 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [IV]
1.
Pročeprkaš stisnuto vreme u nevreme, izmamiš dileme, brojke pozaspale, veliš i to je način da se živi. Cvetni uzdisaji mrtvi sa mušeme preči ponekad bivaju nego seme, jer lakše je biti mrtav i sličiti ljudima nego biti sam u ime one žeđi što u semenu ispod gleđi doziva skutima nenošenim, purpurnim od usnulosti kao predvečerje ovog oktobra, lakše je pogađati se, koketirati, zinulim okom zaviriti u otvor kubure grbave. Ali presvisla ti muka trajanja iz vremena hajdučije i u hrpicu peska-baruta ima li još ko da veruje? Trguješ, loviš još malo, skljokaš se u vertikalu liturgije, procveta ruža iz burgije divlje u praskozorje. Oktobarskom beonjačom rose livade vrane, nikako da svane. Pročeprkaš stisnuto vreme u nevreme, ljuljuškaš dileme, brojke pozaspale, veliš i to je način da se živi, a plava vrana sa tvoje šoljice dosadno joj, koluta očima, igra se školice za neke buduće godine, utisnute u perje.
2.
Danas miriše jedna zvezda, beskraj se stani po vitrinama, danas je i olovka vešto zakrivljena u ono što nema imena, danas posrćem u sebe, propadam u sebe, ginem od sebe zbog zbivanja na jednoj zvezdi s milion vimena, zbog gladi, zbog mlečne patine po vitrinama.
3.
Možda stvari ne govore, ali govore meni. Euridiko, gladne plamene podsuknje da mi je da prebolim. Jer ljudi se dele na jednoroge i rogate, žene su male, dvopolne i drogirane, i ima ih ko žutih mrava, a ti si tako lepa! Moje majke i očevi gledaju me sa svih strana, u opštoj intonaciji hrkanja lepet ptice je od nemalog značaja, uklješten i tesan, praporac irvasa. Lautar se već okrenuo, avaj. Lautar uvek pogreši, avaj, avaj.
4.
Hitno potopiti sve brodove, porušiti sve kule, zapleniti sve mape. Hitno oduzeti sve olovke, sve papire i sve olovke opet. Iseliti sve dvorjane, sve ulizice, jezuite, arhetipove i livreje. Evakuisati Robinsona, a ako bude pravio probleme, oduzeti mu radnu vizu, tom paćeniku.
5.
Ali kad on pogleda mene, Zemlji se u vrtnji podigne suknjica, vino u čaši iskipi, a mačka koju nemam popne se na sto i izmišlja. Ali kad on pogleda mene, groblja koja su bučna odjednom zaneme, sanjivi se razbudi, tuđi upitomi, zamahne rep komete.
6.
Molim te za samo jednu jedinu stvar, pazi na moje ruke dok ovako lebde u praznini, ne prolazi pored njih kao da ih nema. Pazi na moje ruke. Inače, zašto sam ti ih kupila?
7.
Odjednom poželim da sam na moru pa se setim kako je meni, u stvari, muka kad gledam more, toliko muka da mi prokapaju slavine u roditeljskoj kući. U more uranjam posle dugog svesnog ignorisanja, dešavaju se jezivo zdravi ljudi uz njega, deca ga tuku nožicama, gospođe ga navlače na gola ramena kao bundicu, izlaze, njišu se i posrću, a ja mu se primičem, prikradam kao lakoverna senka, i ono me grabi, privlači, odnosi. Ne shvatam kako ljudi mogu da uživaju u tolikoj pomami vode kad sa sobom vuku kojekakve kofere. Sumračje na moru otima se utisku, ne pristaje na kocku, čak ni na krug, moru ostaje da bude to što jedino i jeste, veliko pojilo neba.
8.
Eh, još nešto da ti kažem, Katule. Kad uhvatiš svoju patnjicu, nastoj da je zadržiš i pomiluješ, ne dopusti da ti lako umakne kao uplašena mala zverka, kao onaj dečko što si ga sinoć pozvala u kuću a on strčao niz stepenište. Pohvatajte nam lisice, male lisice što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu. E, moj Katule, Katulčiću moj!
9.
Život narkotik.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
