Prostorija je ugrabila podne prozorima bez zavesa i pobednički posmatra aktere, otkrivajući svaku nepravilnost njihovog lica, pegu i boru, sjaj oka i ruža za usne, bledilo i crvenilo. Sto je kabinetski, nov, kremkast, površine prijatne pod prstima, neumoljiv, težak, pravilan i logičan. Na njemu nema prašine. Obrisana je pre početka časa, nervoznom i energičnom ženskom rukom. Ruka bi, čak obe, trebalo da su u posedu aktera br. 1 koji podučava svoj maternji jezik. Jezik težak, pun slaloma i iznenađenja, krcka pod zubima, praskav je i grlen, gnjecav kao testo, liči na sve jezike sveta a drugačiji je. Težak jezik. I znojav i vlažan, pod zubima i u zubima, ali najveći u trenutku kad se pred nebrojenim mogućnostima, vođen ćudima verovatnoće, naliva u posudice smisla.

Poprište pobliže: Prostor između nasleđa evolucije koje obmata amigdalu poslednjih pola milijarde godina i nje same, amigdale amigdalske. Prostor unutar svetlucavog sivog beskraja, gde se biološko, primarno i reproduktivno zapalilo i raširilo požar u sve sive provincije: čeone (vizuelni mozak zverski komada ’uzročnika pometnje’ tj. aktera br. 2); potiljačne (uzavrele od uporednih sistematizacija); temene (koje zaverenički preslišavaju savest, smeštenu u neki neodređeni centar, rasprostrt po glavi i oko nje, sve do grudnog koša, u kome je, takođe, neobično i neočekivano toplo).

A čemu ta duševna i mentalna sagorevanja, otkud ona i šta je njihova namena i nauk? Zaista, šta?

Uzročnik pometnje: Severnjak sa Baltika, krvi sredozemno-južnjačke, čovek-Mars, hiper osetljiv na ženske mirise, razvedeni četrdesetogodišnjak, pomaman, zaljubljiv, iracionalan, napaćen svojim teškim i zahtevnim karakterom, visok i velik, mišićav, nabildovani igrač bejzbola, zgodan i kratkovid, sa sočivima zbog kojih neprekidno trepće kao da ima tikove, glasan, neumesan, uhvaćen u zamku tuđeg jezika iz kojeg se batrga i sa kojim se kao preponaš uporno hvata u koštac, jadan - jer je u tuđini u koju je dospeo trbuhom za kruhom, namamljen velikom platom, jer je mužjak bez ženke koju očajnički traži, spreman da podmiti, da plati, navikao da ide lakšim putem do čulnog oslobođenja, doktor nauka kao što je mogao biti i alpinista, nalik bivolu koji vuče do kraja, do kraja svih krajeva, uvek najbolji u muškim disciplinama, sin jedinac, otac devetogodišnje devojčice, verovatno, nespretan otac, lepih zalizaka pod kratkom kapom kose koja je doskora bila samsonovska, sa strasnim i paćeničkim borama na čelu čoveka koji se s teškom mukom probija kroz prašumu svojih oprečnih, nestalnih, nekritičkih, subliminalnih misli, sa jezivom potrebom da uspe, da bude bogat i moćan, da vlada, da se opija svojim glasnim umom, neotesan, neupoznat od strane samog sebe, nezreo. neizdiferenciran, smešan.

U početku je svađalački odbijao da kaže bilo šta o sebi, misleći valjda da je neodoljiv, da je polu-bog pred čijim monumentalnim i muževnim telom žene padaju kao snoplje. Već posle nekoliko časova jezika, bio je potpuno ophrvan snažnim osećanjima i libidom koji ga je plavio i davio ga, a čiji je direktni uzročnik bila narečena ...

Mučenica: Dah joj je stao kada ga je prvi put videla u beloj lanenoj košulji i pantalonama. Srećom, on je bio uvređen smeštajem i celokupnim tretmanom, tako da je odmah imala prilike da upozna i njegove odbojne crte karaktera, ali i da časkom, u par poteza i bez straha da bude uhvaćena in flagranti, svuče neverovatni eksponat, došao čak sa Baltika. Kakvih tu voajerskih snimaka nije bilo: toplo zapeto međunožje, uski bokovi i čvrsto stegnuti zamajci stražnjice, velike šake prefinjenih prstiju, podlaktica, nadlaktica, lakat veličine njenog kolena, ramena, vrat na kome dominira jaka adamova jabučica, blago raskopčana košulja i grudni koš sportiste, tricepsi, bicepsi i ostali demoni, plesalo je to pred njenim očima do suza. Feromon je lepršao kroz vazduh toliko da je naposletku, pred časove koji su trajali satima i održavali se samo vikendom, uzimala jake lekove za smirenje. Disala je sporo i duboko, dahom rasterujući oganj koji je pirovao iz izdajničkog i proklinjanog podzemlja. Njeni jauci kapali su na bele gaćice sa čipkom, na gaćice sa lokotom i sa ko zna gde i ko zna kada izgubljenim ključićem.

Pat ili mat: Iskušenica je u pat poziciji. Cenzori u glavi sa gađenjem ukazuju na bolno odsustvo finih vibracija, na njegove kratke i lascivne komente primitivca. U vazduhu gori fluid. Veselost je ružno uznemirena. Ne prelazi se granica pristojnosti, iako astrali odavno orgijaju u svom neraskidivom vatrenom klupku. Profesionalnost odnosa, kao i dobra reputacija nastavnog kadra - na nivou!

I naravno, pitanje je šta je tu sloboda. I šta je veće? Sloboda od imperativa vrednovanja ili sloboda od imperativa instikta. U svakom slučaju, ono što preostaje je nasilje izbora. Što god izabrala, načiniće delo nasilja nad jednim delom svog bića, uostalom potpuno ravnopravnim.

Mogla je da se hrani njegovom zaljubljenošću kao vampir, ali glupa i porazna istina da bi on, tako namučen neostvarenim seksom i ranjiv, stojao kao sad pred njom možda baš pred njenom mlađom koleginicom, da mu je ona kojim slučajem bila predavač, ostavljala ju je paralisanom i nesrećnom.

Postavila je sebi nekoliko komplementarnih dijagnoza ali granicu nije prešla.

A on: ostao je kratkih rukava i lošeg izgovora.

Ipak, ono što je zaista presudilo bio je, međutim, izmet. Jer, kad god bi se ujutru videli, on je imao prolive. Znala je da se on to muči zbog nje i žalila ga je, ali prezirala ga je neuporedivo više. Poslednjeg dana časova zaglavio se u WC-u i izašao posle pola sata sa tragom govneta na ruci kojeg se nije setio da opere! Ona mu je na takvu jednu neophodnost skrenula pažnju. Zahvalila se Slučaju za transparentnost pitajući se kako li je njegov ego preživeo taj udarac.

Šta reći za kraj? Ima reči stranog porekla koje nam savršeno pristaju. Postoje imperativi i potencijali, drage nam pasivne konstrukcije. Postoje predikati koji traže po svetu svoje subjekte tj. objekte i obrnuto. Pridevi kongruiraju sa imenicama, muškarci sa ženama, dok je sveta i jezika. Ali neke apstraktne imenice su toliko žive i razorne, da njihovu snagu ne možemo da podnesemo baš kao ni poeziju, nego se u njima ili utapamo, ili bežimo u poznatu sigurnost obale.