 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [IV]
1.
Za današnji dan savršeno sam krojena. Vreme je tako lepo zagrnulo mene mladu pelerinom. Napolju je topla magla. Moje erotsko dupence izbušeno je injekcijama i izduvano. Sneg kao rukama miluje divljinu. Mnogo je patnje u brujanju, ispod kojeg se retko stiže, a sve živo mili po freski. Iza vitraža prede toplina i u obrednoj čaši prinosi joj se krv, moja i tvoja i Njegova. Treba mi jedan veliki nežni medved da me zagrli i da ovoj mećavi otkopča dugme, podvuče joj se pod belinu i zazimi. Sa mnom kao bebom pod srcem. Sa mnom kao cvećem u grlu. Sa mnom kao rešenjem jednog gadnog rebusa. Venčano odelo ovo tvoje telo, dušice. A glas? A glas kao poj u pojati. Hriste, ja sam grešna ali nisam grešna, ispuni mi medom ruke iznutra i iznutrice. Hoću još jedno zvono za ovu moju šizofrenu dušu. Jednog istog, apsolutnog sebe, klona, hermafrodita, i da ga posmatram iz lakše perspektive, da ostatak života provedem prateći ga u stopu, da jednom zasvagda zavolim sebe konačnu.
2.
Kako su sva ta čela zamrla, priča se o bolestima, svakodnevna tema, ništa iznenađenja, ženska vavedenja, kafa, poljubac ruža na očnoj jabučici porculana, slovo 'A' od pene zastalo u intermezzu jadikovke s predubokom namerom da bude opaženo i teleportovano negde, bilo gde. U prošlost.
3.
Izlazim na vrata broj devet, sve slušajuć' Davida Sylviana, ulazim iz podruma. A skinuću ja svoju glavu, oči u škrinju sa nakitom. Ananda, skinuću ruke i ostaviti ih nekom studentu medicine da se nad njima zdušno ispovraća. Skinuću kičmu od bele krede, od ljubičastog creda, i opravdanja, Ananda, i Akropolis, Ananda, i srpski jezik, zbog kojeg jedino imala bih za čim zaplakati. Na medaljončiću arhetipa žene u nekom muškom mozgu postoji zasigurno baš moj lik, crna kratka kosa, baš moj glas, ali, uzaman oglas, gadim se svega, svega osim jednog labuda koji klizi u večnost. Tako ti je to. Tako mislim danas. Tako mislim sledećih pet minuta, dve sekunde, prodato. A u suštini, svi mi spavamo, to da imam noge koje idu tamo-ovamo i da je Sunce veličine beskraja, načinjeno od sve samih brojki, znači mi. Naša deca su tajna i čudo, braćo i sestre. Poželim da je Bog ličnost sa ramenom za plakanje i poverujem svojoj želji jer gde je ideja, tu je i njen podijum. I medijum, dakako. Hej, Ti, koji si usamljen kao niko, nažderi se ove dvojnosti, i bezbrojnosti, smiri živčanu napetost koje smo tek majušni odjek odjeka, eksplodiraj negde u neki fantastični svet, najdraža ravnodušnosti, jer znaš šta je ovde novo, ništa, patnja, ali to ti je valjda poznato, sledio se nad prolaznikom špalir bagrema, na ispucaloj koži drveta jedna vrana, nafrakana i misaona, drži propoved koja se zove Podneti i preživeti, sa malim smrznutim mesom oko malih smrznutih kostiju, na malim smrznutim nogama u maloj sleđenoj slici, bez replike. Znači one temperature iz detinjstva pod dunjama, gunjama i ostalim brižnim bakračima, sa komovicom oko vrata, bile su naravno nirvana, a ja sam se plašila, bože, kako mogu da budem u ćošku sobe, gore na plafonu, kad ležim u krevetu, pa onda dodatna mučnina i opet zapadanje u isto. Sva deca to znaju, šta imaju a nemaju. Praznična ravnodušnosti, znaš šta je još novo, oblaci jutros ne sline, kao drakari, sa Istoka u prosinac, krenuli su puni pokradenog blaga, vikinzi razapeli jedra, skinute do pasa božice pulenske zastrašuju donje bogove Hada lepotom prsiju, pretovareni a klize, prilaze, čekam sveža. Baćuška, igrajmo se posta na ispadanje, znaš valjda da moram nekud sa slobodom.
4.
Izvini što mi na licu tinja mali brušeni vezuv nihila (dragi moj esteto, da sam te tešila, da te nisam grdila, pitam se da li bi ljubav nizije, dok ovako klija, bila manje nastrana, manje zakopčana i zbog toga nasilna. Izvini što mi reči (reči su nasilje) tonu na morsko sijajuće dno kao kovčezi sa vazljubljenog mi splava i što ne spasavam ništa. Izvini što mi zanoktice rastu dok žvaćem nešto usputno, za stolom, za sudoperom što mi raste kosa. Izvini što ne umem da plačem nad nama i što te varam sa drugim (knjigama), a lestve samo tebi, samo si se ti na mene zaista popeo i otisnuo se tamo, k Narcisu. Izvini što smo ljudi. Izvini što postoje lekcije u životu koje bole. Izvini što je moja samoća jestivija od nas zajedno. Izvini što imaš vrat od čijeg me sjaja mori teška radoznalost. Izvini što me deja vu ujeo pre par sekundi za obraz nežno kao jagnje, to je taj atribut koji su kabalisti zaboravili, Ironija. Izvini što mi je potrebno tvoje rame koje, da budemo realni, uopšte nije tvoje. Izvini što si mi potreban da iživim umetnika u sebi. Izvini što ti se obraćam. Izvini zbog pisma. Izvini zbog punog Meseca. Izvini što ne klečim. Izvini što klečim. Izvini što planete galopiraju i grizu ular, njihovu nestrpljivost i pokornost Kočijašu, poznajemo, zar ne? Izvini što ću ostaviti svoje ruke koje su te jednom pridržale i svoje sećanje na tebe kad se suočim. Izvini što ti ne verujem. Izvini što te ljubim dok ti tako ne verujem. Izvini što se egzaltira moj Mesec u Ovnu koji čini da mi se egzaltira Mesec u Ovnu, i suštine, i moći, i vreme, i tajne, i ostale gluposti (bogomdani ovi zubi, možda već ispljunuti, none-bombone koje ću da svučem s elegantnim nemirom u poslednjem kolenu, pa stomačić pun zgužvane hartije i tako redom i tako preko reda). Izvini što se neću boriti za tebe, jer nemam protivnice nego saučesnice, jer nemamo decu nego braću i sestre, jer mi nemamo ugovore o vernosti nego divnu vest o slobodi. Izvini što te se bojim, ali to neću nikad više reći. Izvini što sam pas, što znam šta znači pobediti i šta znači riti i trčati i glodati kost. Izvini što sam drolja, takva su vremena. Izvini što sam vesela i kad znam da ti nisi. Izvini što veoma sumnjam u verodostojnost ovih malih prolaznih reči. Stalno imam neki superioran utisak da lažem, izvini. Izvini što sam spora u malim stvarima, brza u velikim, i obrnuto. Izvini što više ne sviram ništa, ne pevam ništa, ne idem nikuda, što imam bezrezervno poverenje u jedno veliko astralno srce od kojeg sam odbijeno slovo. Izvini što ću te razočarati. Izvini ako si očekivao nešto drugo. Izvini što nosim kratku kosu. Izvini što su mi crte lica čerte i reze. Izvini zbog lične garde, eklektičnih misli koje ne talasaju površinu. Izvini što imam obrnuti apetit, što ću se udati i otići daleko, što se (ne) bojim greha, što te (ne) prisvajam. Izvini što ne zaboravljam pravila igre koja kažu da si voće zabranjeno. Izvini što sam ovako jadna dok ti se izvinjavam. Izvini za fantaziju. Izvini što ti ne peglam košulje, izvini što te ne hranim kao svoje dete, što te ne oblačim. Izvini što te svlačim. Izvini što se osećam pomalo iskorišćeno dok ti svojoj ženi prilaziš s novom strašću i svome stolu. Izvini što ću večeras u XY kaffeu sesti na barsku stolicu, naručiti bilo šta, pa zatim popiti još koju čašicu toga, otvoriti knjigu od pola i uzeti neki visoki muški zagrljaj na iskap. I što niko neće biti lep kao ti, niko sjajan kao ti, i sa tom bolnom činjenicom treba se nekako pomiriti. Ali kako to da tvoj genijalni jezik nije na čistini, izvini što pitam, što podsećam, mi smo svakako rod, ko će ako neću ja. Držim ti lopovske lotre, hajde, uberi jabuku i odleti.
5.
Izaberi usta. Hoćeš li usta puna lepljive gorčine ili usta puna lepljivog slada? 'Lepljive gorčine.' Laste prolaste, na volove dolaste...
6.
Teo, gubim li na prevodu? Osvrnula sam se, srela se s jednim pogledom, izgubila vezu. Ovo nije tuđa teritorija, zar ne? Daj mi opet čiste vode i one svoje ljupke utemeljenosti. A za arhanđela hvala odavde do neba. Zahvaljujem, blagodarim. Umreženo je globalno selo. Na udaru raznih talasnih dužina moje oči spolja. Mirisati život. Prvo što pomislim kad uđu radnici u autobus je samo da sednu što dalje od mene. Gotovo neurotično pranje ruku. Da ti javim uzmicaj, refleks starog čoveka, bolje da ne čuješ, dragi, dragi moj Teo. A kada sam rekla da hoću kući, mislila sam k Tebi, ali ne po ispljuvcima bronhitisa, već kroz ušice zdravlja, kroz šlic na mozgu. To što kašlje, to sam ja. Kašljem, dakle, postojim. S vremena na vreme uvidim koliko sam srećna i to me ispuni srećom. Bilo ko na mom mestu 300 puta bi te obrekao, ali ne ovi mleveni zubi. Imam plan. Od danas snimam film. Postavila sam kamere svud po trasi. Na Lukinoj glavi oreolno oko sa nama dvoma u jednom velikom balonu vida. Hoću da se slikam za večnost sa tim detetom. Pomozi. Stalno. Neprekidno. Sama, sama, na ulicama prodaju slike s mrtvom prirodom. Ko će da ti krene na bedeme, pa niko nije blesav. Neće ljudi ogledala nego playboy fotke. Glas Jasne R. je šećerna vodica, šta misli ta devojka na jeziku matematike i fizike, otkupila sam joj glas za sitniš, nije ni primetila. A Mašenjka Ganc je najubavija lujka u ovom našem Beogradskom pašaluku, gejzir imaginacije, vara Almodovara s Tarantinom. Pišem ti, Teo, pišem. Pismo koje na mene mistralno dišeš. Prošlo je šest. Znaš li da sviće? Bus za Beograd poskakuje po vodi. Moj anđeo čuvar, tip koji mi pridržava krila, ide od putnika do putnika, stavlja ruku na rame svakom ponaosob i u uho šapuće lepu reč. Dovoljno je da na to pomislim. Mili, ušuškani u polutamu, obični ljudi, svijeni pod krstom neznanja. Pucketaju nam kosti od rasta, Teo. Znaš? Znaš, znaš. U Pančevu primećena je kiša. Nema šanse da gubim na prevodu, zar ne? Dobijam, u oba slučaja dobijam. Pazi samo tu divotu, u Pančevu primećena je kiša, kao da je primećen NLO. Reči proširuju svest, pale lampice po unutrašnjem svemiru, imaju neograničenu moć. Ljudi bi od Boga umesto kojekakvih gluposti morali da traže reči. Prave, lepe, zdrave, stasite, pastelne, mineralne, temeljne, važne, fine, hristoljubive, tople, nadahnute, drage, tihe, prijatne, pune. Eh. Znam prečicu do raja. Dopustiš srcu da i ono uzme reč: Hvala, hvala, hvala.
7.
Dugo se poslednji put pozdravljamo. Dva snažna instinkta. Da ostanem zauvek, da odem što pre.
8.
Drhti zavesa. Čipka joj stoji loše. Zadavljena je još jedna kokoš bež boje. Noćas perihel, daleko, daleko, daleko je Sunce, i ova pisma svileno se gnoje. Ako znaš kako da rastvoriš čvrsto i kako rastvoreno da uzleti, zatim ono što leti da očvrsneš u prah, imaćeš čime sebe da tešiš. Taj kamen je lep, taj Flos Coeli, Mesečev ispljuvak, taj koji me želi. U bezbrižnosti kao u kućici za ptice, kao u finoj, toploj, perjem postavljenoj rupi, takva si mi lepa.
9.
U Kartaginu dođoh tada, usplamtela, usplamtela, usplamtela, o Gospode, Ti me preobrati, o Gospode, Ti me obrati, usplamtelu.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
