 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [II]
1.
Usidrih se, ali svi ti duhovi oko moje skerletne haljine, u mecaninu police od knjiga, zar nekako ne mogu da navale na mene svojom lagašnošću, zar ne mogu nekako da me ispresuju svojim vilicama od hartije u poljupcu dugom nekoliko milenijuma pisane istorije, zar ne mogu? Kazahstanac s orlom, pod levim pazuhom, putuje, akord noćnog Orfeja za petama, za kopitima je. Valjam se u prašini svoje sudbine. Polizala bih sve ukaljane idole, sve suze ikad skliznule, dala bih se i razapeti kada bi to, avaj, bilo od neke pomoći. Tačno poznajem hormon svoje čežnje i onaj drugi iza njega u kojem se okupam. Trenuci sreće usred postmoderne i apsurda koji se dimi odasvud, konačno - gatovi se potpuno uklapaju u moju viziju sveta. Reka je u obliku točka, prsti su od morskih zvezda.
2.
Struji beskraj umirujuće, sunce je imalo lakši moždani udar, timus je zimus pekao i to još niko nije rekao. Volela bih da si kod kuće.
3.
Sinoć trčanje, moj pas i ja i ta kugla sladoleda na noćnom nebu. Ja sam je tu stavila, u formulu upregla, ja je osedlala, a jahač, ah, jahač, isti onaj surfer po krvotoku. Strašno, strašno me boli činjenica što tu stvar, evo dugo već, znam samo intuitivno. Bože, sa Lune kaplje medovina. Bože, sa Lune struji mistral i put ga vodi preko mojih vlasišta, kao kad gucneš lincuru, zapeče život - zaprega volujska, dve-tri pričesne kaplje po obrazu čisto da znaš da je srce slano, i putuj. Mirno more, srećan put, Mendelsone, srećan put, mirno more. Jedino mi ovaj vučjak liže ruke, moja Grušenjka sumašedšaja, Tina-Papalina, štene šašavo, reinkarnirana Lajka podno kotarke detinjstva, princeza jaganjasta. Dođi, mila, uđi u anđeoska moja krila od pneuma, jer naša bila konjugiraju glagol 'voleti', hodi! Ti si jedino stvarna, mogranju, sve su ostalo laži, pseto, sve su ostalo laži. Brzo živimo, dahćemo i lapćemo, trčimo kroz puste krajolike, sa strasnom željom da se otisnemo, ali se naše kerbersko božanstvo svejedno neće smilovati, obe to znamo. Hajde da pojedemo ovu ulicu i onaj šumarak levo, eno gde se spustio cepelin, pogledaj kako zvezde odmiču od nas, u bekstvu je kula bunila. Čak i onaj dedica na biciklu koji umesto velosipeda vozi svoje misli, ševrda usporeno i nesigurno, mogu da se kladim da ne misli na smrt.
4.
Ne daj da ti oči plivaju u plićacima, treba neprekidno osluškivati svoje gajde sa zaliscima, možda to neko kuca na vratima, možda postoji neki Aboridžin unutra i udara tam-tam, neki vrač možda zaziva tvoje ime u lavirintu krvotoka, zove te kući iz privremene basne naravoučenije. Možda mekani panter šeta u klijeti uznemiren predosećanjem da postoji tajga silna kao želja. Pazi! Ti si lovac. Ne daj da ti oči plivaju u plićacima.
5.
Učovio se, jadničak, moje čedo, skarabej, nosi svoju izduvanu loptu, gura je i o nju se spotiče, nesiguran u oblinu života, od oca koji sebe zanemaruje neprimećen je, teška je to bolest, dugo ševrdanje, nisi se ni rodio, upisao si fakultet, jarost kože pukla je, lišaj je zadenuo svoje metlice, ne dam te tom lukavcu čiji je zadatak da nam drži baklju u mraku punom nedostupne svetlosti, u biblioteci sklapam vitraž svog lica, bez kose, bez vitica, zurim u svoju radost potpuno gola i okupana, a ti? Previše te volim da bih te mogla naučiti ljubavi, jer ljubav je tačna mera prenasutosti zraka, moj mali jantarni skarabeju kojem niču kutnjaci i srce boli od rasta, odlično si ti zametio da te u ovom gradu i ovoj praznoj kući na sprat niko ne treba, dobar si im na pet minuta i manje, i samom si sebi dobar na pet minuta, ne više. Dok mene neka reč sasvim ne zdrobi i ti me ne sahraniš okomito, pomolimo se.
6.
A ako nam Bog ne ispuni? Šta ćemo onda?
7.
Dan je bog koji nosi svoj utisnuti zakon, ruke su mi spale a kralježnica nije kraljevska, padaju ljubičaste granate, sanjamo.
8.
Gospode, koji jesi na nebesi (duša naših), neka se sveti (cakli) ime Tvoje (kroz osmehe i kroz suze), neka dođe carstvo Tvoje (u nama), neka bude volja Tvoja (naša volja), kako na nebu, tako i na zemlji (po našim njivama). Hleb (ispečen od molitvi koje ne umemo izreći) naš nasušni (ljubav), daj nam danas (podaj nam odmah, bezuslovno) i uvedi nas u iskušenje (kako bismo znali cenu spasa), ali nas izbavi od zla jer smo propali, jer smo potpuno propali bez Tebe.
9.
Rubovi dana su nagoreli, vodeni pečat zaudara, papirus, na žalost, diše, galabeja promiče iza šimšira.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
