva zbog tvoje nesreće. Platno ne zaceljuje, tumor se širi po pejzažu...

Lutka br.2: Hajde da sve zaboravimo, hajde da prestanemo: ja sa očekivanjima, ti sa krivicom. Uskoro će doći smrt i bilo bi bolje da nas ne vidi ovako ružne i raščupane. Možda bi mogle da pogledamo neku predstavu, lutkarsku predstavu i odahnemo...