 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast prva [VIII]
1.
Otac razgovara sa kokoškama. Koliko će ovaj nesrećni rat da traje? One odgovaraju nebesno spokojne, perja posutog peludom bebi-pudera: Proći će, proći će. Ruke su mu zabrašnjavljene prekrupom koja sa prstiju ističe. Negde u daljini mrav ore hektare i hektare na dobrom starom belarusu, velikom kao silos. Implodira oblak. Sunce se razmahuje svojom časnom sabljom. Nema se na šta otpljunuti, lepo moje kamenje, nema se na šta.
2.
Disk džokeju, kakav miks! Bravissimo! Red rata, red gladi, red inflacije, red epidemije gripe, red demonstracija, red sankcija. Skini se više s našeg kolektivnog polnog organa! Kakav ti je ovo crni rejv, napanjen do daske!
3.
Bezmalo me porodila sirena, režanje crnog psa iz Safoka, ona luda budnost sna kad pred nacrtanom mrtvačkom lobanjom daš vetra petama, dahćemo besmrtni pred papirnim nemanima, polu ajkula-polu žena, sirena laje iz tumora, rupa belosvetska.
4.
U vreme kad je sejač smrti prvi put posuo zla jaja na ovu ionako pobačenu zemlju, moj otac je bio u jednoj novosadskoj kafani. Tu se obreo odmah posle radnog vremena, nije čuo sirene, a i o detonacijama je kao pričuo. Onda je iznenađen izašao i gledao malo u nebo. Bez dvoumljenja vratio se pokeru i izbegao ličnu odgovornost.
5.
Ne verujem da su nas bombardovali, to je nemoguće. Ne mogu da se priviknem ni na činjenicu da postojim, a kamoli na neposrednu ratnu opasnost.
6.
Ne spava Beograd, gledam sliku Studija B, umirujuća muzika, komrakovi sa TV bastilje pustili su Kozaru, što više zabrinjava nego friški izveštaji sa terena, takoreći, uliva lednu stravu. Sijaju prozorska okna grada, šljašti mila bižuterija, iz kutija šibica poređanih sistematski u nedovršeni svet deca mirišu na snove, sanjaju bombe. Osećam se kao lik iz Markesove proze, vonjam na laki znoj fantastičnog realizma, molim se nasmešenim čudima, što su svud, svud, svakog časa očekujem da će taj koji me čita sklopiti knjigu i otići. Žandar uleće i objavljuje fajront. Čitala sam o tome.
7.
Pehar zlatne vode, Gabrijele, pokloni svojoj ženi koja doduše sa toliko lepote neće znati šta da učini pa će je propustiti, tako je to u braku. A ja ću umreti hitno u grlu, i gugutku pustiti da poleti vrlu, jer čak i ovu crnu feredžu marta neophodno je nekako osmisliti, ali krajnjim sredstvima, opravdati Onoga kome opravdanje nije potrebno, u trenutku kad ga najmanje možeš razumeti, u trenutku kad je crni reflektor uperen u nas i sve što vidimo je tama. Šiva je Srbosek, hoće naše ispljunute zdrave zube, pa evo, evo naših zuba, strašna, užasna Morijo. Žderi!
8.
Rekla je: Ovo je mrestilište aždaja, skoči! I skočih jer sam je voleo. Na sve četiri strane sveta raznelo me čudovište iz Loh Nesa. Ljudi se i dalje pitaju da li taj reptil postoji ili ne, ako odgovorim postoji, ako odgovorim ne postoji, sve to neće vredeti koliko ni nazeb nekog pesnika iz minule epohe ni dva-tri njegova lakša šloga. A zapravo, zapravo, dragi gledaoci, između da i ne principijelne razlike nema, niti između dobra i zla. Kroz grudi vode jure surovi spasioci, nenametljivo je gorda, strašna je od dečjih priča, ako je pohvalim, ako je pokudim, šta ću time reći o tišini svoda? Suviše glatko jezero koga uopšte interesuje? Što se, pak, tiče čudovišta, ono možda s vremena na vreme podigne svoju pretpotopsku usamljenu glavu, a možda i ne.
9.
Ne želim da osećam apsolutno ništa dok mirišem đurđevak.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
