 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast prva [VI]
1.
Uzlupalo se srce, nedopustiva metonimija, kao dečak koji kuca na okna prozora, dok napolju lije kiša i niko ne otvara. Uzdrhtale su ruke zbog erupcije na Fudžiju. Ni puževi nisu kod kuće. Ni kamen. Ništa.
2.
Učim tu alu da stoji na zadnjim nogama, tog večitog usplamtelog od mladosti tinejdžera, svoje bedno srce, a zatim tišina će mu prići i kao u svilenu spavaćicu uvući se, po drhtavim sapima Bogomladenec posuće hladne vode sa zdenca, Bog, to ću biti ja, i Otac, i Sin, i čaša mleka. A do tad život, bučan kao čopor majmuna koji se zaleće na drvo banana uz dreku i kliberenje, sa neke lijane kao sa klatna u dan će da bane. Pripadamo istoriji, u istom rangu kao olupina Grčke, Klio, a to je terminološka zavrzlama da se označi jedan dosta disperzivan stav o tome da smo minuli i da nam je mesto upražnjeno zauvek.
3.
Ako si ti kralj, ja sam javna milosnica kralja, paž iz tvoje najbliže pratnje, soko sa tvoje rane. Ako si princeza, ja sam baldahin od perja u kojem se sunce rađa pre tebe i bez maske, zrnce graška koje ne žulja, jestivo kao blagi dan, ali ipak jedva prisutna nelagodnost zbog koje nismo sveci. Ako si ti knez, ja sam putujući zabavljač, slučajni lopov na tvom dvoru, ta žena među seljanima koja ti prinosi bokal vode kad si sasvim, sasvim iznemogao od nadgledanja i motrenja poseda što ga nije lako obići, što ga je nemoguće obići. Ako si samotna ruža, predestinirani zar nisam polen nanet vetrom kojem si se ti molio, ja dečko bronzane puti, nesanica ružina? Ako si slepi prosjak, ja sam novčić od zlata u tvom šeširu o čijem sjaju možeš samo da sanjaš, ludo mila.
4.
Sat štrika svoj neizostavni klot & frket, treća kazaljka asistira. Srećom, život ne postoji. Brala sam ljubice, moja luda trudnice, kuda ih sve nije bilo. Njihov miris ima u sebi nečeg mrkog i hladnog a stabljike odaju toliko krhkosti da ih prosto sažaljevam. Kako si uspela da na njih natakneš čitavu jednu fabriku šešira u već viđenoj modnoj liniji, koja kao da evocira sublimnu erotiku časnih sestara, a da ne budeš dosadna? Kao bernandinac Nana u slikovnici Petra Pana, ljubica nosi kapicu bebi-siterke. Toliko ljubičaste svetosti uzdisalo je bez presedana. Mirisati bilo bi dovoljno, ali je moja duša od ovakvih prizora jednostavno neuračunljiva. Moram još reći da je ostrvlje zumbula u našoj bašti odsviralo jedan solidan gučanski koncert svojim trubicama i svečano najavilo dolazak Princa, izuzetno fino obučenog, što je bilo i za očekivati. Sve to da prijavim, a lalu da ne prijavim! Lala je, ljudi moji, bila pastelno tiha, šatirana nekom preuranjenom sedom vlasi na bledo žutoj koži svetice. A tulipan, njen sinonim, beše muška maska ovog mirisnog čuda koji je nevidljivim dubokim glasom grlio celi vasceli svet. Nekako iznervirana od tog cvetnog aranžmana, htela sam da budem sama. Sveštenik sunca, klas žita u polju žita, odlučan da se pred vetrom ne pomeri, da se ne pomeri ni po cenu održanja vrste. Nije izdržao. Sutra će opet na bojnom polju sunčanice oprobati hladni magnet britke oštrice, svoje svesti.
5.
Život je ispred i iza, moje su ruke i pokojne i spokojne, ja sam sve oči sveta, moja krv huči, nagonjena niz liticu moje duše, kao srna slepa, ja sam lelek Lelejske gore i pun sprud bosih dečaka, ja sam sebi i čatrnja i mesečina i san u kojem se te neodređenosti međusobno slivaju, ja sam načisto izgubljena u svom ovom ludilu, ja sam ptica koja se gnjezdi u sebi i leti vertikalno, i kliktaj, i vapaj, i muk, koncert u parku kojem niko ne prisustvuje, replika praznih godina i dana što se posipaju pepelom.
6.
Rukavice od najskupljeg krzna, pune zglobova i sitnih kostiju, uslužni pipci, petokrake dve sa noktima, bez vas šta bi Kentauri?
7.
U ulici Maršala Tita, podno slabo osvetljenih lipa, Luka je večeras hodao na kolenima, moj mali lični Pan. Sva pitanja i odgovori tipa: Je l' mama ide na kolenima? Ne! Je l' one čike tamo idu na kolenima? Ne! Je l' druga deca idu na kolenima? Ne! i ostala sokratovska navođenja, nisu pomogli. Lukijan je čitavo veče klečeći išao po travi, usprkos začuđenim pogledima prolaznika, koji su naravno za sve krivili mene, dahtao je kao mlad pas, njušio zemlju, skupljao razne papiriće a pikavce stavljao u usta, spreman da sve poroke upozna na vreme. Sad.
8.
Povremeno sediš mi na sahasrari, dragi moj Učitelju, Svete moj, kako su tvoja krila laka i mjahka. Toliko sam obična i mršava da mi uopšte nije jasno šta muškarci hoće od mene. Ali da sam muško i da vidim nekog kao što je moja pojavica, ja bih sebe odmah povalila bez uvodnih napomena. Jer Malkut, zemlja senki, kraljevstvo je ništa manje vredno u krajnjoj ispostavi računa od Tifereta, havajski vrućeg, a Kether prašina koja je popadala po kosi voštane lutke uparađene za onaj svet, štap umočen u govno, rečeno terminologijom budista svedenih na stvarnost, moja grudobolja, recimo. Bez velikih reči, bez pažnje vrednog napora, bez uskličnika, prosto kao pasulj.
9.
Anđeo mi prišapnu, dok sam gledala u pogrešnom pravcu: To je taj labud. Ti si taj labud.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
