 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [VIII]
1.
Komariljosi, apostoli, u kubisu-pubisu čekaju u zasedi da mi gucnu krvi vinske kad pošpricam tamom oblicima užgani svet. Zašto toliko ceremonijala, gospodo? Želite krvi? Pa evo krvi iz drakstora mi histrionskog. Menjam za polomljene black&dacker bušilice. E, jadna stvorenja, dobiju ekstazi i ispljunu ga zajedno sa životom. Sondiraju me svojski mali sabesednici, samim tim i pauk u kutu zna okus mog hemoglobina i od toga mu sabajle narasta vagina. Halo, komšija, šta se radi, hoće li ta praznina povezana nitima, tzv. mreža, biti skoro sveža? Nova mustra, lepo, lepo. U prolazu opsuje me komariljos-kamikaza bacivši se na madrace paučine: Ovako se umire, krsne mi slave! Zar nisam rekla da mi telefon ne zvoni danima? U potpunoj osami pretvoriću se u insekta.
2.
Svrbi ga desno stopalo. Klaun se cereka i češe. Škripe mu zubi, platinasti, zaljubljeni u karijes.
3.
Pretvoriću te u malog miša i staviti te u gaćice, kao koja luda žena Filipa Lepog? Narandžasta piramido, vratila se boja tvojim paganskim obrazima. Slatkiš, ti si slatkiš, evo ti moja leva ruka, evo ti moja desna ruka. Naloži vulkan. Kakvog ti sad heruvima citiraš, nevin od svake krađe, gde si, gde si? Ivanuška Budalica u zapećku muhe ubija sveudilj, ima čarobni Bucatijev džep. Čeka ga Godo.
4.
Vosak je zmijin svlak, plamičak dekoltiran a tama tiha. Polzujem ja više nego iko u celoj ovoj stvari, lepo moje incestuozno ogledalo, ne beri brigu. Nego zamisli, sad ovo doživljavaš i nikad više, prstima mi dodiruješ rane, narezano u Brajevoj azbuci drhtanje i to je neponovljivo. Ko si ti? Podigni me i vrti. Da mi poispadaju sekunde sa biološkog časovnika, tako. Da budem živi štit od uroka, tebi, dervišu. A sad stani. Sedi. Odmori. Gledaj me. Uđi mi u oči i hodaj.
5.
Klovnu, zašto da se lažemo? Iskajavaš sad staru crninu, svađamo se ni za šta. Priznajmo sebi. Ove večeri duž Ilindenske, tvoje trkačke staze, je li bilo boga u svakom ćošku? Bilo je. Na metar ispred tebe, u toj milostinji ulične rasvete, jež ti je pretrčao put. 'Šta znači kad ti jež pređe put, šta znači?' Smejala si se jer ova slika ne znači ama baš ništa i znači apsolutno sve. A po asfaltu mu kandžice tako uzbudljivo zatoptale. To je bio haiku, mrsan kao đokondine perle. Zastao ježić, stala i ti, i taj trenutak kad je bio u nedoumici a ti ga posula konfetama bodrenja, nije li bio nešto najlepše što ti se desilo u zadnja tri eona pa i šire? Znaš koliko imam takvih zagrljaja za tebe, mali klovne? Neizbroj. A čemu se ti okrećeš? Svojim plutajućim jedrenjacima kojima cepaš ofucana jedra. Slavlje. Slavlje je jedino što nama dvoma priliči. I posle, po povratku, na istom mestu za trpezom, bela sova preletela put, vrlo blizu, uz neki prigušeni huk. Lovna sezona, kamarade. Podsetiću te, rekla si: 'O, Bože, ne želim da izlazim iz mehura sveopšteg čuda. Nijedan muškarac nije mi ponudio ovoliko ljubavne diskrecije.' I onda, oni Cigani na kraju Jelisejskih polja, što imaju blesavog belog Šturma, čekali su te da prođeš.' Odmori, dete', viče Ciganka. 'Ko će sa mnom', vičeš ti. Neko se smeje u pozadini, što je tebi svakako smešno.
Nebo puno sjaktavih ptica kljuca ti iz ruku, nebesnice. Trčiš sve dok ti se ćelije ne napiju arsenika čežnje i ispljunu veliku količinu paganske nirvane. Koitiraš sa samoćom uzduž i popreko, veruješ, znaš da si u Mojoj šaci balerina. Hodati ovako u prostoru, u podignutoj živoj čaši, blago naježenih krila, čuješ?
6.
Nedelja je. Grlim te, privijam se uz tebe skandalozno. Zatim se budim iz zaljubljenosti i primećujem da je dan fenomenalan. Maternja kuća, školjka na ogromnoj kornjači, gegucka rajska kroz ništavilo. Moje su se potrebe svele na kozmetiku a i zbog toga se pomalo osećam krivom. Danas ljudi nemaju šta da jedu, a ja žderem kreme i pevušim. Iracionalno.
A ti, raznežen i žalan nad čim sad opet?
Kao u akvarijumu ti i tvoja lelujanja, i jedan radoznali, priljubljen uz staklo noći, zadivljeni nosić. Slatka vodo, oko najdraže, srče li te dragi Bog kad ne mogu ja? Usne ti nagorim, kljun vilice zavedem nežno u lagunu južnog voća.
Dvojniče, fatamorganska dvojino, lep si skoro kao ja, lepši si, bićeš lepši, oduvek si bio lepši, mekši.
7.
Čuješ to? Negde kolju svinje. Čika-Mihajlo opasno razdragan. Ton rezi pa mine. Mrtva je, mislim. Napokon, zar to nije naša nesreća? Nikad neću biti iznad posnog novembarskog jutra kada, kažnjene, te životinje idu na predstavljenje, rastaju se od života koji je bio teška svinjarija, hvata ih topli Apsolut, nadam se, majčinski. Sipi patnja iz plaveti, gusti saobraćaj suza, zakrčenje, sirena, sudar, mrtvi, živi. Preživeli. Taj čovek nije ni skidao voštanu masku ovlašnog sklada. Boli me to. Ti me nikad nećeš naučiti da svežem maramu, omotam uši, oči i to nešto što se drži za moja rebra i hoće da iskoči, taj opoganjeni urođenik, u vinskom bunaru crni grozd, u boksu moj iskon, tron sa kraljem koji skuplja i liže svoje ostatke sa avganistanskim hrtom po podu. Ti me nećeš nikad naučiti (jer ja tu lekciju iz humanih razloga prosto ne želim) da budem mumija dok neko oštrim guščijim perom cepa hartiju jutra ispisujući moje ime. Neiskupiva karamazovština. Nijedna galaksija milosti neće opravdati logor. Barem da me neko opovrgne.
8.
Goblen je živ, izbockan i eksplicitan, pokazuje onu starogrčku nimfu zagledanu u snove što hodaju žicom pučine, tugomilje u nekoliko hiljada dimenzija. Večeras menjam haljine, vidi me samo moj sin koji duboko spava i isključeni ekran računara. Sve mi jednako dobro stoje ali moja večernja toaleta je definitivno ona od mirisa, od mirisa koje ne umemo reći, jer ne liče ni na šta poznato, jer nisu odavde. Najkurvinskiji.
9.
Dulumi bostana umnožene Lune, dunama šaši zasipane su kosti, pronalazim bisage bisera pune u skeletu jesenje planule zlosti. Luna opet zrije, evo je u krošnji, niz moja leđa svlače se kostreti, nanizani zubi, sliveni pokreti, nepodnošljiva scena, srce u prošnji. Prepukao mesec kao lubenica, semenke iz torbe, iz ruke sejača, kaplju u filigrane zdele zenica, nebesa požnjevena platinom mača. Pređe mi preko žica medna grlica, u ultrazvučnom piću pjanost bez lica.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
