 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [III]
1.
Dvanaeste noći meseca novembra kao u nekom kinu sediš ukoso ispred mene, moj sin u tvom krilu, poljubio si ga u potiljak a on jedar i sapunast nekud se zaturi. Sunčani bulevari polisa, hodamo. Držimo se za ruke, mi Hipnosa mladenci. Tvoja ruka je snažna i dupke puna tvoje prisutnosti, tektonski me pomera ta sablja kojom si mi rastvorio snove i umarširao zbilja pobednički. Poljubismo se, utopismo se u živoj vodi, u veštičjem sekretu, u osveženju kojem streme mnoge moje pustinje. Nevidimo, zahvaljujem se na ovoj neiscrpnoj koski, palim sveću.
2.
Upalili smo sveću, sve ostalo pogasivši. Ja čitam, Luka crta. Patkica pantofla gače kad Lukijan samog sebe na stolici nagazi, oglasi se kao da se nasmeje, samozaborav nam parodirajući. Plavom bojicom moj sin sa velikim zanimanjem radi nešto sam sebi za vratom. Šta radiš to? Šijem kosu. Približava se zatim vazni sa pastelno-lila hristotemama i miriše jednu veliku kao njegova glava. Pogledao me je tako iz cveća, tako u toj tišini, tako u toj kamernoj svećici, tako šeretski čedan, kao nešto najpresudnije, kao Vrubelj sa freske, najbolji kadar u mom životu.
3.
Sunca su gore, nesmanjeno žestoka. Ne interesujemo ih. Nikog mi ne interesujemo. U centru bezdna duva u nargilu Onaj Koji me Stvori, Bog Otac (nije on nikakav otac, ne podnosi me, želi me istisnuti, radi na tome 24 sata dnevno, a i kad ne radi, ja ga podsetim). Uz bankinu bezdna tačno u ponoć izašla sam iz kade, nalakirala nokte, navila sat u pola šest i sela. Iz tri dimenzije prešla sam u dve i tako redom.
4.
Trčac kao potkovani konj progalopirao je uz ivicu zida, pao na bok. Leptir udara glavom o okno a muhe se klade na dosadu. Batiskaf kao Nautilus ide dole po svoj obrok. Danas otrovna bodlja škrpine štrca dažd. Mi smo jedno Ružno pače pod miškom Labuda gde je opojni mošusni valc, obeshrabreni bibliotekom, hrabrimo se knjigom, u kolenoprekloni zrak zabode nas mrak, i tu onda ima dobrog voća svakojakog. Ne umem bez osvrtanja, bez posrtanja. Na drvetu vise atributi i njišu se na vetru. Teo, Tvoje je seme prekrasno informisano, Tebi je mesto među nama, Teo.
5.
Jadni najdraži moj tatice, nikada mi nisi kupio klavir a obećao si ako odličnim završim osmi, ali nema veze, znala sam ja da si ti lažovčina i snašla sam se za piano, da znaš. Jesi li nabrao cveće svojoj dosadi, ružno, smrdljivo kafansko cveće, volela bih da te zbog toga duša ne zapeče, ja te žalim svakako ali i sebe u tvojoj senci, i brata slatkog, i maman. Ti nas ne gledaš, ne želiš nas videti a to je zato jer te je stid tvog lica, jer je otišlo u nepovrat a bilo je Gari Kuper-bajno, vredno svih onih požutelih ženskih uzdaha u koferu koji si ne znam zašto uništio, zapravo znam zašto. O, kako zaudara tvoj strah od smrti, o, kako ti je njiva zarasla, o, kako mi je zima pored tebe. Da li je moguće da sam ovo napisala? Zar me nije sramota?
6.
Zanima me blještavilo vampira u rano jutro i njihovi nežni, beli zubi za vratom. Poluživot i bolesti. Život briljantina. Život paučine neurona u toploj laguni vere, mikrosvet. Znam šta ću sa slobodom, pomokriću se na nju. Držim se za katarku, ovih dana more kaplje tiho ispod obraza. More, amore, amare, možda sam izlišna ali utoliko gore po Hram koji me sanja.
7.
Ne čitam te ja nego moja terasa i soba. Ja sam odustala, tačno. Ozdravljeni je lud ako poboljeva. Ne želiš valjda da moje srčane komore, u gram iste težine kao tvoje, pate od vlage i sljuštenih tapeta? Ponoć, pare se kazaljke, oplode se jednom na sat, ja nešto malo više. Čekam da barba-Luka klone pa da mi svane, sve što mi se računa je ta ljubav u kome ga baptistički potapam. Toliko je posla u ovom iglou, imam moralnu obavezu misliti muzikalno o sudoperi, sudoperki, ručku i navođenju na ručak, o packalici čijim jednim krajem teram muve a drugim Lukine mušice.
8.
Duva severac u Plandistanu, ulice su sveže obrijane, vrane po običaju raspoložene. Samo filmska umetnost mogla bi doskočiti ovim crnim košmarnim leptiricama. Jedno jato leti s desne strane, drugo u obrnutom pravcu i ne sudare se, iz grla im se otimaju ratni pokliči, kome one prkose, šta žele reći? Vetar na blagoj padini kod Pošte podigne hrpu lišća u vazduh i potera je k meni. Listovi uspravljeni trče pločnikom kao pušteni psi na lisicu. Lišće prođe kroz mene kao i crkva kojoj se mestimično vidi meso zauzdanih, preciznih, na ražnju pečenih cigala. Nebo je nemarno narisano akvarel četkicom, iza, sasvim iza, mistrijom mog Boga.
9.
Ljubav je jednim delom priprema za smrt.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
