Vatreni labud - ledeni zmaj

Dogovorismo se da se vidimo u najstrožem centru, u podzemnoj kafeteriji Sunčani grad. Nekad su se tu protezale katakombe, ispod Katedrale i Porte, kažu, sve do Tvrđave. Najsnažniji gradovi ustrojeni su prema geometrijskom nacrtu mandala, Novi Sad je daleko od tog savršenstva, ali centar je centar. Seli smo u separe, utihnula muzika podigla je za notu našu odlično prikrivenu radost što se opet vidimo. Ti si se obukao u crno, po običaju kombinujući kožu i pamuk. Ponosan i usamljen kao labud bez labudice, mirisao si na plamen sveće. Kakva je sreća što se ponovo vidimo, govorile su naše ukočene ruke i suspregnuti dah.

Man and woman are sitting in a cafe, what do they want, I wonder, I wonder... Zapodela sam razgovor:

- Kako izlaziš na kraj sa onim atomčićima odbojnosti koji stidljivo ispadaju iz pune košare sreće kada ti se neko dopadne?

- Smeštam ih u podrum, odakle se oni svaki put nekako izbave i pokvare moju krhku sreću. Dakle, ja sam ti odbojan, to želiš da kažeš?

- U oluji privlačnosti koja me nosi kao perce, vitla se i jedan bodež, samo se sklanjam da me ne potkači.

- Moj brak nije nikakav bedem, ne pamtim koliko puta sam bio neveran supruzi i ne verujem ti da se bojiš?

- Kad je Edip shvatio da živi s majkom, oči je samom sebi izvadio. Odbija me činjenica da si slab, konformistički pokriven po glavi ćebetom braka, istanjenim i punim zakrpa, odakle povremeno bežiš sa nekim polu-ženama.

- E, moja Ifigenija, večna čekalice, daleko je more i na dnu fatalni plankton. Ovako je udobnije. A šta tebi daje za pravo da mi pridikuješ? Glumiš nevinašce. Ifigenija čeka princa, taticu, koga li? Demonica.

- Sve što miriše na trag koji pratim, uzimam ne mareći ni za šta. To baš i nije odlika anđela.

- Ti ne shvataš... Dužnost oca...

- Dužnost oca nije da kćeri pruži zaklon u šupljoj formi braka. Dužnost svakog od nas je da ostvarimo ličnu sreću i da tu sreću prelijemo na bližnje. Usreći svoju kćer vlastitim primerom. Deca nas ne slušaju, ona nas kopiraju! Ti sad spasavaš ljubavnu sreću svoje kćeri, pobogu, čoveče... Pobogu!

- To kažeš zato što želiš da se udaš za mene.

- Fantaziju braka sam već ostvarila. Imam, međutim, jednu neostvarenu: seks u crkvi. Sakralni seks...

U stvari, sve se ovo nije dogodilo. Moj sagovornik i ja razglabali smo o tekućim pitanjima politike i nauke, kilometrima daleko od gorućih pitanja emocija. Posle našeg pristojnog razgovora svratili smo u Katedralu koja je bila začudo otvorena i prazna, valjda zbog hladnoće koja je upisivala ledeni zarez na skali od nekoliko stepeni ispod nule. Pred kipom Device Marije mirisalo je sveže cveće.

- Devo Marijo, ne dozvoli da zgrešim sa ovim oženjenim čovekom, okreni tok Prirode, uzmi vrč moje strasti ..., šaputala sam, ali u crkvi je bilo tiho i ti si me čuo. Sreli su nam se pogledi i nije bilo nikakvog načina da se odvoje. Iz naših nosnica bїla je topla para.

- Ti si moja!, šapnuo si.

Podigla sam glavu i pogledala te izazovnim, nasmešenim prezirom:

- Dokažite!

Uzeo si me za ruku (moja je bila ledena, tvoja vrela) i uveo me u sakristiju iza oltara. Sklonio si pehare i knjige u stranu i položio me na sto.

- Ne budi lud, čoveče, naići će neko!

Vladala je grobna tišina. Čuo se samo iskonski sporazum naših tela i mukli odgovori boga. Suza se zaiskrila u očima. Čak i tebi koji tako vešto kriješ osećanja.

Uzeo si me usred svetilišta, usred misterije, usred bela dana i učinio me svojom ženom i boginjom sveta.

Ne, dragi i verni, i strpljivi čitaoče, sve se ovo nije desilo. Radijantni izdanak suprotnog mi pola i ja, pošto smo izašli iz Sunčanog grada, pozdravismo se pred Katedralom brzim prigodnim frazama. Čak smo se i rukovali, što organski ne podnosim.