 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [V]
1.
U Segedinu, u McDonalds-u, jednog septembra u podne videla sam nekog Crnca koji je bio očaravajuće lep i evo šta mu šapućem: Spava sunce pod crnim miškama tvojim sa najskupljim parfemom zacelo i noć tvoga ja spava, Afrika je daleko, Hungarija još dalje, a ti si druge boje gde god došao. Konstatujem: Otmen kao groblje velikana, obučen kao sa žurnala, on je model i to strava, što se može reći i za belu nimfu s druge strane astala, prenadošlu Mađaricu ali badava, samo je moj dragi još zapaža, prokleto muško đubre. Zovem ga: Slama me tuga tvojih očiju, Nigeru, očiju tvojih, ni spleen mora letos nije bio teži, sve same laži, sve sami strani nazivi i gungula oko podneva, brza klopa s nogu. To je zločin kako ljudi jedu, to je kontinuirano razapinjanje Hrista, ali ti to ne primećuješ, kao ni reš pečeni krompir, neukroćen, nezavoljen, i ludo reš pečen kao tvoja bista. Krišom ih gledam, umjetni vodoskok za mojim leđima curka diskretno po praznoj mahali, ćute, dosadno im, baš kao i nama i tu je intriga, dva stola, četiri stida, šest prevara, jedan čaj u Sahari. Jadni li su sa tim svojim black&white telima, ona belja od bola nepovratno odlazi u toilette, on crnji od mojih ranih zora, zuri u svoje tuđe bele dlanove kao u davni sneg.
2.
Mene su u ovu kalnu kraljevinu poslali pogreškom i evo ja iz dana u dan čekam opoziv i izvinjenje, sve imam osećaj, svakog će časa doći konjanik po mene da me odvede iz ove zemlje gde se toliko jede, gde god se okreneš svi samo jedu, valjda je to neki biznis, jadi ga znali. Polimenoreja, ime bolesti mora, zato je tako bledo, zato mu treba rumenilo pred veče, hajde da se kladimo, hajde da pitamo potonule brodove kad strasno staro sunce zapeče tonzuru Baltika. Stvarno se ne osećam dobro, mnogi su mi obećali da će me ubiti, ali ovo je zemlja u kojoj se ne drži do reči.
3.
On, kristalne čeljusti, otrovni lek reči, bačeni dukati pred šta, potopljen san u jezeru, magma uneređena u požaru, stasali mladi bog. Sunce je mrtvo poslednjih dve hiljade godina, baš šarmantno, priprema se za krik: živeti. Ja, ložim vatru abdomena, kao taoistički jelen iz perineuma podignem žižu sa kamena, ja sam konj jer sve to nije potrebno, jer je potrebno da budem konj, jer u tome ima čarolije, raspadati se, čarolije. Da mi se podnese izveštaj o svemu, referat i to napimeno, je l' jasno?! Ti, rekao si kako je moje najveće pravo da Te zahtevam, pa dakle, zahtevam Te, Bože, grudvo ledena, moji Te poljupci ne istopiše, tek moja šutnja, azimut ni za koga moj kostur uz rub provalije. Napustih sve i vratih se, Tebe radi, Milosni. Ali mi nikad neće biti jasno zašto je moja majka toliko nesrećna, pa njoj nije dato da imenuje ključaonicu iz koje pirka promaja. Nagrđeni Apsolute, kako si lep, tako užasan, kako si lep!
4.
Čedo sam samoj sebi, rođena sam u znaku Škorpiona, imam osam godina, majka sam. Kamo krvotok planeta koji me ispljunuo? Tebe zakačio vrisak gore u visinama? To je veliko čudo jer se meni kače samo manijaci. Željne mi ruke rone Sigurdovim zlatom ovojesenjih vrba i platana, dole, u vodi gradskog dvorišta, soba, moja armirana barka, plovi za rečju 'novembar'. A sa dukatima evo kralj ide, sa pošteno zarađenim dukatima, dah mu je brz i nesit kao graktaji Borhesovih crvenih labudova koji su opet odnekud preuzeti. Iznad mog nepca, gde je mozak koji sve zna, koji sve prepoznaje, koji sve imenuje, jadna ja. Blistavo paradoksalna, purpurno tkanje moje golotinje ima za razboj mučninu prostora, nabildovah se. Ples je postao isto što i plač, sušta laž istina rašomona. Zato je riba najbolja religija. Bog u ribi, Bog izvan ribe, Bog vode i Bog krljušti, sve sam Ja. Ne mogu da živim drugačije. Jednostavno, ne mogu.
5.
Animula vagula datula omnibula , nije li divno biti jedini blještavi zmaj nad gradom, tužnim, zgurenim, vlažnim, u čas kad te niko ne može videti i ražalostiti se zbog tvoje sreće, blještavi šareni zmaj?
6.
Bog se incognito uvukao u prašinu, zaogrnuo se u jezik jer je najbučniji, nepristrasno od gore začarao se. To je oduševljenje od kojeg se otiskuju jutra. Sedim u ronilačkoj opremi ovde za svojim stolom sa sijaset nekih namera i svakodnevicom podmlađenom sto odsto, jutro mi donosi novine u zubima. Sa snom sam se pogodila gde da ga udenem dok minute budu padale sa stropa kao kraljevske glave u tanjir nadamnom. Da, taj tanjir. Za sve imam da zahvalim njemu. Prsti se ne mrve, grle se kao da ovo nije mlinareva vodenica sa Meštrom Petrom od Roglja u stalnom radnom odnosu.
7.
Rečni duh lobira ribe u letu, veseljak, bogami. Roni suze planeta koje od sile teže ne mogu da otpadnu. Zato je potrebno da suze nemaju masu. 'Ružo, ružo moja!' 'Olupino!', iskesi se ruža.
8.
Pas je ubijen, plesati. Zato što treba plesati. Pater je trulež ni na šta naslaganog nikotina, ali svako ima u gram tačnu mericu što je Proviđenje dade, plesati. Zato što treba plesati. Uvek su mi se svlačile usne, svlačile se do krvi kao device, ali plesati. Zato što treba plesati. Isečak iz novina, cronachete, neko je nekoga ubio, nasnimiti, usinhronizovati sve, dokumentarno, dakle, lažno, pointilistički, ali plesati. Zato što treba plesati. Detinjstvo je ruina i zato nikada nisam znala šta ću biti kad porastem, kad porastem, biću mrtvac zacelo, kao moj ovčar kojeg je drugi hitac lovačke puške odbacio tri metra u visinu, plesati. Zato što treba plesati. Devojčica nosi tu smrt u zubima, kroz kuće i preko kuća. Naučila je tango i još neke igre.
9.
A na prstima a strasno, vratiću ti boje ispolina i svitaca.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
