 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast prva [II]
1.
Svojim belim koltom razbio mi san.
Naknadno, virusom koji je prošao kroz period inkubacije, shvatam zarazio me. Kolera, razume se. Drska li je strast davljenika, lepa moja devojčice. Južni vetre iza bonace.
2.
Imam 50 kanti krvi u sebi i rado bih da ugasim jednu zvezdu.
3.
Za mene si kao zatočenica u tuđoj kuli, kraj koje se mora proći brzo, bez osvrtanja, spuštene glave, u oklopu i sa mačem pri ruci, za slučaj da Magbeta neko pozove iz mraka, bez molitve, bez psovke, bez stegnutih zuba. Ti si hrana onoj gladi kojoj sline skupljamo u zlatne čaške dlanova, ti sveprisutan kao sfumato s platna Rembranta, kako te ne primetih pre? Ti si zemljotres, ja pukotina i srušena zgrada, ti si dan koji me poništava i priziva, dodirujemo se kao u heraldici glave orla, one jednim srcem dišu i pevaju.
4.
Nedelja je a ja ne smem da ušijem jednu rupu na svojoj prazničnoj haljini jer je to neko propisao, svi bi se našli uvređeni, kao nedeljom se ne šije, kao svaki ubod iglom pribija na zid plača ne znam koliko duša. I tako, neki besposleni duh, neka budalina i nitkov, osetiće se prozvanim da se nabije na moju iglu, kao narkoman na špric kokaina, neki idiot koji je i s ove strane bio suicidan, pa je tu morbidnost poneo na onaj svet kao senku, da pakosti vrednim ženama, koje se ne odmaraju čak ni nedeljom kad je bog rekao.
Pa, dobro, donesi iz nekog zakutka svemira svoje malo nevidljivo srce hrišćanina, da ga pribijem s ushićenjem, kao Nabokov leptira.
5.
U glavici belog luka ima oko desetak savršeno jedno uz drugo pripijenih, malih, belih gnoma. Samo veličina im neznatno se pomera, po svemu drugom su isti. Čemu taj separatizam, ta federacija jednakih? Zar nije moglo bez tog orgijanja prirode, nešto jednostavnije, da se grle, recimo, polovine. Kako, eto, kesten, mrki kompaktni mozak, podatan je za čišćenje kao vrag? Imaju li ti albino blizanci, brojni kao da ih je krmača oprasila, neki svoj credo postojim i ja, i ja, i ja? Šta se hoće time? Usitni svest, propusti svaki biser brojanice kroz svoje ludo vreme, piljarice, bez mnogo potrebe da utičeš na stvari. Život peva jednim jedinim grlom, dok je tebi teško da pripitomiš glavicu luka i zgotoviš ručak.
6.
Kako je nekada bilo bajno ovde na selu kad nestane struje pa bude samo u tišini sveća i dečji prsti topli od voska kao od smisla, a Bog kao da ti duva za vrat.
7.
Akvarel od moje krvi, raznih tonova crvene, paspartu od moje kože, krzna srebrne lisice koje ne zna ništa o srebrnoj lisici, premda za njom trči preko polja, ram od moje kosti zlatne, na kojem sedi ptica i posipa svoj izmet.
8.
Noć je. Sunce miluje drugu polovinu lopte dok je ova okrenuta strašnoj nemani tame, sav božji nakot spava. Noćne ptice sjajnih očiju lete kroz mrak i klikću: Kako je divna noćca!
9.
Život je neprekidno kresanje šibica u mraku. I nagorele trepavice. I oprljen nokat.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
