Bahtinovski dijalog

Olga i ja se znamo 11 sati, koliko je trajala naša nastava, i dve pauze od po pola sata, za vreme kojih smo halapljivo ispijale naše kafe i razmenjivale iskustva sa ženskom poverljivošću starih drugarica. Učila je poslovni jezik. Moj posao je bio da je provedem kroz administrativnu terminologiju i kroz neke osobenosti tog stila.

Devojka od 25 godina, Ruskinja iz Litvanije. Zaposlila se u malom bosanskom gradiću kao prevodilac. Inteligentna, brza, nestrpljiva, duševna, radoznala. Nema momka, teško joj je u provinciji i volela bi da se uda. Pamtim kako je bila u špicastim čizmama kakve su ove sezone u modi, ali sa malo previše podignutim kljunom i njene žive plave oči, malo iskošene na ruski prćastom nosiću. Zubi sitni, ali pravilni. Usne tanke, ali prijatne. Glas zvonak. Niska i punačka sa jakim rukama, crna poluduga kosa sa šiškama, prsa i stražnjica.

U Viljnusu znaju za promaju (dakle, ipak je promaja slovenska muka, a ne samo srpska kao što mi je rekla jedna Meksikanka, Marija) i nemaju umrlice, koje su za Olgu bile jedno od najvećih neprijatnih iznenađenja kad je pre 4 godine prvi put došla u Novi Sad. Isto mi je rekla za umrlice u novinama. Kod njih se, kaže, umrlice mogu pojaviti samo u žutoj štampi, u ostaloj je oglasni prostor preskup za takve stvari. (Smrt je, dakle, neprijatnost, proterana u prokazani geto.) Litvanci na prezimena stavljaju posebne nastavke ako ono označava kćerku, udatu ženu, sina, ili oca i nikad nemaju nedoumica oko toga kakvog je ko bračnog stanja. Oni znaju na čemu su. Možda zato nemaju psovke. Koriste jednu rusku koja je naspram naših bleda senka vulgarnosti. Oni kažu: 'Iđi v pizdu!' A koren te reči je 'pis', kao što se zna.

Razmenile smo elektronske adrese, osmehe i sjajne orošene poglede.

Ali ja sam navikla na ovakve rastanke. Jesam.

I na kraju smo se ipak zagrlile.