Čast treća [VIII]
1.
U rajskom vrtu dve divlje svinje otimaju se o ruku Boga. Jadni mi s ovolikim seksom, ima toliko soba. Koliko si ti, Arijele, od vode, procentualno? Voda si, voda jesi pod vodom. Držiš me, nema mesta gde me ne držiš, čak mi i tišinu zapremaš, dok se motam oko bezdna i riđanu svome kalemim slomljenu nogu, prepuklu kao suva grančica. Kako još da ti ugodim, stanovniče moga tela, hoćeš li pečenog mesa i odstajalog vina? Jedno malo, šampanjsko samoubistvo, hoćeš li?
2.
Sad kad si tu i kad me voliš, počuj hodanje lanaca iza malog stiska. Bela mačka s krilima, sova, sedi na drvetu i prede, gde god moja građa otišla, ti, ljubavi, deo si tog lova. Ivanjska vatra naložena u jezeru, isijavaš. To je intelekt u koloru. Nemir, tako to zoveš. To je tajfun koji se kontroliše i, nećeš mi verovati, moral. Različita je ova temperatura od ovog hoda, samo dah dragonski da nas ne oda. Hej, iz Termopila ne idi mi još ovu noć.
3.
Pusti me, sine, pusti, tvoj Otac dolazi da me poduči. Dugo je poslepodne. Treba strvinu izneti. Treba skuvati biser. Treba pomusti vučicu. Treba imati hrabrosti i pogledati svoje lice u ogledalu u obliku sata, u oči, u zeničice opskure i postati razdragan, ne zaljubiti se u čerte vinčanskog puta, ne omrznuti bližnje a beskrajno daleke, ne govoriti zbog fiziološkog pranja kontejnera. Treba mi vremena, sine, da te pomazim rečju tako dobrom da bismo od nje mogli živeti ceo dan.
4.
Znam ti ukus sanjanja i mnogo mi se sviđa, odričem te se kao što se prestolonaslednik odriče prestola, više mi nije stalo, nema ovde više nikoga. A kvartet Dextera Gordona sada sluša čista svest. Da, ponoviću, volim mir svoje čahure i sve boje obrnutog neba, dovoljna sam sebi, idi. Bože tame, bože braće i roditelja, bože močvare, žaba i kreketa, umorna sam od tebe, idi. Bože žele bombonica, svećica i šećera, bože zaborava, bože biblioteka, prašine i peluda, bože arhipelaga, idi. U kufer kundabufer i piši kad stigneš. Bože stepa i vukova i snega, uzaman se ni iz čega projektuješ. Idi, svi se kipovi sa smirajem dana bacaju u reku, u fini, belosvetski seks. Bože sfera i crnog pod noktom, idi. Bože sveca i svečeve pesme, idi. Idi, bože traženja, bože puta, bože cilja, idi po ovim rečima, idi kud hoćeš.
5.
Nije uspela da se obesi, demetrini je nisu ukopali. Majka udara oca pesnicom u rame, urla, on je umiruje, hvata je za ruke, ona ga opet udara. Gde si bio tri noći, vikala je pre nego što je sasvim prestala da ga voli dok je još bila lepa i furiozna u fatumu svoje lepote a mi smo se skrivali u kartonske kutije, u ormare, uz prigušeni vrisak šarki. Bežali smo u kokošinjac sa rukama čvrsto pritisnutim na ušne polovine školjki, na krov, bežali smo na ulicu, trčali do ćoška i vraćali se opet bežeći od ulice, ćoška, krova. Zaticali smo je samu kako u perinama hladovite sobe sustiže zube škrgutima, jer otac je već bio otišao, jeo i otišao, gledajući da mi ne primetimo koliko je kriv, kriv. Majku je zdruzgala griža savesti pomešana s ljubavlju, oca nalickani demon kockara a nas demon dosade i besa. Ižđikljali smo u inat svima kao neko žilavo cveće sa odrona, imamo tvrdo štavljenu kožu, volimo svoje roditelje i čuvamo se da nas njihova senka ne nagazi.
6.
Odavde, sa božićne trpeze, uz čoveka koji je prigrabio merlot sa namerom da se napije, bacam laso. Tražim ti ime. Pa, da. Znam zašto mi trebaš. Zbog gadnih voštanica.
7.
Motamo se oko sunca (uz obilne deskripcije) i vrti nam se u glavi, prirodno. Gle, kako je lep krik plave čoje! Negde iz svemira možda se vidi svratište kitova indigo boje, ali svakako ne ja, svakako ne ja.
8.
Uvijen mojim laticama si Ti, nepoznati, jedini, u mravinjaku kičme si Ti, sjajni i delatni, kako je lepo doći kući, sesti za sto, u vodenu mapu ući, u toplom pesku jona, mi, jahači sišli sa konja, izmešteni, iskosa zagledani u reku koja nosi otpatke i školjke, neumašćeni rentgenski snimci, dugi poj, zavičaj sitnica, igračaka, odustajanja, samo još ti obroci čvrsto nas vezuju za grob. Šta je naš organon, Ti, fino prštanje tišine. Ti, kad mi pritegneš suzu dubokim svetlim uzdahom, Ti, kad me pohlepno vratiš sebi, Ti u rukavu, u rukavicama, Ti u cevanicama. Zvuci kosmosa, brujna rodnica, radijacija Big Benga, tvoj krasnopis u mojoj sobi. Ako izađem da osluhnem sveopšti jauk, Ti me pogledaj okom zgažene zveri, Ti, prilagođen religijskim uverenjima, Ti, zapenušana šampanjska krvi u tamnom drvetu zarobljena. Permanentna naštimavanja. Permanentna potapanja. Virtuozno stižeš konačno u Had, Ti, mirisni, Ti, nepodmitljivi. Ti, najljubavnija ljubavi, Ti.
9.
Volela bih da govorim samo ono što je neophodno. Jovane, Jovane, Jovane.
|
|
|
