Čast druga [III]
1.
Obećavam ti se, tebi tako nepoznatom, bajnom kao ja, mre mi se, dođi i idi, i požuri. Haski dahće u zimsko jutro, u ubrzanju je luda šuma, požuri, kreni, postani, sedi, ne naginji se, vidi me neviđenu, zima je taj daimonion, zaokretno drukčija samozataja sa protuberancama leda, greje tvoja zraka, ubada se u levu plećku, san se truni, volim te. Svega imam duplo više nego što mi treba, duša mi je ružičnjak bez bodlji, ne drži mi ruku na kolenu ako ne umeš prevesti ruku na kolenu u ruku na kolenu, tvoje oko na mom gležnju, ali hoću, hoću tvoje oko u celoj paradigmi tog zgloba i te reči, pod kostima želim da budemo jednostavni, pljušte sa neba bolovi, ti si najjači. Moj je mlinar i moj je hleb, taj miris vis exempli, sistematičnost u nedoslednom, na mene deluje manično i terapeutski kvazar o kome visim svu noć. Ne možeš ti tu ništa pomoći, dođi i idi, i požuri.
2.
Ti, stakleno oko povezano suzom, ti, odapete strele jave što kao kiša škrope ovo snevanje, ti, krdo izvrsno prikrivene patnje, ti, ah, ti, potonuli moj kontinentu, ti imperatoru kome oduzeše lentu, ti što se nazaustavljivo budiš! U nežnom, tečnom mozgu kao posred šume dve, samo dve, staze vode, pritisni pravo dugme, oduzmi se od matice, korakni po vodi, hteo-ne hteo, to se dogodi. Susnežica misli blati trg, gledaš me iz uglačanih slavina, lep, plav i u nestajanju.
3.
Jagoda, srce zmijskog cara, jabuka sočna kao miom kakve božice, smokva, vagina vilinskog žara, nar je vodenjak Bogorodice. U ozonu otapaju mi se kosti, sezonu punog meseca ne propuštam, Muhamedov breg evo prilazi, Purna čandra ondulira kosu. Nepotrebno zapostavljen, memljiv, čak i vazduh smradne ćelije ima čar da može biti udahnut, useljiv. Vazduh je uvek za pevanje, na dah, na mah, jasminska jasnina, nosnice učine pripev taktom, činele mesečine, jo-jo pod vratom.
4.
Da se sastavi carski rez potreban je šapat, evo seče vrpcu pupčanu babica u oranž kaftanu, mogu samo da kažem da moj život bejaše laž. U dvadesetčetvorokaratnom apsurdu pitam se kakvi su snovi psića koji je dobio ćušku i zašto se gola ženska ramena presipaju u prazne muške čaše, i, najzad, zašto ja u svemu tome učestvujem. Pergament je suv kao vek, u jazbini jezika ludo mirisan, nebo je skotna stonoga u natikačama od oblaka i jurca prema Zornjači, u rasnom ništavilu pitam se šta bi dala moja pokojna baba da ima ovako sigurna bedra ili radijator da je Eva od njegova rebra ili taljige da mogu da zaobiđu gubilište. U kakvoj smo samo prednosti mi ni od čega, mi od svega.
5.
Sister Moon , vidiš li blato po kome gacaju krave, raskršće široko, vidiš li ono drvo na dve noge o koje se obesio ne bi niko, nemaran je naš letopis a mi dosledni, hitri i prvi, vidiš li iz krvi? Sister Moon, nisi mi baš zbeg ali si mi spas, u svetu fa(l)scinantnog falusa orgazam je sneg. Ćutljivo je srce ogledala, ljubim ga već bez umora, ispod nanosa zanosa trepere perle sa dna.
6.
Moje je ime Tu i živim u svakoj vodi, nevidljiva zašto sam prozri, pogodi. Ja sam ruža saronska, ljiljan u dolu, upristanjena ribica uz Veneru golu.
7.
Hajdemo da beremo cveće u Veneciji, ako u Veneciji uopšte ima zemlje sem one u saksijama. Ipak, tamo kosih travu na ramenima zgodnih muškaraca i sa čitavim plastovima prozaičnog očajanja kao sa suvenirima vraćala sam se kući.
Ah, kući! Kao da to beše dom! Na fotografijama vidi se iščekivanje Anđela ali se ne naslućuje da li će doći.
8.
Ludice, Katule, gde si čuo da put može nizbrdo da vodi, to su lažni bogovi izmislili za zastrašivanje. Možeš li, o, Katule, da u krhotine razlomiš svoje trudove, pa da ih spojiš. Razumevanje je ono između Meseca i odraza, razumevanje zbog vode čiji je smisao da bude voda. Kad tvoja sumnja nađe uporište pa ga produbi, govoriš mi o serpentinama, ali puta nema, jadni mali, kamo bi sada ta Ahašverka htela. Gle, put je ovo, vidi. Pijemo čaj i tečnost te reči nas nasipa.
9.
Ja, velikomučenik iz Toleda, odričem se svoje vrline za jedan prosanjani zagrljaj senke. Ja, bibliotekar sa Jukatana, odričem se svoje vrline zbog jedne ili dve knjige tužne odavde do Vege.
|
|
|
