 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast prva [V]
1.
Na jezeru Tanganjike, 1000 km od obale, da bi zaštitila budući naraštaj, ženka ciklida odmah pošto ih izleže, skupi svoja neoplođena jaja i spremi ih u usta, u ladicu velike isturene čeljusti. Mužjak je valjda na to bio navikavan dugi niz godina dok mu snagom volje na analnom otvoru nije izraslo lažno peraje kojim u odsudnom trenutku zamahne. Njegova glupa žena pomisliće da je to neka jestiva riba, zaleteće se na nju i nagutati se mleča koji je dosetljivi mužjak u tom trenutku katapultirao. U spilji govornog aparata ciklide, kao u nekoj metafizičkoj, nemoj maternici, život se sam sa sobom rukuje. Tako stanu da rastu na tisuće malih ciklida među maminim zubima. Mogu da zamislim njena osećanja kad je po nepcu golicaju deca. Ali, pazi šta je riba som smislila! Ciklida bude prevarena, proguta podmetnuto jajašce soma, kukavičije jaje. Lažni sin u ustima raste, raste i raste, i na kraju poruča sve male ciklide, da bi jednoga dana izašao iz živog ždrela pomajke kao Eva iz rebra. Bezgrešan i srećan.
2.
Ja sam pingvin Pinga koji je umesto na Južni pol dospeo na Severni, živim u nadi da će se kockice mojih suza otkotrljati do mojih drugova. Molim ZOO-vrtove širom Zemlje da me smeste u neki kavez sa drugim pingvinima, pošto je ovde tako, brrrr, ledeno. Ovde me neki ljudi posmatraju, neki naučno-istraživački tim čiji će doprinos nauci biti sadržan u dvema rečenicama: Pingvin Pinga je suviše temperamentan za klimu Severnog pola. Kad bi se sa ovim eksperimentom istrajalo, nije isključeno da bi naš Južnjak dobio prava pravcata krila.
3.
Raj, to mora da je neka dobra knjiga. Pakao, mesto bez biblioteke.
4.
Čitav dan čekala sam žar-pticu koja mi je pred očima plesala. Zlatnu jabuku bez žurbe je uzela, a da jabuku nismo zagrizli, niz Eustahijevu trubu zlatnu pesmu slila, pesmu nismo zapamtili. Iz ruke mi je jela, a ja - u toaletu, kao uvek. Bučna mi je krošnja aure, pravi zverinjak, oko mi pati od demografske eksplozije, mrena na oku, u ušnu školjku nije prilegla beba, nego neka baba.
5.
Bedan je napor gubitnika, mog malog ja, da se u nešto nedostojno milosti koja mi je data uverim. Moje prastaro srce na svilenom je raskošnom jastuku i neprekidno, veoma tiho se smeje. Imam 22 godine i tako će zauvek ostati, niko od mene nije jači i niko dostupniji, u mom se hladu svaki namernik okrepio, moja voda služi zmijama za umivanje. Navodnjavam se i rađam kao Mandžurija.
6.
Zar ja nisam mehanizam bolji? Imam i screen saver, i clip board, i delete, i files, i hard disc, i games A on nema heart i eyes. A ti mi okrenuo leđa. Crna rupa posesivnosti je taj PC, a ne ja.
7.
Ispod kog je tromba moja leva sreća, koja je vena kao žbun prepredena, poznaju li glas gospodara moji eritrociti, za kim se savijaju kolena svih ljudi, u ime čega se ispravljaju, koliko je nežan šapat što ih nadahnjuje, kako je nežan?
8.
Dodavati rane, dodavati rane, oduzimati zvezde. Kruniti zvezde kao zrna sa klipa kukuruza kokavca. Posoliti kokice. Da, samo se jedna reč sriče vlastitim semenom: ja! A pazi kako ljudi žive, nižu ranu na ranu, melem ne upoznavši. Zašto pišemo? Pa da nas neko jako, jako zavoli. Zbog vanitas, da bi sebi bili bolji. Da nam se hram ne usmrdi. Jer ne umemo da pevamo najtanju reč na svetu: Hvala.
9.
Obožavao sam te, živote. Stostruko si mi uzvratio.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
