 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast prva [VII]
1.
Iskrenost je kad ti kažem da te volim a ti pred tim argumentom izgubiš pamet, mala seoska devojčice, dok stojimo pod kišom božjih poljubaca i rastvaramo se kao maslinasta konjska balega na asfaltu od koje ostanu samo natruhe sena, mi, bez kišobrana, suncobrana i sunčanih naočara, mi s dimenzijom srca iz zena, s nekoliko hiljada mačeta uperenih u sopstveno meso, blagi bože, ta Šeherezada - srce, ne sme da predahne, ne sme ni da se umori a kamoli da stane, mi, najveće sijalice koje ova država proizvodi, one s bandera, sa strujom u direku, mi, dalekozori s dva kraja, mušica u boku, apokaliptični ždrepci u skoku, oprana do koske svetina. I nežnost.
2.
Suviše te cenim a da tom plišanom medi što mi je pružen ne izvadim oko, nemilosrdni su i dani i trnje koje je Sunce posulo do sebe, samo si ti dorastao toj totalnoj diktaturi srca, šta ja sad tu mogu. Neprikosnovena reč srce nema sinonima, ponovila se ovde bezbroj puta, bezbroj i nedovoljno, prevodim je kao ranjenika preko svakog rečnog gaza, po mraznoj kopreni trčeći, mene ta mačka drži nežno u zubima, vatira me blagošću, verujem da je bliža nego sam dah nekog osrednjeg mudraca koji je sad u nekoj osrednjoj nirvani, verujem da je bliža.
3.
Zamisli da te spopadne jeza meteora zbog uličnog svirača koji ne zna ništa, ama baš ništa, o onome o čemu ste ti i tvoji ljubavnici šaputali u belim noćima mesečine, o čemu ste čitali, zbog čega ste drhtali kada ste se ti i tvoji ljubavnici gledali, kad ste se ti i tvoji ljubavnici mrzeli. Zamisli da je ona crvena harmonika u rukama uličnog svirača tvoja duša, recimo, tvoja pluća razvučena prstima neznalice. Zamisli ako je nežnost ovo, kad si mrtav sred gomile kao zlatni pločnik koji se lagano, kao pokretna traka, pomiče pod nogama šetača. I vidi onu novu, crnu ženu kako je beznadežno vesela, zamisli da je točiš u svoj stih iz nekog tuđeg iz kojeg je sišla a da nije nikog pitala. Zamisli da je onaj dečak iz šestog četiri osnovne škole u Kamenici stvarno porastao sa čistim očima košute i krenuo da te nađe.
4.
Ja sam odgovoran za nebo koje me okružuje, zato stvaram bolje nebo, neko i to mora da radi, reče mi oblak.
5.
Neko nag, neko u japanskim zimskim sandalama, neko blag, neko mojom rukom umiven, neko mojom rukom obrijan, neko u zadnji tren spasen od smrti, neko s živim sećanjem na smrt, neko začuđen, neko oranž, neko nežan, svilen, britak. Pređe gušter preko mog stopala, u kamen skri se hitro, pređe sena preko mog lica, u kamen skri se hitro, zatim dobih upalu vagine na nervnoj bazi, uđem u kamen i zanesem. A zašto, zašto? Zato što je to divan način da se upropastim. Verujem u magiju teksta, moj lampion je moj lampion, ta metodološka okrenutost ognju, verujem u sve.
6.
Šta je to (mala lasica) što mi ne da (krade) da budem srećna (letinu) da budem spokojna (zimnicu) okretno i neinteligentno.
7.
Bolnička kola, na kojima greškom piše police, žurno prelaze tepih. Ukućani po običaju spavaju. Pod kaučom crni menhir Stonehenge-a, semenka suncokreta i paukova nit, lijana. Kao malo groblje na uzvišici, napuštene kućne papuče, kupljene na kineskoj pijaci i kratkotrajne, već su dobile prostom kinetikom definitivnih stvari po svom plišanom nosu. Tu boja više nije braon sa prljavo žutim aplikacijama, već boja rupe, možda crna? Bolnička kola suvišno žure pod senoviti hlad Transhimalaja, to jest, pod kauč. Kao ogromni dinosaurus, majka je iza sna otvorila jedno oko, setila se da je rat i uzdahnula. To bi uglavnom bila konfiguracija terena, uhvaćena letimičnim stedikem pomakom kamere u kojem se mešaju ne samo godišnja doba, nego doba upšte. Dugo odlažem da odem u WC i pomokrim se, zbog slatko bolnog prelivanja purpura po bedrima pa sve niz stepu tepiha, po kojoj je trag ostavio retko uporan mali beli kombi. Noge će mi bukvalno eksplodirati od pritiska mokraćnog mehura, nežno zadrhtalog, vrelog balona u kojem se kao u alhemičarskom kotliću bućka jantarna istopina puna sjaja i zlatnih riba. Upiškiću se ali ja sa mesta zbitija ne idem. Baš da vidim kud se ova igračka toliko žuri.
8.
Mi, na primer, ne patimo, izuzev nešto snažnih umiranja dnevno, ali to leševi na kvadrat koji se izležavaju na komodi i ležeći i žderu i - noge peru, ne kapiraju, moj gosparu.
9.
Kad ja tamo, a ono Eros!
(Tanatos)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
