 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [IX]
1.
Dok nam ribari bacaju svoj smrdljivi ulov, momenat gori o zajedničkom trošku. Brije nas severac uz šaputanje: Sviđaju mi se vaše kosti, vaše kosti, vaše kosti. Vrana u niskom preletu podrigne. Što se tiče oblaka, to je poseban pravac u književnosti. Ti skorojevići igraju se skrivalice sa inokosnom obožavanom zvezdom koja jedino ima čime da se razmeće. Neki dr je od gore, po ugledu na vrsne majstore, u etanol umočio zamašnu količinu rasparčane vate i pobacao je po nebu i ja očekujem da sa svoda modre katedrale uskoro prokaplje alkohol.
Pa ću raširiti svoju lepezu u obliku srca.
2.
Juridisi zabezeknuta, nostalgična, život se događa, tvoje lice platonsko je žvaka, ti si se prodala, a onaj Dnjepar između tebe i sveta sad je jaruga. Izvoli se dopisivati s unutrašnjim organima, to ti je tehnička podrška, bukvo jedina. U ovom svetu odlaženja, sa beskrajnim stubom čvrsto u klinču Vezuva, da ti konji izgaze žitno polje bez makova, da ti nikne cveće iz njihove mokraće, iz njihovog ludog poigravanja. U prstima ti, Orfeju, postoji način da nam se pogledi ne razdvoje, to nije ono ispred brojanice, ni ono što će doći posle. Juridisi u mašini za veš, Juridisi u nakitu od drveta, postaraj se da nađeš svoje belosvetske oči.
Orfeju obilni, svoju auru joj predoči.
3.
Kako su svi utisci koje pruža tužni hotel Termal pseudostvarni naspram Sirina. Noćas, dok su bezizražajne dve zvezde, jedna bliža, jedna dalja, eonima putovale do mog prozora u potkrovlju i kroz staklo krijumčarile za moje prste od mesa, nešto malo svetlosti, ja sam u mislima tri dana postila i svoje slovo, fundamentalno, bez ikakvog seksa, đainski gladna, izrekla u vidu nekoliko ozbiljnih misli o životu.
4.
Nokti dužinom evocirajući ženskost svesti, u svojim jurtama, uz žutu smolu, čuvaju po deset prljavih golih anđela i svakakve druge mrve naše brazde, našeg cik-cak putovanja u mestu. Ne gori tekst nigde usput, niko se ne ogreje u termalnoj vrdničkoj vodi, niko se ne skuva. Buržuji nisu srećni. Proleteri nisu srećni. Ni svrgnuti kraljevi. Bio je sunčan dan, na proplanku uz brdo, zavojitim putem od našeg hotela, hrskala je kora snega pod zubima. Sunce je progledalo, jedna protuberanca vinula mi se do pod rebro, zanavek, zanavek plava nebesa. U Ravanici lice jedne kaluđerice koja nas jedva nekako pusti u konak da se malo ogrejemo, jer iz crkve (tu ćemo upaliti pregršt svećica za duše naših po svetovima izgubljenih očeva) crknuti od zime izlazimo, za tri života je ispod mog. Vratiti se ili se ne vratiti, radnim navikama, hoklici, lakiranju noktiju, pijenju kafe, pranju maski, igranju uloga, ironiji. Vratiti se.
5.
Sedim kao Turčin, pišem pisma iz Nedođije, na levo koleno stavila sam veliku pepeljaru od plavog stakla, tu je sada mala odbačena ljubavnica bez glave na gomili u pepeo pretvorenih maženja. Tasovi su samo naizgled nepomični, tasovi mojih kolena su samo naizgled zavitlani, sve je samo naizgled.
6.
U slatkom previranju, bespovratno voleći lica u kožnim debelim maskama, dugo, dugo netaknute im oči milujući, posle raspusta, u vrevi dečjeg cvrkuta, u oblaku prašine, čestica svegrleća, a onda najednom barica u kojoj se oglednuo dronjak zimskog oblaka. Sa terase neko pokuca. Skok, hitro! Svom težinom hladnoća hrupi u prostoriju kao dah nepripitomljene zveri. Ti drhtiš sa ozarenom mokrom trepavicom, gotovo uterusom možeš osetiti svet, bisto pčela u postolju pjana, poletećeš plaču u zagrljaj a da nećeš ni izdaleka dotaći miris koji te raznosi. Samo da životinje nisu prozeble po dvorištima, lancima uz iglo, sumnjam da su potpisale peticiju, samo šapice da nisu promrzle, za moju bi se dušu moglo reći: srećna. Duboka zahvalnost i veltšmrcanje. Greh je ne biti zrak, bosiok u bogojavljenskoj vodici, greh voleti delimično, u antitezama.
7.
Vezeš i ćutiš, vezi i ćuti, možda je tako bolje, jer to ogledalce što mi je danas palo, crveno, malo, ono je tvoje. Puklo je, bože moj! Puklo! I rekla sam da se u njemu neću više nikada oglednuti, ni ti, a eto ne mogu da ga bacim. I gde, uostalom, da ga bacim? Najrađe bih u vatru ali gde da nađem vatru, e tako mi je duša prepukla na dve pole, ili već to ćutljivo nešto što sedi samo u ćošku sobe i gleda u šareni ćilim kao u neke svetove. Ah, kako malo znamo o životu. Mama, ako ti odeš, neće mi više niko ostati, niko me neće nazvati da me pita kako si, je li ti bolje? Napokon, nikoga neće biti da me iznervira, zbog te sluzave brižnosti koja ti je tako svojstvena. Nikoga neće biti da mi pobuđuje ljudskost i da je dovodi u pitanje, ostaću sama, ionako svučena do svih samoća. Ti stara patetična ludo, pizza-majstore, ti kokošija supo za najbolju ocenu, ti, najbolja pito od bilo čega, ti naivno dobra, samo tvoje ruke grle u nevolji, ogrado barke, drugarice kroz šiblje i pustare večnosti, ti s temperamentom upornog ličkog konja, stradalnice. A videla sam, tvoja zimnica, beskrajno vodoravna, danas je ključala i bućkala se na elementarnoj vetrometini tvoje spavaće sobe. I šta će mi Internet, kad ne mogu na veb-sajt Smrti da je zamolim da mi te ne dira. Otac je danas dobio na tomboli pola pečenog praseta i siromasi su ga gledali sa takvom mržnjom. Mi smo to osećanje prevazišle, jesmo li, mama?
Ostadoše pijavice noćas uz temelje kuće i komšijske mačke na našoj verandi.
Ostadoše planete koje ni za milimetar ne menjaju svoje navike. Oh, ništa mi ne znamo o životu. Mi smo stvorenja koja od mogućih bilion imaju samo nekoliko čula. I jedno neprocenjivo. Molim se za tebe, mama. Za nas. U tiganju, u vilajetu.
8.
Kad još jedna luda ljubav prođe (jer kakva inače može ljubav biti), eto, barem stila radi, dobar dan, moj malo verovatni živote, moj malo verovatni prijatelju. U aranžmanu Dead can dance-a pleše sarkofag nad kojim se nadvijam. U tegli s vodom kukurek i zumbul, podanici kojima je naređeno da svuku najlepši umirući miris i grančice ne znam čega sa žutim četvorokrakim zvezdama koje je dometnula mati. U podnožju vazne još uvek statira plava pepeljara, prečnika pola metra, sa svijenom vlažnom pijavicom žvake Mint i zgužvanim plavim hanzaplastom. Tu je, takođe, i jedno guščije perce guske koja odavno nije među živima, izbeglo iz naših strašnih jastuka. Mariolana je danas mirisna livada po kojoj se razigrava hladni kostobolni vetar, potpuno nemoćan da nekoga ozbiljnije zaplaši. Čuje se njegovo huuuuum zavijanje u mama Lucinoj piniji, visokoj kao kakva sekvoja. Zabasala je sa dalmatskog primorja, i mama Luce i pinija, u ovu našu panonsku horizontalu a da njenu muziku malo ko, osim jednog para grlica, uopšte želi da osluhne. Ovo drvo i ja zaklesmo se na večno zajedništvo. Iz svetog pepela vibhutija grlice, izvučene omčama oko vrata, prhutale su u svojoj kući-krošnji gore nadamnom. Meko je pala jedna šišarka. Odjednom otvore se vrata kapije i uđe vlasnik, čika-Vlado, od prošle godine pokojnik. Dodirnu mi rame, zahvaljujući se zbog tri buketića cveća (ljubice, kopriva, maslačci), nabranog oko pruge i unetog u ovu oronulu kuću, ovoj oronuloj, nesrećenoj i divnoj ženi, koja kao ni moja mati nikada neće umreti. Postoji, naime, jedan zakonski akt u kome se smrt za moje ikone ukida.
9.
Prisustvo pancira je ono što tvoj eros čini ubitačno privlačnim, to ti dođe kao drugi polni organ.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
