Vegeterijanac

Prljavo mrk je život. Ruke ne znaju vrednost oslonca ni snagu stiska. Neko se prosuo u okomitost. Ali, to nismo bili mi.

Jutros je moja majka zaklala pevca. Otac je ponudio objašnjenje: Mnogo je gazio mlade kokoši. Moj očaj prevazilazi svaku zabelešku. Isplakala sam se. Danas je nedelja. Pevac za ručak - i ja postim. Ne jede mi se pevčevo sveto, paunsko meso. Juče smo gledali u kokošinjac i taj lepotan, sjajan kako kakav vitez, dovodio nas je (mene, sad tek to vidim, samo mene) u pravo duhovno blaženstvo. Moj sin bi mu pružao mrvice hleba a on bi kulturno uzimao i ostavljao svojim ženama. Pokušala sam i da ga nacrtam. E, sad je baš nacrtan. Sopstvenom krvlju. Gledala sam koliko juče u njegove bistre oči, gotovo oštroumne. Pogledaj kako se stara o svom haremu, kako je brižan, kako je nežan. Konačno, vidi kako ih sve redovno obljubljuje. On je izokrenuo svoju glavu i jednim okom, malo namrštenim, piljio u mene. Genijalan, mislila sam. To je bilo juče. Sad ne znam šta da mislim. Kakva je to bila infernalna ideja zaklati pauna, jedino muško u kući. Dve godine sam ovde s ocem i majkom. Oni psuju i ne podnose se organski. Otac nikad nije kod kuće, tu je da prespava i ispuni ukrštenicu svojim vremenom, nađenim na otpadu. Moj otac i ja jedva da se javimo jedno drugom u prolazu. Majka je takođe u potpalublju. Retko se smeje. Retko se smejem. Nemerljiv je moj očaj. Ne može se sagledati dubina mog poraza i moje usamljenosti. Na ovoj adresi samo su žene bez muškaraca i kokoške bez pevca. U loncu plivaju krila.