 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [VII]
1.
Jagnje, ne uči nas raspinjanju, uči nas hodu tigrova, uči nas očima, pomoću ovih belih štapova, pomoću ovih patentica. Krvna tinta prska baštenski vrt, dva kolibrija danonoćno ručaju gerbere, boje se mog herbarija, inteligentni su. Živimo zajedno, časni kao oficirske čizme obliznute danima koji se štedro premeću. Imam ružu pod vratom, ružu nad pupkom, hranim se mirisom mog kroz sito i rešeto propuštenog srebra. Jagnje, lavovski hodaš, ne uči nas progutanim suzama, daj nam nešto novo. Da bi se kupao u vatri, tuširaš se vodom, zar ne? Suze, mladiću prozračni, suze su zanat najstariji, sve nam je to poznato. U republici sunčano do daljnjeg. Kišobranima ulaz zabranjen. Donesi kraljevsku odluku ili nisi kralj.
2.
Kako je varvarski uzeo mi psa, taj moj nezamislivi otac. A ona, evo je, laje, znam joj gen. Sad je u boksu, tri ulice dalje, sa očima zaljubljenim u mene, njuši novi dom. Tina, ti si jedna nežna moje krvi kći. Neće ti biti lakše ako ti kažem da cvilim i ja, ali eto da znaš. Pišem ti ovo pismo jer si pas koji zna da čita. Vrati se. Ne tuguj. Prodao te varvarin za šaku srebrnjaka, kao rasnu robinju. Oniksu moj mali, kupila sam ti haljinu na poljupce. Vrati se.
3.
Šoljice se prevrću, sad se, znači, nečemu nadamo. Reč verovatno uživa u svojim varijacijama, istačkana uvidima, kao pointilistička slika sve snima, kao proletnji vetar puferom mi nanese rumenila, puferom mi namaže ručice da ih mogu večerati izgladneli gosti. Da, zaista sam lepa. Protičem kao masna urbana reka u kojoj se deca priobalno brčkaju. Sve što imam je more koje prstima nogu dodirujem. Prolazim da stignem, a kad stignem, opet ću krenuti. Bože, stvarniji od mog jezika, stvarniji od svega što mi iz očiju ispade i što sad skupljam, stvarniji od muzike, tog blagoslova, samo zbog kojeg bi svi mogli biti bigotni, veći od predosećaja kojeg stavljam u lisnicu i kojim plaćam svoje račune, veći i manji od punih pluća koje zaključavamo na dva minuta.
A Ti kaza: Nauči svoj dah igrama, on je papirus na kome ću ti, klovne, pregnirati kožu čistim zlatom. Zar ne primećuješ sa koliko te prozračnosti kupam kao malu bebu. Tvoje srce klovnovskog nosa moja su Jelisejska polja. Reči su prsti kojima se miluješ, virulentna prašina tvoja presvislost, izdišeš, gde sam tu Ja? Čvrsto drži tu mrežu. Angažovana. Instalirao sam te da budeš svetionik, kome drago, i insekt je NLO. U tebi je toplo. Tvoj glas je lek. Samo se opusti. Tako. Good girl. My little clown.
4.
Tezeju moj, Atlantiđaninu, vidi kako te jutros oblačim u košulju svoga blagouznemirenog tela, kako sam ti prste izljubila i udahnula im reči snage, polizah ti kožu propolisnu, morski moj univerzalni čoveče. Tri veka unazad ne videh ni muzejski eksponat lepši od tebe, ti si beli tigar, čežnja na smrt, Laura i Petrarka pod istim laticama, ti si buncavo sašaptavanje Ljubavi.
5.
Kući se vuku psi, pomera se s bukom neko iza prozora, na nozi čarapa, krv podlački kapa na komad oblaka, iza kapitela tiho dišem, ne idem nikuda, nikamo ne stižem, moje kosti raspredaju dnevnu politiku, hej, o ovom momentu možda čujem nešto od Šopena. Ko hoće moj trenutak, jeftino, navali narode. Odakle dolazi to zevanje, znam pouzdano da mi se ne spava. Slušam kineski sat kako damara i šuškanje lišća, kao da nešto prođe kroz krošnju, nešto lako, lišće satena. Ova kocka puna je vode, zašto idem po vodu kad živim u vodi, fontana ulazi u kupatilo, tušira se, voda je u modi, baš smešno.
6.
Polako neka istupe seni. Samo mrtvima imam šta reći. Ako dune vetar sa Zapada, oblikovaće mi kosu u pravcu Zapada. No, moje lice, da li se i ono nagnulo i nežno podiglo nogu na ogradu bazena, bezdna? Liker od mesečevih mena, pre i posle jela treba pijan biti, mortus pijan od otrežnjenja. Čeznem da gledam neki parobrod kako klizi niz reku i evo gledam neki parobrod kako klizi niz reku, čak mu poređam i figurice, prave pravcate ljude koji ne postoje nigde, i sve je tu, u tom fantazmu, na svom mestu, a ipak čežnja, a ipak čežnja.
7.
Sve je to normalno, da, ali ja te volim, svu sam ti kožu istetovirala rečju ljubav, kao Tarkovski ta tišina, sustiže mi prste, gledaj je kako narasta, čulna i nadčulna. Mislim, u još nekoliko voda ću se bućnuti pa kraj. Iz jezera tečnih kristala u brišućem letu zgrabi se riba od zlata i zatim se sve to rasprši kao neki praznični vatromet.
Ne treba biti tužan. To je suviše prirodno.
8.
Neće me septembar prevariti. Sprema se Oziris za veliki festival suza, a kako je lepo Sunce, s upornošću vrednom hvale žeže li žeže, ja sam njegova pega, mala crna povratna reakcija.
9.
Ni makac glasne žice, na nozi je čarapa bez atributa. Posednuta, dodade čarapa, svilena, izvezena, zategnuta. Pukla, rekoh sa žaljenjem i iz žaljenja proisteklom nasladom, pukla.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
