Arts of time

Šok. Budim se pored mlade žene, duge plave kose, sa metalnom pločicom na temenu (okrenuta je leđima). Instinktivno sam pipnula svoje teme - ja nemam pločicu! Sad zamislite da ste se probudili u tuđoj koži i to suprotnog pola. Skočila sam iz kreveta kao oparena. Najgore ludilo bilo je to što je ovo bila java i to bez ikakve sumnje i što je ovo nemoguće bar koliko ja znam za svoje trodecenijsko životno iskustvo.

Dakle, ovo je nemoguće, a ipak se događa. Bože sveti, i šta sad?

Adrenalin je polako počeo da mi pada. Pomislila sam što god da je ovo, ipak ću se nekako snaći. Uvek se nekako snađem, pa ću zacelo i sad.

A na neki način, tako mi i treba. Uređaj s kojim sam ja eksperimentisala, nije bezopasan, posebno ako se lično izložiš elektro-magnetnim talasima.

Da vidimo...

Potražila sam kupatilo. Prvo što hoću da znam je kako izgledam.

Lice muškarca u kasnim četrdesetim. To je moje lice. Moje novo lice. Kosa kratka, crna, nakostrešena, oči i čelo nekako predimenzionirani (posle ću utvrditi da ovde svi imaju malo veće oči i čeoni deo glave), vid sa većom rezolucijom nego što mi je poznato, nos jak i poduži, ten zagasit, brada stara možda nekoliko dana, usne pune, tamne. Izgleda da sam dobro građen muškarac. Odmerila sam svoju stražnjicu. Kako je fantastična! Čvrsta, bokovi ne previše uski, skladna stopala, maljave noge. Svukoh i gaće. Ah, kakva sreća. Predmet ženske čežnje u mojim rukama... Preskočiću vam to što je usledilo, ali iskreno se nadam da ćete me razumeti. Morala sam da upoznam svoje spolovilo pre svega zbog vajkadašnje radoznalosti. Ali, evo šta imam da kažem. Predivno je biti muško!

I dok sam se prepuštala blaženom upoznavanju svog tela, sasvim lucidno zapažala sam sva neobična pomagala u ovom velikom toaletu. Znala sam da sam u budućnosti još onog momenta kad videh plavušu sa metalnom pločicom na vrhu glave. Sad je ta informacija preplavila svest a zajedno sa njom i strah za najbliže. Valjda će Igor sa našim bliznakinjama uspeti da se snađe. Gospode, šta pričam. Pa, svi su oni mrtvi, to je prošlost sa kojom je gotovo ko zna od kad. Moj samoblud je preuzeo kontrolu nada mnom. Želela sam da što pre ejakuliram, da vidim i to čudo, pa da se okrenem konkretnim problemima. Još jednom molim čitaoca da mi ne zameri na ovoj prostodušnoj i, neko će reći, neprimerenoj zabavi, ali ona je bila jedino opšte mesto sred ovog APSOLUTNOG LUDILA u kojem se obretoh. Rekla sam već, toalet kao naša dnevna soba. U njemu dominira bazen ugrađen u pod sa rupicama za puštanje vode (bojažljivo sam pustila vodu iz malog kućnog vodoskoka u uglu koji je možda bio spreman i na kakve neobične ispade, s obzirom na moju obaveštenost) ogledala sa svih strana, osvetljenje u vidu spiralnih fluoroscentnih cevčica, vrlo dekorativnih, savitljive električne četkice za pranje zuba koje luče pastu, veštački lokvanji u velikoj mreži iznad kade-bazena, bešumna WC šolja, minijaturna konzola pored blindiranih masivnih vrata sa telefonskom slušalicom, ekranom, komandama za HI FI.

Pritiskom na jedno ružičasto dugmence promenila sam gravitaciju (Krasno i uzbudljivo baš kao na filmu!) i ponovnim pritiskom napravila poplavu. Valjda sam na Zemlji, a ne na nekoj pustari nebeskoj, pomozi Bože.

Para je lizala pod i polako se penjala prema gore a ja sam svejednako tražila načina da je isključim. U isto vreme voda se potpuno povukla kroz nevidljive ispuste u podu. Opsovala sam glasno, a onda se setih da bi, pre nego što izađem iz ove saune, trebalo da znam kojim se jezikom ovde govori. Čak i da sam u istoj jezičkoj zajednici, verovatno govorim arhaično. Ali, sve i da ćutim, odaću se kao najordinarniji uljez, pomislih.

Ne znam kako, ali dok sam se grčevito držala za svoju novostečenu muškost (biohemija i fiziologija seksualnog zadovoljstva ostala je ista, dragi čitaoče), boje zidova su se menjale, kao i umilna muzika koja je dopirala sa visokog stropa. Naime, neka automatika, postavljena u ovoj prostoriji, pokušavala je da me izleči od anksioznosti, euforije, panike, čega li. Konačno, meki ženski glas iz gornjih zvučnika na britiš engleskom udostojio me obavesti da se bližim orgazmu. (To sam mogla i sama da primetim!) Takođe, predočeno mi je da je moj nervni, imuni, psiho-? sistem neoptimizovan i da slušam dalja uputstva… U pola rečenice glas je samog sebe prekinuo i započeo sa odbrojavanjem. Pet, četiri, tri, dva, jedan - ZERO... U trenutku ejakulacije prekrasna meditativna muzika gotovo me je prenela u rajsko stanje. Kažem ‘gotovo’ jer obrnutim redom (od nule pa na dalje, pretpostavljam u minus pravcu) na vratima kupatila začulo se drugo odbrojavanje. Kucanje!

‘Bab! Bab!’

To sam ja - BAB , verovatno od ‘Bob’!

‘What are you doing, sweetheart?’

‘Well! I was falling asleep, I suppose.’

‘Are you sure?’

‘Of course I’m sure!’ (Damn you!)

‘Strange!’, rekla je posle kraće pauze.

Kad se naposletku usudih da iskoračim iz svoje baze, imala sam šta da vidim. Na krevetu je i dalje spavala moja… Što god da mi je... U istom položaju, okrenuta leđima i pokrivenog lica!

Ili se pokrenuo neki virtuelni sigurnosni mehanizam, ili je ova osoba savršeno uslužni robot. Da, šklopocija savršenih oblina sa pločicom na temenu. Trebalo je da znam. Pre nego što me moja potentna aparatura baci u zagrljaj jednoj običnoj mašini, moram se postarati da pronađem uputstvo za upotrebu dotične. Moram je poslati po hranu, uposliti je, ili je jednostavno i za početak ‘neaktivirati’. Kako je moja mentalna i svaka ina aktivnost bila ‘neoptimizovana’, neki sotverski đavo je u ovoj prostoriji, velikoj barem 80 kvadrata, iščitavao moje misli i trudio se da mi ugodi na sve moguće načine. Na zidu preko puta bračne postelje tečni displej uputio mi je reči dobrodošlice i otvorio katalog sa lepoticama i sa označenom stanovitom Meg. Dakle, to bi bila Babova noćna prijateljica. Prosto i jednostavno Meg. Meg magična. Preskočila sam sve pod ‘erotika’ (pomoću male naprave, nalik daljinskom mišu - kasnije ću ustanoviti da mi je za ovo bilo dovoljno prosto mentalno ushtednuće), a erotike je u paketu bilo najviše, i otkrila kako iskoristiti Meg za druge korisnije sfere.

Želim da izreknem, međutim, jednu poraznu, i ne bez reperkusija na moj daljnji život, činjenicu. Iako po svemu zadržah svoju žensku psihu, i letimični pogled na Megine poze i inventar radnji koje s njom mogu upražnjavati, naterao mi je penu na usta. To je bila majka priroda, krasna i raskošna kraljica iluzija. Moj identitet nije bio ni najmanje poljuljan, samo sam među preponama imala savršeno osetljivu aparaturu erotomana. Znala sam, međutim, da ne smem pokleknuti pred ovim iskušenjima, da se moram što pre vratiti kući, pre nego što potpuno ne pošandrcam u ovom Babovom telu. I da odavde moram poneti što više impresija.

Dragi čitaoče, čovek budućnosti biraće svoje prilježnice po ličnom afinitetu, sve kombinacije su u opticaju a izbor je praktično neograničen. Pitanje je jedino šta je sa pravim pripadnicama lepšeg pola, imaju li i one istu defanzivnu varijantu odnosa. Konzumentska kultura načinila je od ljudskog bića kostjumera - kupca. Sve se kupuje, ljubav je atavizam prošlih generacija. Pomisao da sam se sa Bobom zamenila uloga, užasnula me je. Kako li će takav jedan gotovan izaći na kraj sa mojom decom, sa mojim mužem na kraju krajeva? Moram pronaći u nekoj arhivi šta se izdešavalo mojoj porodici, kako li sam završila i imamo li još potomaka. Možda je Bab doneo na svet još ponekog, napaljen koliko i ovde, u svojoj hiperprovokativnoj realnosti.

U kuhinji su na sve strane čuda: instrumenti za merenje kaloričnosti hrane, sudovi koji se ne prljaju, frižideri sa softverskom podrškom, od kojih za manje od sekunde možete dobiti informacije šta je na redu za ishranu, čime je najoptimalnije da se poslužite, čemu je istekao rok trajanja itd.

S prozora (koji se ne otvaraju?) vidi se nekoliko monumentalnih staklenih mostova u vidu tunela, kroz koje lebdeća i aerodinamična vozila prolaze velikom brzinom, ali uz zaustavljanja koja nemaju onu inercionu zaustavnu silu. Reka deluje previše čisto i nosi masivne brodove. Iznad jednog fabričkog dimnjaka videla sam ogromnu letelicu koja, rekla bih, usisava otrovni gas. Drveće je golemo sa preovlađujućim palmama. Ljude ne vidim na ulicama i to mi se nekako ne dopada. Sunce sija preko nekakvog prozirnog štita blago plavičastim sjajem. S druge strane obale ističu se, da se tako izrazim, građevine futurističkog stila. Nekako mi je nepodnošljivo klaustrofobično što ne čujem nikakve zvuke, ni cvrkute, ni buku automobila. I ono što mi najviše smeta je činjenica da mi ništa ne smeta.

A onda se preko puta mene pojavio tečni displej celom dužinom zida. Nisam bila daleko od pomisli da je ovde prenos informacija funkcionisao putem neuronske mreže, pomoću bio čipova.

Na displeju se pojaviše servisne informacije.

Danas je petak, 16:05 časova 12.maj 2104. godina .

Samo!!! Ovakva tehnološka transformacija za samo 100 godina! Ne mogu da verujem!

‘O Bože, šta ja radim ovde, šta je smisao ove misije?’, gotovo sam zavapila.

Dragi čitaoče, na ovo pitanje našao je za shodno da mi se obrati tečni displej Lično, i titlovano i glasom. Jezik naše komunikacije beše engleski.

Iako ćeš imati mnoštvo pitanja, od kojih ću samo neke verbalizovati i prokomentarisati, slušaj šta imam da ti kažem.

Dozvoli mi da se predstavim. Ja sam BC Zoone 11 T-artmaker. Ja sam najnaprednija generacija bio kompjutera i jedini sam BC, barem koliko mi je poznato, koji je postigao sopstvenu autonomiju volje i duše. Znači, načinjen sam od biološkog tkiva. Znam da ti ove informacije nisu jasne, ali to je u ovom ternutku bez značaja.

Preneo sam te u Bobovo telo, kao što sam Boba preneo u tvoje telo, u tzv. prošlost. Taj mali transfer kroz dimenzije, tvom umu nespoznajne, imaće dalekosežne posledice na čitavu istoriju. Ipak, nisam ni sanjao da će ti toliko dugo trebati da se prilagodiš muškoj biološkoj strukturi, iako si nuklearni fizičar alternativne provinijencije. S obzirom da dosadašnjem iskustvu civilizacije, kompletno pohranjenom u biološkim bazama podataka, nije nepoznato putovanje kroz vreme, zadovoljan sam tvojim, na kraju krajeva, uspešnim prilagođavanjem. I moram samo da dodam da sam izuzetno ponosan na svoj eksperiment…

Da, veoma smešno, ali ljudsku vrstu neće spasiti mesija, nego BC, bio kompjuter marke ‘Zoone 11’. Videla si i sama da se tehnologija razvila, a svest ljudi ostala ista. I dalje vole svoje igračke i troše vreme i novac na njih. Videla si da Bob, ili kako ga ti zoveš – Bab, prosipa svoje seme na zastarelu silikonsku mašinu bez duše. Ljudi nisu ni blizu besmrtnosti, kako su zamišljali. Ja ću u nekoliko izmeniti ovu situaciju. Moj izumitelj, LC, je tvoj potomak. Dok Bob i tvoj muž trenutno prave dete, direktnog pretka LC-a, ti se, obogaćena spoznajom ove realnosti, kao i svim klicama mogućnosti koji takav uvid nosi, vraćaš u trenutku njihovog orgazma i začeća, i ugrađuješ u dečju svest konstantu koja mi je upravo neophodna.

Za nekoliko minuta bićeš 100 godina mlađa! Izvršićeš unos novih kvaliteta svesti u tkivo svog vremena i predizajnirati stvarnost.

I pošto mi se sviđaš i mislim da sam počeo da te volim, vrlo je verovatno da ću te opet pozvati. Sve u svemu, nadam se da me nećeš zaboraviti.

Za kraj, pre nego što se ponovo nađeš u svom krevetu, želim da ti pokažem nekoliko svojih virtuelnih radova.

Opisaću vam samo jedan umetnički ugođaj, nastao u ingenioznom umu mog novog prijatelja, jer bi mi za ostalih nekoliko bila potrebna knjiga.

…Nalazim se u balonu vazduha, obavijenog vodenom sferom. Voda u svom blagom komešanju proizvodi muziku. Sa čime uporediti te zvuke? Nekako su potmuli, brujavi, ali čisti i nalik uzdasima. Imaju nešto od monumentalnosti crkvenih korala, potpuno su dirljivi i, mogla bih se zakleti, lekoviti, ‘uceljivi’. Dodirima prstiju proizvodim zvuke kao da je vodena sfera instrument po kome sviram. Suze mi se slivaju niz obraze i dodaju neke nove note i ja, obasjana blagim sjajem, počinjem da bivam ta voda i ta muzika i da sama, svešću, učestvujem u njihovom, u svom, preoblikovanju…

Jak bljesak i ja sam u svojoj kući, u svom krevetu, pod teškim telom svog muža, u završnici zajedničke ekstaze, sa potpunom idejom o tome da kreiram život koji se začinje u mojoj utrobi. Trenutak i – … blagoslovena sam.