 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [V]
1.
Nema struje. Negde oko Ritova vetar je oduvao trafo-stanicu. Rezonira sveća u preblago moje meso. I nekako smo svi raspoloženi. Dete hristoprsto nežno me zagrlilo oko vrata, s malom ljuskom za večnost okrenutom naopako. Izlečila sam nemir svojih bledosivih, veoma zvučnih kostiju i priznajem da sam sretna. Možda emocije od nas prave klovnove, ali tvoje ime ponekad ipak šapnem drvetu vena. Probudim bilione kristalnih imela, a to je dobar znak da ozdravljam. Lenština je Ekskalibur. Sanjivost svesti, umor, poluumor, snohvatanje. Nema jasne razmene formi između misli i presvlačenja, nema grudnog efekta, mila krv dobra je, ali putuje dugo. Šišti plava vatra u peći na plin veoma, veoma, veoma tužno. U ognjenom bedru je želja kao i pre milion godina. Supersenzibilna eterična skalamerijo, spavaš i ja ti to ne mogu oprostiti. Odurni zimski san.
2.
U noći biološkog sata nedoumica jalova, ali život daje, a jalova, gong u hramu krasta, staza, poduprto nepce. Neka krila ne daju mi van, čelom o rozete, lastiš, čitav dan igram lastiš i gledam sebe sa plafona kako igram, igram. Vidi se prostranstvo lampe, vide se krvave bobice u Panovim džepovima, vide se pruga i voz i vedrina svenadolazeća, svenadziruća, svezagrcnuta od kipteće trijalektike. Ne plačem za gusenicom, dugo je sahranjujem, u mauzoleju duvam joj u mrtvi kuk a ona me gleda sa grobnom zahvalnošću i misli: Gle, kakav je minjon ovaj papijon.
3.
Mobilizacija, rad, rad, trčimo. Ovu imploziju rane očitati, destilatom preosveštati sve. Kao Guliver u neozvučenim prostorima hodaš po bankini mita, samo diši, tako. Opusti se. Sve je ovo odavno znano. Zatezanje struna. Razistovećenje. Za reči zalepljeno nepce, nadjezično. Grotlo. U sendviču guzice lepe žene prodato vreme za sitne vrednosne konfete, usitnjeni žderači. Bračne igre, lude godine, tri banke, moj brajko. A sve ovo šala. Ti uopšte ne vidiš koliko je ovo nerealno, ti uopšte ne vidiš. Nisi! Pa ipak piješ vodu. Pij, pij, pročisti se, operi krvne sudove, očisti odžake, zavrni rukave, okupaj dete, pruži ruke, teraj dalje, bez oslonca, kako ptice lete, oslone se na let. A s ugrušcima krvi maziš se, hm? Pa šta ćemo s tobom? Da te ošišamo? Preplanula si na sobnoj svetiljci, u pretvrdom tronošcu ukopana, a organizam ima svoje demografske žutokljunce, kamikaze, oči na kvadrat, na kub. A ti, mirna beskrajna dušo? Ne ličiš na sebe, šetaš uz ivicu šume, i bacaš paunske poglede na nas lumpen-proletere. Učena si žena, reci zašto živa i so, zašto sumpor, i koliko, a do kad? Ima nečeg groznog u tvojoj nadutoj ignoranciji. Nečeg što te čini neodoljivom.
4.
Kretanje kroz jezik, sve zbog pučine, to je moje pomeranje. Dlan bi da izvaja plamen sveće jer ništa nije tako lepo kao plagijat, pečati zvezde lepši su nego zvezda. Da, ja na fotkama uvek ispadnem, smejući se iz organizma, kao da grizem nevidljivu jabuku vazduha. Trenje lika i bezličnog, eto znoja mog. Tamo gde počinje ozbiljnost strogih, veoma pametnih ljudi, nalazi se more slanje i od Mrtvog, tu oteklinu hoće naš homo-sapiens rasparčan na koliko-ono-milijardi delova. Prekidačem upalim sunce, sozercuvam, prelevstvuvam, uzmem bosiljka, zove i podbela i zgotovim tej. Otpuste se prve haljine enzima, ni minut ne sačekam, stavim med od bagrema, popijem sjajni rastvor i izgubim pojam o vremenu. Nema te nirvane za koju bih menjala ove male trenutke sreće.
5.
Klizi suza sa lica blaženog budhe. Pravo na Jiov fotos. Sa bradice-kajsije kane u šiblje maljavih mu ruku. Epikure, volim tvoja predvečerja, ovako preko granice, braco od incesta, ne bismo smeli... Klečiš, izvini, toliko te volim, maćak, šapneš na zagrebaćkom, u čiracima viski ližemo na iskap kao nas vreme, bez stida. Bili smo pesnici i ostali, unatoč historijskom bestijariju kojem smo gablec od krvi i mesa. Ti uzgajaš bonsai, ja svoje dete. Na istom, mudrujemo grcajući. Bacaš slike na platno, ja tek ponešto narišem na prostrti veš. Razdražljiva sam, kritikujem druge, ne videći piljevinu u svom oku, bavim se trunkama u tuđem, prezriva, opora i zadovoljna, takva sam ti ja, privržena svojim privrženostima, a ti? Nedostaješ, nedostaješ, nedostaješ mi. U ružičastoj, bizarnoj kadici pliva u obliku srca mozak koji obožavam, umnožava se, raste i kipi. Koji ne dolazi i ne odlazi. Koji se oprašta. Očekujem od sebe tek toliko da se ne osećam kao idiot sred sveopšteg kiča. Sve što sam dobila, otela sam, uključujući i zgodne prilike da ispoljim svoju ludačku prirodu. Jio, jao, kako smo lajali na konduktere i na dobre građane novosadske, pili i plakali, dok je svirala Luna, zbog igre zadimljenog snopa svetla na krasnu muziku, čekali tuš iz slepog creva radnika gradske čistoće. Epikure, bok, volim tvoja predvečerja i ostale sitne poroke.
Eto, naša najveća nesreća bila je što smo tako blizak rod.
6.
Oh, kada smo ovo živeli? Ne moraš se truditi da govoriš, znam da ti je stomak pun, prošlosti prljava, prošlosti prečista, jadna moja prošlosti, jadne moje iskonske jagodice promašenog podneblja, jadni moji prsti naloženi vatri, garavi i posni, jadna vodo na mom malom brdu, bdim ali zapravo ne živim, sita i srećna, ja sam bela kobila u čijem će sedlu zablistati princ. Muka mi je. Nikoga ja ne volim. Prodala bih dušu i đavolu, ali ni on je neće. Koketa, koketa, nacifrana kupa reči, a ja sam, u stvari, maločas zaplakala. Pravim veštačke ruke jer ne znam šta ću sa svojima koje su božje, nežnost mi je samo sprat niže i sprat više, noge su mi u mozgu, strčaću i popeću se. U svemu si ti, žeđena žeđi. Mehom naduvaj mi srce. Rasprsni to. Jer prstenje moje nosiš. Znaš li da starim, ne? E pa, eto, sad znaš. Došla maca na vratanca. Isuse, ljubavi, izdadoh Te samo da sladostrasno skinem Te sa krsta. Buncam nad Tobom sveblagim, moje su Te ruke odigle. Moje su propovedi i tihi gajevi. Moje telo golotinju Tvoju pokrilo. Anđele, pruži svoje ljudske prste ovamo, da mogu i ja reći:
Davno smo ovo živeli.
7.
Ti bolji si i uvek bićeš bolji. Tako lagašna krila najteže je nositi. Vode se napiti jer srpski nam se jezici ubrzano suše, sve brže i brže. Ne želim ni sa kim da pecam ribu, nikome da pokazujem put, u gostionici ja poslužujem i ja pijem, ja plaćam i brojim zlatnike ja. Strah me da se ne prepolovim, eto zbog toga.
8.
Kličem se židov, Solomonova zvezda na mišici: Ja, svuda Ja. Prema tome, moja avetinjska belina ne deli tvoje boje, žestoki, lepi rođače. Strast ili je svrsishodna ili samoubilačka, to sam mogla da pročitam i kod tebe. Znam ti ukus sanjanja, ah, kako dobro poznajem tu graničnu oblast. Međutim, volim mir svoje čaure i miris obrnutog neba. Ja sam oko Učitelja i ozarenost Njegova štedra. A to može značiti samo jedno: da mnogo, mnogo te... Eh, žestoki, lepi rođače. 9.
Slatki tuđi muževi nekih srećnih jadnica.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
