 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [VII]
1
U kući na brdu rađam, u štali među pastirima, u zvezdu daleku gledam, u dahu magaraca kao u frotirima. I neke proste ruke prinose mi vode da se osvežim, neke proste ruke koje prepoznajem.
2.
Slomiti ga ne možemo, eventualno kao keramika može značajno da cvrcne kad se nešto naspe vrelo. Dati ga ne možemo. Posedovanje boli kao da je imati ga kletva, dok se osećanja hlade i napitak bljutav hlapi nepovratno, gledamo u nove ikone, svlačimo ih željno. U tom neshvatljivom miru, u tišini presvlake, slomiti ga ne možemo.
3.
Eto, plašim se da Tao nije u agoniji sve ovo nažvrljao na belu potplatu svesti. Volela bih, eto, da nigde više nije poligon božanske obesti. Plašim se da nismo svi zajedno, budući njegovi, da nismo bolesni.
4.
Otišla sam ti kao odbegli val, zoveš. Čujem te, čujem. Preživećemo i ovu nasleđenu razdvojenost, milord. Budim se blaga i odmorna, pogledam u plafon i na njemu nađem šaru kojoj nisam potrebna.
5.
Reze usta, studeno. U samoći me pipnu velikani gde je dodir jedino i moguć. Danas ikona plače i prenemaže se, nosim je ovamo-onamo ne bih li je umirila, i, uopšte uzev, neka groza. Nemam mleka ni za sopstvene potrebe a nekmoli za podoj.
6.
Sačekaću tvoje izvinjenje, stomačnom kiselinom svi su zidovi kućice okrečeni. Slažu mi se snovi na obraze, znam šta me isušuje, život u zabačenim čakrama. Cele noći gledaću kako se soba puni jantarnom vodom. I taj moj petronifikovani, bezobrazni pogled bube neka se otkotrlja pred nečije muško-ženske noge i neka uđe u nečiju kutijicu sa knjigama.
7.
I tako, učini mi se da vidim ruku s tasovima. Leva hemisfera mi jutros preteže. Otvorim oči i pomislim: milina. Jutro. U našem akvarijumu Neptun, fosforoscentne kičmene moždine, hipnotiše dokon svet kornjačica koje su se razmilele po kuhinji tražeći šta će da pojedu. Ametist prstima detinjstva, Luka, očaran postojanjem, prebira po igračkama tj. pravi larmu. Nedelju volim. Kad se raspukne dosada neradnog dana u svoju zajemčenu suštinu. Ni srednje žalosna činjenica što me iz mrtvih prizvao moj mali Vergilije, a ne ti, careviću, baš mi ne oduzima od bistrine. Uozbiljim se, stresem golotinju i sujevernom desnom nogom zaputim se u vodu.
8.
Briljantin ne svetli. Bez svilenih jastučića na fakirovoj postelji, kako li je plećki? Bez filtera, bez novca, bez cveća, jezikom se ližu kozji puteljci. Hrče dalekovod, mljacka u snu antena, u ruci mili krv s milion skarabeja. Abdiciraj, nesrećo. Ukapiraj, Sizife. Skotrljaj se, Luno, u ove naše bicepse. Starost je karikatura mladih zabluda, okoštala nečist. Ti providni starci i njihovi opanci, kako je mogućno tako balaviti, uz TV i društvene igre, sa spavanjem pre i posle sijeste, sa mrenom malograđanšine na oknu, dok lamperija jauče u svom službovanju, i napolju gavran menja boju, dok se šepuri paun egzistencije mortalno? Pod čijim katenama bljuju javu tzv. ljudi? Radio emituje signale sa Vlašića, napolju gavran menja boju, drvo jauče, paun se šepuri.
9.
Posle zimske vejavice, nebeska katedrala otvara nam lice, kakav divan dan, možda smo neosetno umrli pa smo, otvorivši vrata stana, kročili u zavičaj. Ovako izgleda pravi ikonostas, stratusi, vedrina, stratusi, a dole bela samurovina.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
