Čast prva [IXI]
1.
Te misli su crne leptirice, crteži pergament-abažura, abažur nežna empirija, prohujala u agoniji decenija, žižak je statičan, svetiljka nepotpuna, misli oprljene prostorom u koji se bacaju, a glava, ta glava je veštica Valpurgijske noći, okean je sotona, delfini upadaju u sobu kao da ovaj kartonski dekor i pod vodom postoji i kao da sve ovo nije nemoguće, te ruke su vračare, Magda i Jaga, taj život je magla, taj život je parada cirkuskih konja (a ja znam da je nemoguće da konj postoji jer me spopada gušenje od pomisli da i konji postoje kad ovde jedva da ima mesta i za mene), to srce je hram od žada i nešto u njemu samuje, nije Asterion već nešto pomamnije, nešto pomamno tiho, brate.
2.
Pogledaj samo kako je lep, kako je mlad i lak, pogledaj kako je tvoj i svoj i naš, i ruke kako su mu male, u njih sve stvari bi stale, u toplinu kad se sklope, šta čuvaju, šta motre? Da mi je suzu spustiti na dlan, svedlan, na liniju sreće njegovu, da mi je na njoj zanoćiti, pa se dići u zagrljaj, u milinu, da mi je svoje ruke izgubiti, teško, odlučno ih usmrtiti, da se njegovim sveimenom odazivam. Pogledaj samo kako sam lep, kako sam mlad i lak, pogledaj kako sam tvoj i svoj i naš, i ruke kako su mi male, u njih sve stvari bi stale, u toplinu kad se sklope, one čuvaju, one motre.
3.
Prekrasno čudo proždire prekrasne žabe pevačice, prekrasno je jato obezglavljenih zmajeva koje manevriše pod školjkom opalnog neba. U vazduhu su insekti, teško svarljivi, i sreća.
4.
Biću panter, motriću te, biću paun, zadiviću te, biću tigar, napašću te, biću zmija, otrovaću te, biću ruža, ubošću te, biću ždral, oženićeš me, biću labud, uspokojiću te, biću dabar, pregradiću ti arteriju, biću kornjača, položiću u arteriji jaja, biću zec, kidnuću ti.
5.
Taj svet, lomača na kojoj mi duša izgore, slučajan kao kliker dečaku iz postave kad ispadne, taj divno lep svet oprašen pčelinjim tigrastim stomačićima, nostalgijom nekolicine raseljenih lica, taj svet, rupčić nošen mistralom kroz neki tamo ruski brezik, otrovna tropska biljka, zanosni neumitni krematorij, taj svet, duša moja čovekolika, ni da mu pevam, ni da mu ne pevam. Oblo plavo seme, oplodi me svojom nastanjenošću, tajno, skini sve sa mene, koliko samo invokacija, da se skuva jedan pravi lingam od žada sutra za doručak. Kako sam sam, kako sam, ja mali provincijski bog, inplantiran u stajsko đubrivo. U ludi zagrljaj plača treba se baciti brže no što se okruni suza sa klipa neuporedivog blistavog kristala. Brzina, to je condicio s. q. n. ako naravno imaš kondicije, naime, postaneš toliko brz da se praktično više i ne pomeraš.
6.
Videti dobro znači videti odistinski. Barutane srdaca svih ljudi u memli su kao vinski podrum u koji niko ne silazi, o moje vruće telo odbijaju se neke seni, divni stomaci trabunjaju i melju. Videti dobro znači videti odasvud.
7.
Voleti Tebe. Volim to. Ne pokrećeš se, ne lomiš levu obrvu od iznenađenosti ili sujete, u stanju si slatkog proticanja a miran. Kudikamo lakše milovati Tebe, Ti prste pružaš lako i uzvraćaš prenežnim ritmovima vere. Oblaci - vazduh se peni, miris zemlje rezi postojan, pun dobre volje, ruke, uslužne i duge razmiču živu pukotinu vedrine. Ne, nikad nemoj doći više nego što si sad tu, nikad bliži no što sad jesi, i nemoj uopšte više dolaziti, samo da ja naučim se ostajanju. Glavna trapezistkinja, moja kraljevska kičma, uvek se nekako izvuče iz svih tih poduhvata kojima smo predodređene, kao kobra oči u oči sa epifizom, zna ona šta radi tako somnambula, programirana da nas spasi, što s nama, što bez nas. Najezda čuda cartu biancu kroti i obrnuto, taj čin je ljubavni, i zato uvek i svuda, ljubav i samo ljubav, umrvljena u mleko svesti, rekla sam Ti to i na ovaj način: čistiji si, mirišeš na bebe, zdravlje, šumu i tišine, nadaleko čuvene bistrine to Tvoje oko. Ti ćutiš, ne žuriš u objašnjenje, ne preporučuješ mi svoje knjige, znaš da to ne podnosim. Ti, u presvrnute oči stao si kao dijamant u od suza iskvašenu maramicu. Ti šutiš. Volim to.
8.
Siesta je, kad svi zaspu, šetam kućom bosa i otvorena kao duh. Predajem se sitnim zapažanjima, osluškujem šaputanje godišnjeg doba, sređujem svoj ogromni radni sto i tako ga opet zakrčim. U prolazu ponekad strefi me ogledalo, tako mu se dopadnem da počne u stopu da me prati. A onda se ovi moji svi redom po dogovoru probude i pokvare igru.
9.
Rajska seta zategla je strune ponad Lune, hodočasti po plaveti stratus leti, tuga starih večnih sati tajnama je u poseti, nas oboje, mi, ja pa ti, anahoreti.
|
|
|
