Kihi - Nema te iskre

Nema malih ušiju koje se tresu u trku i repić od santimetra što zadovoljno vrti njegov svet, ugasile se oči, krzno mrtvo treperi od promaje u garaži, danas prvi hladan dan i zima dahće mi u kosti. Kihi. Nema te iskre, bebećeg cvila i izležavanja. Kako je umrla ta srećna beba zbog dva crva na zadnjoj nožici, koja su meni bila užasna, pa sam izbacila Kihija napolje, čitala sam možda redundancu, smrt je bacila udicu i ja sam zagrizla, i - moj psić je mrtav, moje kuče-mače. Gde završavaju moji psi: Lajka, Tina, Kihi? Amigdala sprži sve što volim. Kihijev pogled budhe, injekcija istine u šupi. Dala sam mu supu na flašicu, supu za bolesnike, pa čaj od kamilice, na silu otvarala čeljust, verovala u čudo. Bori se, skote!, plakala sam. Nije se borio. Gledao me je požutelim okicama. Pitao me: Zašto moram ovoliko da se mučim? A onda bi povratio i pogledao opet: Vidiš? Ispustio je svoju malu dušu 11. novembra 2000, posle podne i ona je otišla u raj i stala kraj Boga.

Ostavljao je male mokre tragove po tepihu jer nije znao da piški gde treba. Bio je beba. Moj Kihi. Nema te iskre.